SNP, Šarl Guno Faust, Dejan Maksimović, Danijela Jovanović, Nebojša Babić, Vasa Stajkić, Goran Krneta, Jelena Končar. Marina Pavlović Barić, Aleksandar Nikolić, Aleksandar Ilić, Saša Senković, Nikola Senković, Senka Ranosavljević, Marko Radanović, Andrea Solinas.
Umetnički dvojac Aleksandar Nikolić, reditelj i Aleksandar Saša Ilić, koreograf i dalje plovi Dunavom.
Mogli su i drugi da ih prepoznaju, mnogi za to primaju od države plate, ali u Novom Sadu im je omogućeno da se u toku jedne godinu iskažu još jednom nakon onog spektakularnog Rigoleta.
Na redu je Faust, koliko Geteov, toliko Šarla Gunoa.
A predstavi je predhodila dobro osmišljena najava od strane marketinga SNPa. Nešto što se u Srbiji po prvi put dešava. Mislim na obim i kvalitet.
Upotrebljen je i jedan izraz: Multimedijalna predstava. Za tako nešto, ipak mora da se ide u Novi Sad. U Beogradu direktorka opere tvrdi kako je “opera bel canto pevanje”, pa ne čudi što nam se u u zadnjoj premijeri udara na sitne nacionalne. To me baš, baš ne privlači. Tri nacionalne boje (kažu iz zastave), plus gumeni opanci, plus, plus,.. . Niti su gumene opanke seljaci nosili u vreme nastanka prve srpske opere (???, pod znakom pitanja), niti ih nose danas… Proizvođač “Tigar” Pirot… U narodu poznati pod nazivom “piroćanci”. Ne znate,… pitajte mene… Nikada ne spominjem ono čemu ne znam pozadinu. Crocs je danas u modi kod srpskih seljaka, a diple, dvojnice i okarine se izučavaju samo na etnomuzikologiji. Ne sumnjajte, sa tim je obezbeđena prođa, kod nekih koji se na to lože. Getea ostavljaju drugima.
Do daljeg idemo u Novi Sad da vidimo predstave koje obećavaju. Opera je predstava, kada to neki budu naučili možda i u Beogradu krene na bolje. A iskreno sumnjam dok su ovakvi na čelu i sve dok budu dolazili slični…
A kod mene šok. Ulazim već na vratima u predstavu. Momci u crnim frakovima, sa cilindrima na glavama… Oni proveravaju ulaznice…
One dve osobe koje po nekima “pljuju umetnike”, po drugima su samo“grozne”, po trećima “mrze mlade” (u kojoj reči to nađoše) su davno pisale kako treba osmisliti premijere. Zašto da na vratima ne dočekaju ljudi obučeni u kostime opere koja je na repertoaru, ili neke druge kostime… Pa to ništa ne košta… Ne bi me čudilo da na nekoj premijeri u Beogradu ispred opere stoji devojka u gumenim opancima (Iz predstave “Na uranku”) sa pogačom i solju… Jer tu treba dosta posoliti svaki, pa i najmanji zalogaj… A u Novom Sadu razvodnice i žene na garderobi u belim frakovima, osvetljenje u holu “scensko” (samo nekoliko reflektora), u pauzi vino, konobari sa belim rukavicama…
Čak samo da je to bilo, iznenađenje je vredno da se napiše ceo tekst. Da li ste sedeći u Beogradu ikada to doživeli??? Za pogačom i solju, velike šanse postoje, čak znam koja bi “mlada nada piroćanka” to nosila.
Kada se diže zavesa, sa prvim taktovima, sa scene pokulja “dim” u gledalište. Ipak je Gospodin Nikolić neko ko osmišljava i režira celu predstavu. Kod njega radnja počinje u uvertiri, a ne prestaje zadnjim tonom, već traje sve vreme dok protagonisti izlaze da se poklone. Kod njega je sve izplanirano, pa tako na kraju nismo imali više od desetak šminkerki, krojačica, obućara, vlasuljara,… koji sa apa-drapa kombinacijama ušarene svaku predstavu u prestonici. U Novom Sadu su svi bili u skladu sa kostimima. Svi u crnom, svi elegantni, bez lažnog snebivanja, pokrivanja usta rukama, saplitanja prilikom izlaska, guranja, poskakivanja… Svako je bio ponosan na svoj rad, znao je svoje mesto… Jer svako od njih je deo predstave…
Da ne kvarim opisima magiju tandema A&A. Već spomenutih Aleksandra Nikolića i Aleksandra Ilića. Sve počinje kovčegom i sa njim se završava… A vreme curi, kao pesak iz peščanog sata. Nekome vreme iscuri, a nekima Bog, ili Đavo okrenu peščani, pa čovek može iz početka. Kao što rekoh, one najfinije utiske, simboliku i pokazanu metaforiku, zadržavam ljubomorno za sebe. To je nešto u čemu ću uživati u narednim danima, naravno nešto ću pribeležiti o tome, o nečem drugom, jer sve je i te kako inspirativno.
Znate kako, uvek najmanje pišem o pevanju. Kada je opera u pitanju, većina piše o pevanju, pošto vidim koliko i čujem, zašto ne bih tako i pisao…
Dejan Maksimović je gostovao kao Faust. Gostovao i bio mnogo bolji nego u rolama u Beogradu. Tvrdim kako niko više od mene nije zadnjih godina pisao o Gospodinu Maksimoviću… Takođe, niko ga sve to vreme nije ni približno toliko puta više slušao od mene. Zato, osim u svoj sud, verujem u sud osobe koja je uvek pored mene.
Bravo Dejane za izvrsnu transformaciju, a sad što si na kraju dobio manji aplauz od drugih glavnih likova, iako si se zadnji poklonio… Pa da ne ulazim svojom analizom u to… Novosadska publika je za svaki respect…
Rola Margarete je poverena Danijeli Jovanović… Samo kod mene možete da pročitate kako nemam jasan stav o onome što sam čuo i video… U snažnim predstavama, mislim na radnju, jačinu reči, plemenitost zvuka, upečatljivost slike, sve što ne spadne u izvrsno, puštamo da ode niz vodu, zapravo zaobilazimo sa svojom koncentracijom.
Nasuprot tome Nebojša Babić je prikazao Mefista, krajnje izražajno. Nikolićev Đavo nije gromoglasan i silnik, on je koliko okultista, toliko mađioničar. Prefrigan, ali spreman na vragolije. A Nebojša Babić je bio sve to u pevanju, glumi, mimici. Priznaću, pre predstave sam najviše razmišljao kakav će da bude Gospodin Babić. Iako je sigurno pevač o kome najčešće pišem, iako sam jedino do sada njemu posvetio poseban osvrt, jer je sa svojim Fra Melitoneom (sporedna rola) u Beogradu dobio aplauz na otvorenoj sceni, koji se nije čuo decenijama, Mefisto je izazov u kompleksnosti. Idite u Novi Sad i pogledajte i čujte Mefista.
Vasa Stajkić kao Valentin, vojnik i Margaretin brat, nije iskoristio pruženu priliku. Tvrdim kako ta uloga ima veću mogućnost da opčini i baci na noge publiku od Fausta. Možda u nekoj drugoj predstavi, ili drugom prilikom.
Zabel je bila Jelena Končar. O njoj bih mogao u ovoj predstavi da napišem ne tako mali esej. Očigledno je režijski zamišljen taj lik da bude deran, koliko vragolast, toliko autističan… Kao da je sve vreme bio na najelektričnijem hoverboardu. Njegova osećanja su stavljena u drugi plan, poštujem režijsku odluku, ali… Jelena Končar je sa takvom sugestivnoću prikazivala taj lik, da je u mnogim momentima na sceni Zabel odvlačio pažnju od glavne radnje. Koliko je to efektno za publiku, toliko je nesvrsishodno za samu predstavu. Za očekivanje je bilo da će taj vragolan, na kraju, posle Babića dobiti najveći aplauz.
Da je Jelenu to ponelo, pa je trijumfalno skinula peruku prilikom poklanjanja, ne znam… Daleko sam od konvencionalnosti (i to mi zameraju), ali mislim kako to ne bi trebalo da bude dopušteno.
Tu su još bili Goran Krneta u roli Vagnera i Marina Pavlović Barać, kao Marta, Margaretina susedka. Na mene su u ovoj predstavi punoj dinamike ostavili utisak kako su uspešno uradili ono što se od njih očkivalo.
Reći će neko šta me je to okupiralo, kada sam mnogo toga svesno propuštao.
Scenografija. Potpisuju je Saša Senković i Nikola Senković. Sa tri panoa su dočarali ono što se radnji drame (Faust je na prvom mestu drama) zahteva. Samo tri panoa i kip za Valpurgijsku noć. Sa moje strane iskrene čestitke. Bez pomoći kranova, par scenskih radnika su u par sekundi od jednog ambijenta pravili drugi. Na predstavi sam dožioveo prvi put u Srbiji, da su scenski radnici vidljivi do najmanje mere i ono o čemu sam pisao i kritikovao (pa i zato sam “grozan” i zato “mrzim umetnike”), binski radnici moraju od glave do pete da budu obučeni u crno.
Senka Ranosavljević (pomoćnici dvojcu A&A su isti kao i u Rigoletu) potpisuje kreaciju kostima. U tri reči: Dobro do upečatljivosti. I dok su svi protagonisti i hor bili u belom, veoma jednostavnih linija, Faust i Mefisto su imali kostime crveno – bordo boje. I u Valpurgijskoj noći (prekrasna simbolika), dvadesetak žena, u trenu skida bele haljine, ostajući u crnim. Bravo Senka. Čeka se sledeći projekat sa tobom, istim scenografima, jer onaj dvojac A&A veoma dobro krmani umetničkim vodama.
Da ne kažu zlobnici kako kod nekih vidim samo lepe stvari i da ih hvalim preko mere, izneću i jednu zamerku u vezi kostima. Muškarci koji se vraćaju iz rata su previše krvavi. Stiče se utisak da mrlje nisu od povreda, već da su se valjali u krvi. Čak i ovo drugo mogu u nekoj ludoj metaforici da, u krajnjem slučaju, prihvatim. Neka onda stvarno plivaju u krvi i takvi se vrate svojim domovima.
I ko još mora neizostavno da se spomene, Marko Radanović, dizajner svetla. Pisao sam svojevremo kako je Gospodin Del Monako za režiju Norme u Beogradu doveo svog dizajnera svetla. Sumnjam da su mnogi i razumeli i shvatili važnost toga, pogotovo koliko su senke bitnije od onog što je osvetljeno. Pa u likovnoj umetnosti majstori troše pet puta više vremena da svojim učenicima objasne kako se postižu senke, a kako se oslikavaju osvetljeni delovi. Gospodin Radanović je Majstor Svetla.
Na kraju da ne zaobiđem dirigenta. Andrea Solinasa. Bio je u senci, ne mislim po zamisli Gospodina Radanovića, već u senci samog sebe. Ili je dešavanje na sceni previše okupiralo i misli i osećanja, da su zvuci uvek kvalitetnog orkestra bili u drugom planu.
Opšti utisak: Ovo je premijera i ovako treba da izgleda. Sve manjkavosti mogu da se otklone. Pogotovo one u vezi neuigranosti baletskog ansambla.
Nemojte pokušavati da mi zamerite kako dižem u umetnička nebesa Novi Sad i njihovo SNP. I u Beogradu ima mnogo stvari koje se bolje osmišljene… Meni je za opšti utisak važno sve što primetim, a samo delić od toga napišem… U Novom Sadu, tako reći, nema razvodnica koje će vam pomoći da dođete do svojih sedišta. Zaposlene gospođe (adekvatna reč) se često mrzovoljno šetaju niz i uz stepenište u toku predstave. Na garderobi su iste te gospođe. Razumem da je nedelja uveče, da one rade, a da su muž i deca kod kuće… Da je pitanje je li dete uradilo domaći zadatak, da se razmišlja šta će sutra da spremaju za nedeljni ručak… Razumem sve (da ne pišem detalje)… Ali ja ne očekujem samo profesionalni osmeh, i smrknute izraze lica… Beograd ima mlade, lepe, ljubazne razvodnice… pa zar neko misli kako o njima nisam pisao u nekoliko navrata. To je princip organizacije kulturnih ustanova. SNP me po tom pitanju podseća na socrealističke bioskope, sa drvenim sedištima, olajisanim podom i razvodnicama koje jedva čekaju kraj predstave, pokadkad došavši u realnost sa uzvikom: Tišina tamo!
Eto mene ponovo u Novom Sadu.
Napisao David Naum
O istoj temi, ali iz drugog ulga:
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.