Ne mogu, a da se ne pitam, gde ja to putujem… U ovom sve starijem vagonu, jos starijem kupeu i sedištu koje sasvim propada i postaje neudobno, a u vozu koji se ne menja i ide sve brže… Čitam knjigu, s’vremena na vreme podignem glavu; napolju je čas mrak, čas dan, i kiša i sunce odjednom. Ali i dalje čitam knjigu, ponekad grčevito, sa velikim trudom držim oči prikovane za slova, kao da će to da me spasi od kupea i vagona i voza i ovog napolju. Kad se unervozim, pogledam ponovo kroz prozor, a tamo neka ravnica, njive i topole u daljini… i uvek tako. Pomislim da je glupo da vise i dižem pogled, kad uvek vidim isto… Ali, kad mi je teško, ipak pogledam, iako znam šta ću da vidim, i onda pomislim – moj su život očigledno ove njive i one topole u daljini. Što je tako – ne znam…
Umetnost se plaća životom, ona ne traži od onog što ti je višak, to je ne zanima.
Ja sam kao staklo, kako se svetlost prelama takav se efekat stvara sa druge strane. Bitna je energija koja je proizvedena izmedju mojih dela i posmatrača, ona će večno da traje. Kada bi ljudi umetnost shvatali ozbiljnije ne bi bilo ovoliko gluposti, patnje i jadnika oko nas.
Nadu i beznađe primećujem i osećam, ali ni nada ni beznađe ne utiče na ono što ja radim, a to znači da uprkos njima uvek dajem svoj maksimum. Pa pogledajte i sami, zar veseli purpurni balon koji lebdi u desnom uglu ove slike ne drži ravnotežu sa smeđom sumornom masom koja zauzima veći deo slike. Tako je sa nadom i beznađem.
Žalosno bi bilo da čovek pred svoj kraj zaključi kako je mogao i više i bolje, ali nije zato što je bio lenj.
Ja se sa četkom u ruci mešam u politiku svaki dan. Kada bi političari pogledali to što činim i čuli nas o čemu pričamo, ne bi radili ono što rade, ne bi ni želeli vlast.
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.