Vera i mašta kao fundamentalna lekcija
(Ili: Gde je granica mistifikacije, ako je ima?)
„Još nijedan psiholog nije mislio o činjenici
da je moć mašte sastavni deo samog opažanja“
Imanuel Kant
Stvarnost se stalno smeje, kao što su to davno, ponekad, verovatno nimalo slučajno, činili bogovi na Olimpu, ako su bili stvarnost. I ukoliko bi jedna recimo racionalna i dobro osmišljena zavera trebalo da uspe; ova se izmiče sve dublje i dublje; jer zbilja je beskonačno ponorna, sa neodređenim brojem slojeva, koji liče na nivoe više i više matematike, ili na proširenu Mebijusovu rolnu. Stvarnost je kao veliki kompjuter ili sudarač. I, ako bih igrao šah sa kompjuterom, oslanjajući se i na un-do poteze, te poništio jedan koji mi beše baš pogrešan; ili vratio pet-šest takvih poteza, a opet izgubio od računara, mogao bih se pitati – Kako? On se sve više smeje i povlači u sebe, poput „mrtve“ Aljone Ivanovne. Softver se gubi u beskraju. A ukoliko bi neki Fišer igrao protiv takvog računara; bez prava na un-do korak, i gubio, konja, topa, lovca, po redosledu, a opet „čudesno“ pobedio; kako bismo to mogli objasniti? Razum dakle planira, a zbilja se smeje i smeje, naposletku možda dobroćudno.
.
Šta ukoliko je softver od duha, ili od nekakve Ličnosti?
.
Obično se smatra kako je svaka revolucija u istoriji – socijalno-ekonomske prirode, kako je i svaki rat takav, te da se sve može objasniti istorijom, to jest da samo materijalni svet iz ovog svemira, tačnije sa ove planete, utiče na istorijske procese. Sve je u Masonima, „Jevrejima“, Kabali (…) katkad i vanzemaljcima (…) i njihovom tehnicizmu vladanja. Sve je zavera, to jest prevara, ali „ko mari“ kad je valjda tako. Drugim rečima, sve nabrojano nema veze sa nama „običnima“, to su sve neki etniteti i entiteti, koje ćemo prihvatiti ili odbaciti kao (ne)željenu mistifikaciju. Više puta u takozvanoj istoriji, kao i neprekidno u samoj stvarnosti – pokazuje se da je ovo shvatanje (bilo) potpuno pogrešno – pre svega kao shvatanje glupih ljudi, ili barem ipak nedovoljno pametnih, ako se pretpostavi da pamet ima neograničeni broj rečenih viših nivoa i viših matematika. Pre će biti da – kao što je mozak, srce, gušterača – neizostavni organ čoveka ili slona – da je i nematerijalno uverenje ili sama nematerijalna stvarnost (koja uvek zapravo i jeste) – svakako jedan organ onog „organizma“ čiji se život i ovde odvija.
Na televizijama ljudi lamentiraju i pametuju o Džihadu, Kosovu i sličnim relacijama. U „Pečatu“ – o nedavnom odsecanju glava u Parizu kao kazni za Buržoasku revoluciju. To je sve samo donekle egzaktno, na nivou niže duhovne algebre. Suština je i složenija i jednostavnija, i nematerijalnija u isti mah, baš kao u dubini matematike, koja je dubina bića, a egzistencija – njen eho. Neće biti da je svet puka prevara i da stoga niko nije kriv ni za šta. Teško je verovati da ako ja ne znam geometriju ili topologiju, – kako ona nije tačna. Ili da ukoliko ne poznajem nematerijalno i neenergetsko, da ono ne postoji.
.
Sve što se dešava sa Džihadistima u Evropi dešavalo se i pre 2000 godina sa Ranohrišćanima u Rimskom carstvu. Ranohrišćani su bili teroristi zapadne antike, samo što se na latinskom tada, pa ni posle, nije koristio takav termin niti mentalna predstava. To su između ostalog postali zbog svoje isključivosti, zbog koje su sa relativnim razlogom bili ograničavani, te zabranjivani, pa progonjeni. Javno goreti na lomači – beše onovremena kazna za piromane. Nisu mogli da se uklope u Panteon, nego samo da ga sruše. Rušili su kuće mirnih građana, politeista, i kao zakonsku kaznu dobijali set mera koje nam danas izgledaju surove (premda ne i surovije od Aušvica; ili Gvantanama), itd. S druge strane, sama poznorimska religija je bila mrtva već, sama po sebi, i svodila se skoro jedino na formalnost prinošenja stoke Jupiteru i druge rituale u kojima su ljudi osećali sve manje obavezujućega. Imperativ altruizma, više norme, bledeo je nad malko većom individualnošću i karijerizmima svih pojedinaca. Ljudi sa severa, zapada i istoka Evrope, iz Afrike, dolazili su u pozni Rim da uzmu status robova, i da posle četrdesete dobiju slobodu te osnuju svoju mini-trgovinu, zanatsku radnju. To beše onovremeni liberalizam. „Začuđujuće“ sličan je današnjem. Zapravo nije mu nalik, nego „matematički“ proporcionalan, kada se uzme u obzir dubina vremena i prostorni pomak. Ranohrišćanski teror bio je usmeren protiv materijalizma, kao i protiv odveć ubrzane multikulturalnosti, koja je postala suviše „instant“. Zato se hrišćanstvo i nije moglo pojaviti u 5, 6, etc, veku pre nove ere, jer tada takav materijalizam još nije ni postojao, kao izazov hipotetičkim „teroristima“. Beše ratova, no to je nešto drugačije. Grci su (pa i Rimljani) tokom svojih vekova većinski i duboko verovali u bogove, to jest u višu silu koja određuje sudbinu, te dobro i zlo, pa ni ne beše razloga da se jedna živa vera zamenjuje drugom. Monoteizam jeste zamenio politeizam, no tek onda kada je politeizam već postao napuštena vera, sȃm po sebi. Možemo reći i da je hrišćanstvo došlo direktno iz promisli, po Njenoj satnici. Da, no došlo jeste, kada je Bog video da su ljudi izgubili verovanje koje im do tada beše na raspolaganju. Mnogo kasnije u Aleksandriji, došlo je do spaljivanja biblioteke i do nečega što bismo danas okarakterisali kao masovno silovanje. No, ovo rečeno, samo je jedna (istorijska) strana svega. Zapravo bila je tu, kao i sada, reč o aporiji, problemu, te o ponovnoj bogospoznaji, buđenju duha. Ako želite – o ponovnom saznavanju Bogova, ujedinjenih u jednog, to jest u tri, kao Trojstvo. Bilo je to u stvari vraćanje Božanskom, povratak imaginacije u akcidentalni materijalni svet.
To nije bio, a nije ni danas, sukob civilizacija. Ovo zapravo nije sukob uopšte, mada liči na njega. Jeste odnos između pretpostavke kako je sve bezlično-slučajno i da nema ničega ličnoga ili smislenoga iza same smrti, – i snažnog uverenja, a zapravo spoznaje – da nije sve koincidentalno, i da postoji nešto vitalno i iza smrti, od čega ceo ovozemaljski fenomen zapravo i potiče. To je na primer kao kada bismo sučeljavanje onoga koji negira Topologiju u višoj matematici i zna samo tablicu množenja – sa onim ko je doktor matematike – nazvali ratom civilizacijâ. Ne. I ovde postoji inverzija: Matematičari su bradati pustinjaci (Božji matematičari), a svetovni karijeristi imaju „samo luk i strelu“, koju zapravo predstavlja obezduhovljena tehnika – nuklearnu bombu. Ovo je sukob ljudi anestezirane imaginacije ili duha, koje predstavljaju dogmatski zapadnjaci – sa inteligentnijima od sebe i prosvećenima, malo dubljega uvida od onog od čiste koristi – koje predstavljaju „anahroni“ mislioci, manjinski duhovnici, a tek naposletku, kao najradikalniji izdanak takvog „nemogućeg prevrata“, analogno nekadašnjim „ranohrišćanskim kontra-falangama i duhovnim odredima“ – da, i Džihadisti. Rušitelji. Ubice. Kada bi ekstremni materijalizam bio grip, ovi „duhovni ekstremisti“ bili bi njegova temperatura. Oni greše veoma, to je istina. I vrućica može da bespotrebno ubije bolesnika. Osnovna greška koja se sa strane „naše civilizacije“ čini, jeste da se kaže: To rade očajnici. Džihadisti nisu nikakvi očajnici, kao što je takozvana istorija pokazala da to ne behu ni Ranohrišćani. Ovi su „ludi“ u Alahu, „kao što“ oni davni behu „ludi“ u Hristu. Ludi u Hristu – trebalo bi da ima, te i poseduje, humorni i dobroćudni karakter. No, svaka brutalna sila izaziva brutalni pseudo-duhovni ili duhovni odgovor, te ona rimska – sličan onom koji uzrokuje sadašnja pan-američka. Drugo, Islam i Hrišćanstvo su „gotovo ista stvar“. Jedino što je zapadno hrišćanstvo danas mrtvo, kao što to behu mrtvi i Minerva i Jupiter i Junona i Apolon u vreme Nerona.
.
Samo već „robotizovane“ individue mogu da, eto, stotinu godina grade višespratne tržne centre od zlata, koji će biti veći od Aja Sofije, Partenona, ili ma koje pojedinačne crkve ili verskog kompleksa ili svetovnog univerziteta, ili umetničke galerije, klasične koncertne dvorane, na primer. Samo korisni „kiborzi“ mogu prekinuti kontakt sa rođenom braćom, kad vrednost viza-kartice kod ovih opadne, i samo bezumnici mogu oduzimati i preprodavati malu decu koju su rodili oni čija kreditna sposobnost nije dovoljna za podizanje deteta na rate. Takva kriza takozvanih socijalnih odnosa jeste zapravo kriza Mašte, a ona nije postojala u Homerovo doba, niti u hrišćanskom, odnosno muslimanskom srednjem veku, na primer. Deficit imaginacije upravo je taj koji izaziva prevrat; a ne manjak nečeg drugog… Budući da vera bez mašte i ne postoji.
Samo „ličnosti“ bez budućnosti – mogu Boga/Bogove da zamene Koka-Kolom/Gladijatorskim igrama. Samo se korisni idioti prebrzo raduju „kontrolisanom genetskom inženjeringu“. A pogotovu lakoverni, raduju se tome posle nedavnih fašističkih i staljinističkih iskustava. Na stranu što bismo mogli reći da je doktrina novog zapadnog Rima otrcani „satanizam“ – ona jeste zapravo materijalizam, to jest vera da se, na primer, sveukupna i beskonačna matematika završava na 2+2=4. Ili 100! (faktorijel) jeste ogromna dobit. Ni blizu. A to najbolje znaju Arapi. Kada papa bude učinio Lgbt brakove pravosnažnim i svetim, taj čin će se izdaleka a približno izjednačiti sa onim kada je Neron i potonji proglasio sebe za sina jednog od bogova – Jupitera, pa verovatno i za samog Jupitera na zemlji. To je izmena duhovne kičme jedne religije, dakle jedne Mašte i Vere, to jest njena smena, samouništenje. I sve više ljudi na zapadu prelazi u radikalni Islam, baš kao onomad rimski puk – u Hrišćanstvo. Samo površnim razmatranjem možemo zaključiti kako problem nestaje kada se socijalno nivelišu stvari i kad svako dobije dovoljno para da prilično može zadovoljiti svoje potrebe u tržnici. Ljudi koji su razneli sebe i druge eksplozivom, i rekli „Alahu akbar“, mogli su verovatno kupiti u tržnici više no ja ili vi u ovom trenutku. Nije u tome stvar. Stvar je u duhu. Šta vredi kartica, ako se njome određuju porodični odnosi, pravo na rađanje i drugo? Ako je supruga robot-prostitutka koja se venčava na karticu i gubi sa otkazom? Ukoliko nema rukovanja sa srdačnom verom i maštom. I tako dalje. Ljudi na zapadu su veoma individualni, fizički distancirani, porodično otuđeni, i veoma, veoma krhki. Takvo je i njihovo Društvo. Tu više niko ne poseduje petlju, hrabrost, inteligenciju imaginacije, njen „softver“, jer i ona dolazi iz šireg Nadahnuća, dakle iz duhovnosti. Zapadnjaci se ubijaju kad dobiju otkaz, ovi drugi se “ubijaju” kao grupa malih “isusa” koja vaskrsava ili „vaskrsava“. U pitanju je suština nijanse, nijansiranost bića, a samo osobe sa ograničenom svešću su i tvrdile da je nema. Stoga treba pojmiti da Arapi imaju budućnost upravo zbog svoga shvatanja svega (ovde) i Svega (potencijalno – negde drugde), a ne zbog nekakvog pukog nataliteta, kako to evropski ljudi s nogama na zemlji obično pričaju. To Evropljani iz velikog Tržnog Centra misle da je sve u falusu, kao što su i neronovci mislili da „predsednik“ „po difoltu“ postaje sin glavnog boga. Nije pitanje da li će zapadno, a već mrtvo hrišćanstvo (katolicizam i protestantizam) doživeti preobražaj (u novinama čitati revoluciju) u nešto drugo, – nego za koliko decenija ili vekova. Zapadna civilizacija tu neće biti poražena – to je pogrešna reč – ona će samo biti viđena kao netačna na svom kraju, baš poput one rimske, prethodne. Poput božanske Matematike duha koja je počela da greši ili je odustala od sebe. No, imaginacija i onostranost je ostala. Viša Matematika jeste. Moguća je i varijacija Islama kao nova religija, ali ona skoro sigurno neće biti masonerija ili puki tehnicizam.
.
U nekom novom islamskom ili novo-islamskom srednjem veku, Dostojevski bi, na primer, bio poput Homera, apologeta shvatanja i religije koji više nisu živi, ali koje vrlo dobro razumemo. Gde je nestala vera? Ostala je u Mašti; Imaginaciji. Uverenje umetnosti, umetničkog dela, vremenski je dugovečnije od uverenjâ religijâ. No, na dubljem nivou, razlike i nema. Svaka relativno samonikla umetnost je hram, koji je za nijansu teže srušiti od „onog pravog“, stoga što je teže ustanoviti kanon po kome je Hram napravljen, da bi njegovo rušenje bilo dugoročno sigurno. Umetnost se uvija po kamenu religije, kao bršljan, glumeći parazita, no trajući kao ona osnovna i starija stvar. Umetnost se smeje, po potrebi sve više…
Ivan Despotović
Od istog autora u našem P.U.M. magazinu
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.