SNP, Šarl Guno Faust, Dejan Maksimović, Danijela Jovanović, Nebojša Babić, Vasa Stajkić, Goran Krneta, Jelena Končar, Marina Pavlović Barać, Aleksandar Nikolić, Aleksandar Ilić, Saša Senković, Nikola Senković, Senka Ranosavljević, Marko Radanović, Vesna Kesić Krsmanović, Andrea Solinas.
Opera Faust, Ch. Gounoda
Još jedan biser u Novom Sadu
ili
Kada će da se zatvori beogradska opera?
Neko hrli u korak sa vremenom, željama i idejama, neko se vraća nekoliko vekova unazad. Od početka beogradske operske sezone, dakle protekao je samo jedan mesec, a evo, počeo je i drugi, bila sam samo na jednoj predstavi, na otvaranju sezone. A nije da nije bilo predstava. Samo, kakvih i kojih? Sem propalog otvaranja (pisala), ponuđene su nam narodne umotvorine u dva, tri navrata. Zar zaista još postoji toliki broj ljubitelja opanaka, slame, kaldrme i gusli? Ja nisam od tih, te hvala na ponudi. Odbijam. I polako počinjem da očajavam….. Oktobar je prošao, no coment, idemo dalje. Novembar došao, no coment. Ne znam da li ću želeti da slušam i idem dalje sa tim ponuđenim predstavama, Uranak, ugarak, ogrizak, okrajak….. domaća Karmen, Boemi sa iznuđenom ulogom Mimi, Nabuko i Trubadur bez najboljeg baritona ??? Hvala lepo.
Da se vratim odakle sam došla. Da se vratim sa jedne predstave za svaku pohvalu. Uz mane, ljudski je. Premijera je. Malo novca, malo vremena…. A uspelo je, još kako.
Formula? Ne Mefistova, već Nikolićeva. Aleksandar Nikolić. Operski Mefisto. Čarobnjak, znalac, profesionalac. Kolega, reditelj, maštar, sanjar, potrčko kad treba, realista, lucidan i nenarcisoidan. Čuvajte ga, vi koji ste ga zgrabili. Aleksandar je dragulj svake opere u kojoj radi kao reditelj. Beograd nije te sreće. I ne treba da bude. Ovde ga nisu prepoznali. Možda i jesu, pa su se uplašili, ali drugi se ne plaše, već žele kvalitet. Bravo. Opet ćemo da „skoknemo“ do Novog Sada, nije ništa duže nego puzanje po Beogradu. Ali dobijemo slatkiš, ne trulo voće.
I odakle da počnem, jer još nisam počela. Ovo je bio samo uvod i opaske koje sam nabacala bez reda, a pod utiskom svega.
Ulaz u pozorište….. mali crveni tepih i na kraju natpis FAUST. Prekrasno. Svečano. Premijera je. Iskričava atmosfera, publika elegantna, svi u svečarskom raspoloženju.
Tzv. „cepači karata“…. u frakovima sa cilindrima na glavi, ljubazni, nasmejani, raspoloženi, predusretljivi. Lep početak i ulazak u ono što nas čeka. Razvodnice, sve u belom, u skladu sa predstavom. Lepa zamisao.
Sala ispunjena do poslednjeg mesta. Počela sam da se osećam sasvim „domaće“ u ovoj Sali, jer toliko poznatih je oko mene, čak su i „neki opersko-profesorski likovi“ iz Beograda, a koji pokušavaju da nauče studente „kako se peva“, došli da čuju. Divno, iako se pitam šta im to znači, kada nikako ne mogu ništa od svega da „pohvataju“, a kamo li da usvoje i prenesu, bilo sebi, bilo studentima, ili đacima. No, neka im je bilo lepo, bar.
Početak – Pravo u centar. Zavesa se pomera, gusti beli dim…. Magija je počela.
Faust, Dejan Maksimović kao gost. Čudna priča je ovaj Novi Sad i novosadska opera. Svi su u „top“ izdanju, i uvek mnogo bolji nego u Bg., ako su gosti.
Dejan je večeras bio daleko iznad svog domaćeg domena, i pevački i glumački, iako nije bio nagrađen najvećim aplauzom. To je ta, ponekada neobična, ali relativno tačna reakcija publike. Lik starca na samom početku opere, bio je mnogo bolje glumački dočaran, upečatljiv, sugestivan, nego dalje, u toku predstave. To se, na žalost, kasnije rasplinulo u mlaku glumu. Ipak, bravo za Dejana
Margareta, Danijela Jovanović. Meni se nije mnogo dopala, nekako nije dorasla ulozi koja je kompleksna i ima sijaset nijansi doživljaja, osećanja, raznolikosti. Danijela je bila ujednačena u pevanju, ali i glumi, a što nije zamišljeno u liku Margarete i to mi je mnogo nedostajalo. Nije me ubediila u ulogu Margarete, nije bila Margareta, već neko ko peva Margaretu. Razlika.
Mefisto, Nebojša Babić. Uvek pouzdan, divno plovi taj glas kroz ulogu. Zamišljen više kao mađioničar nego šejtan, svakako je bio centralna ličnost večeri. U svakom pogledu. Od divnih arija, fraza i svih delova koji opisuju lik, preko sugestivne glume i iskrenog doživljavanja uloge, više šarmantan, elegantan i „gospodski“ zamišljen, sa pravom merom cinizma, nego grubi čudak, kakvog poznajemo iz ranijih režija, dakle sjajan. Bravo.
Valentin, Vasa Stajkic. Katasrofa. Apsolutna, u svemu. Skrnavljenje jedne predivne uloge koju je, svojevremeno, pevao prekrasan bariton Slobodan Bane Stanković, i koji je od te uloge napravio „kultnu ulogu“ na koju smo umirali zajedno sa njegovom smrću na sceni. I čekali „samo taj deo“ da se „odsečemo“ od sveta i uživamo u ludilu od lepote pevanja i glume. I onda se pojavi Vasa i sve uplatka. Menjajte ga HITNO. Sramno je da ovako njače.
Zibel, Jelena Končar. Rekosmo već, lep glas, lepo pevanje. Večeras…… prenaglašena glumačka „ratna akcija“ jednog hromog, prljavog dečaka. Uvek na sceni u centru pažnje, previše skakanja, cimanja, tumaranja tamo-amo, skretala je pažnju sa drugih, važnijih momenata. Ako je to reditelj tako zamislio, ok, meni se ne sviđa. Svega je PREVIŠE. A posebno gest na kraju predstave, kada se Zibel (Jelena Končar) poklanjala i…. skinula periku i rastresla kosu. Zašto? Da bi je prepoznali, da vide kako izgleda, svrbi je kosa, smeta joj nešto? Pa svi su bili u kostimima, na kraju predstave. Isto bi bilo da je neko skinuo čizme, pantalone, žipon ili suknju, jer im smeta….. Propust, ne zam čiji. Do kraja poklanjanja, do poslednjeg tračka svetla na bini i publike u Sali, do potpunog sklapanja zavese, protagonisti moraju da budu u kostimima.
Hor….. sjajan. Divni topli glasovi, nijanse u pevanju, boje uz atmosferu. A naročito koreografija. Fantastično. U valpurgijskoj noći, delovali su kao veoma dobro uigran balet. Bravo. Bravo za Vesnu Kesić Krsmanović. Ume. Uživali smo.
Ali, taj užitak je izostao u baletskim numerama. Na žalost, nisu bili baš dobro uigrani i sinhronizovani. Ni muški, ni ženski deo. Nisam imala celinu. Nisu bili homogeni. Hajde, premijera je, nije smak sveta. Ali ima nešto drugo. Veoma dobar Aleksandar Ilić, koreograf, malo posustaje u idejama i prepoznavanju različitosti u delima. Iako je bilo fantastičnih momenata, sažimanja i uplivavanja u dramatiiku operske radnje, u samoj Valpurgijskoj noći, nešto mi je nedostajalo. Balet je bio mlak, neubedljiv, sve dok se nije pridružio i hor, pa smo, ipak dobili efekat koji mora da opeče i uzrdma publiku. Ali, i večeras, kao i u prethodnim predstavama koje sam gledala u njegovoj koreografiji, pojavljuju se identični pokreti, veoma prepoznatjivi, što je, sa jedne strane dobro, ali ipak ne mogu da budu isti u potpuno drugačijim delima. Rigoleto, Faust, Čarobni breg…. a velika sličnost u baletskom izrazu. Malo razmišljanja na tu temu i dobićemo, sigurna sam, sjajnu i koreografiju i izvođenje.
Orkestar odličan, kao i uvek, iako su imali neke sitne kikseve. Jedino je dirigent, Andrea Solinas bio mrtav. Jeste anegdota da je najbolji dirigent, mrtav dirigent, ali mi smo hteli energiju. Nije je bilo. Nije je bilo stalno. Nedostajalo je umetničkog naboja, jačeg zvuka i tempa. A sviraju odlično. Bio je Faust, ne uspavanka.
Kostime je izmaštala Senka Ranosavljević. Sjajni. Uklopljeni u ambijent i priču. Odmereni, skladni, pravi ovofaustovski. Bravo.
Scenografi Saša i Nikola Senković i dizajner svetla Marko Radanović su doprineli da ova predstava bude kompletno zaokružena u jednu divnu priču.
I, kako uvek biva na kraju premijere, na scenu su izašli i svi ostali bez kojih predstava ne bi mogla da se realizuje. Saradnici, pomoćnici, sufleri, korepetitori, inspicijenti i drugi (ne znam ih sve, izvinjavam se), ali je kumst bio u njihovom „dress code“….. primerenom jednoj premijeri. Elegantni, glamurozni i nasmejani. E to je za jedno veliko BRAVO.
(U Beogradu, kada je premijera, ili neko gostovanje, svi ti pomenuti saradnici izađu na binu kao da su pošli u teretanu, obuku i bez imalo srama nose trenerke, helanke, majice, mini suknje na tri tone…. muškarci u patikama…. NEKULTURA) Morala sam. Dakle, daleko je Novi Sad. A meni blizu.
I nakon desetominutnih stajaćih ZASLUŽENIH ovacija…. koktel. Za sve koji su poželeli da još malo ostanu u toj magiji. Ne samo za odabrane. Pića je bilo i na pauzama. U staklenim čašama, sa konobarima u rukavicama. Zapad je mnogo bliži nego drugima. A mi uživamo u tome, u kompletnom doživljaju, kao svuda gde se publika poštuje.
Hvala Srpskom Narodnom Pozorištu i svim protagonistima na ovoj divnoj večeri. I još jednom BRAVO.
Vidimo se ubrzo.
Piše Laura Miletić
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.