Dnevnik pisca
Kuda sa fantastikom?
(Ili: Hajde da probijemo granice žanra,
uz jedan osvrt na prozu Aleksandra Blaževića naposletku)
Proza je kao obuća. Ona je uvek u potrazi za odgovarajućim korisnikom, to jest nogom koja može da je nosi, – ni predugačka ni prekratka; ni previše hermetična, žuljajuća, niti odveć otkrivajuća na početku. Poezija je poput šešira – ona obično traži štogod što bi mogla sakriti. I dok skoro svaki pesnik (opravdano ili ne) veruje kako će ući u „književnu večnost i kanon“, dotle skoro nijedan romansijer (pripovedač) u to nije verovao, na čelu sa onima najvećima, Kafkom i F.M.D-im. Postoje uzroci zbog kojih ne preterano žanrovski romanopisac ne pretpostavlja isuviše – kanon – i svoje mesto u njemu; razlozi koji se jednim razmišljanjem mogu „kazati i sami“… I zbog kojih, takođe, previše žanrovski romansijer u večnost ni ne veruje. Takođe, poezija i proza (i drama) nisu nikakvi žanrovi, već rodovi. Termin rod, pored toga što može zvučati biološki, može imati i vojnički prizvuk. Pešadija i mornarica nisu žanrovi. Kada bismo rekli kako jesu, to bi ih razblažilo i učinilo suviše miroljubivim, fiktivnim. A umetnost je neprestana stvarna borba. Žanrovi su, dakako, nešto mnogo pikantnije, kao horor, epska fantastika, građanska drama, ljubavna pesma, travestija i slično.
.
Kada se suočimo sa (sopstvenim) pisanjem proze, objavimo knjigu i iznesemo je na tezgu, sajt, knjižaru ili Sajam; sučeljavamo se sa sličnom stvari kao kada tražimo zanimljivu prozu ili roman koji ćemo pročitati. Kada pišemo prozu (Epiku, ili samo obično epsko), pišemo ono što bismo, otprilike, voleli ili smatrali da treba – da čitamo, to jest mi pravimo obuću i odeću koju bismo voleli da nosimo. Kada sačinjavamo poeziju (liriku), stvaramo štogod što možda i ne bismo razumeli kada bismo to čitali. Barem ne isprva. Pišemo onako kako bismo hteli da – neko – čita. Ne nužno – mi. To jest – kada pišemo poeziju – mi pravimo odeću koju možda nikada ne bismo nosili, osim na ekstravagantnoj ali simbolizujućoj modnoj pisti. (Ali, – unutrašnjoj pisti „srca“, neko će kazati.)
.
Čovek ili žena, recimo, žele da kupe ili da samo pročitaju horor ili fantastični roman tog smera. Ali jedna žena, na primer, ne želi da čita horor u kome se radi o demonima; nego na primer onaj u kome se dešavaju akcidentalne nesreće u nizu, saobraćajke i slično, bez vidljivog učešća demona. Ili obrnuto. Takav čitalac, čitateljka, razumljivo, ne bi volela ni da čita horor u kome se mrak i tama, sve nekako „natprirodno“, koincidentalno i zlo, a sve to vrlo ubedljivo – prepliću sa ništa manje nepobedivom i rajskom slikom blaženstva i višeg uma. Ona, primerice, ne bi volela da iščitava likove koji u jednom trenutku možda imaju rajske izjave; a već u sledećem se u gadnim i stravičnim mukama batrgaju na podu, a sve to usled recimo napada epilepsije. I bez ikakve fantastike. Takav čitalac ne bi voleo da čita Dostojevskog. I šta bi bilo kada bih, možda rekao, kako je Fjodor Mihajlovič horor pisac koji je probio granice žanra. (Jednog žanra koji u to vreme nije bio baš toliko razrađen.) Ili da je On preteča svakoga horora, trilera, i celog dvadesetovekovnog Holivuda. I bez obzira što kod njega, gdegde, ima i ponečeg od žitija, nezaobilazno i pravoslavlja – ili baš s obzirom na to? To bi bilo, opet, samo donekle, ali ipak tačno ili „tačno“. Šta znači biti Pesnik romana (Kafka i F.M.D.)? To znači: pisati prozu koju možda ipak ne biste voleli isprva da čitate ili tražite po tezgama, nešto unekoliko ekstravagantnije i više simbolizujuće.
Pošto je jedna od definicija horora – strava i njena kulminacija na kraju – ili jedan deo definicije tragedije – smrt glavnoga junaka, – mogli bismo kazati da je život uvek horor, odnosno uglavnom tragedija, jer se završava smrću svakog od svojih aktera. To bismo zaključili kada bismo „žanrovski posmatrali život“. Da bi se svest o smrtnosti i nužnosti strave anestezirala kod čitaoca, potrebni su opet žanrovski horori koji takvu iskonsku stravu pripitomljavaju i seckaju na elemente koji će nas relativno bezazleno zabaviti a progutati se kao pilule. Pojam „žanr“ suviše često gravitira pojmu „kič“, mada ga ne sustiže uvek. S druge strane imamo žanrove melodrame, i to ne samo u filmu, o čemu je dosta i pisano. Šta bi se dogodilo ako bismo sačinili štivo u kome je Bog stvorio seks, a nije muško-žensku vezu? Ili, ukoliko je seks nevin; a ljubav je perverzna? Poligamija, poliandrija – naivna, a brak do smrti, jedna na jednog, iščašen, i slično. Osoba koja bi čitala Homera ili Petronija ili Apuleja, možda bi ih odbacila poput knjigâ koje ne želi da čita. Moguće da bi želela da otkrije čulne i avanturističke pisce koji sve završavaju – srećnom i duhovnom muško-ženskom vezom (samo Odiseju)… Samo svitke o čudu bez demona, ili knjige o ljubavi bez „bluda“. Antičko shvatanje seksa kao nevinosti/naivnosti, i poimanje psihičke ljubavne obuzetosti kao nečega grešnijega od seksa ili prosto prethodećega seksu kao svetlijem izlazu; razumevanje „Duboke ljubavi“ kao nečega što će se u kasnijoj istoriji književnosti nazivati sentimentalnim/podvojenim, – dakle ovakvo shvatanje kod „savremenog“ percepijenta lako probije granice žanra. „Prostitutke nam služe za ljubav, a žene za rađanje dece“, starogrčki je citat, koji bi danas sasvim pokarambasio žanrove i pojmove nastale u hrišćanskom periodu. Pornografija je danas u redu – ako je seks prikazan kao blud. Viteški roman je Ok – ljubav kao veza. Ako bismo to obrnuli, ne bismo našli čitaoce odnosno gledaoce. Bilo bi ih više u drevnoj prošlosti.
.
Ono po čemu je, u ovim epizodama s razlogom pominjani Džojs, zanimljiv, jeste i to da je on unekoliko probio granice između rodova (o žanrovima da ne govorimo). Dakle – one između proze, poezije i drame. Takođe, opet navedeno, veoma je simptomatično da je to zapravo uradio jedan sveštenik koji je odustao od službe. I gde je u svemu tome drama? Kada pišemo dramu, mi stvaramo odeću ili obuću koju bismo voleli da skinemo, ili koju bi drugi poželeli da skinu (makar s nas). Stvaramo „odeću“ za koju bismo želeli da se uopšte ne vidi. Suprotno poeziji, – mi na sceni hoćemo da ništa ne sakrijemo ili da zaturimo što manje toga. Sistem koji čine poezija/proza/drama, to jest lirika/epika/drama – relativno je analogan sistemu koji čine: Likovna umetnost; Književnost; Muzika; – tri osnovne umetnosti, iz kojih se može izvesti recimo film ili strip ili hepening ili pripovedni reljef u bakru, etc, kao složena umetnost. U umetnosti, svakako, postoji izvesno trojstvo, kao i u hrišćanskoj veri. Eto! Nesuđeni pop ili kardinal, znalac dvanaest jezika, klasične filologije, etc, ovakvo trojstvo pokušao je da smanji ili ukine, ujedinjujući ili približavajući – do tada odvojena – tri književna roda. Da li je Drama – Duh; Poezija – Sin; a Epika – Otac. Možda je Epika – Sin; a Poezija – Otac. To se može i rotirati. Jedino Drama uvek ostaje na istom mestu: možda poput Duha, ili samo duha. Šekspir je ovo valjda arhetipski i metafizički pogodio, te je Hamlet stoga i arhetipski čvoran… Nedefinisanu poziciju Duha u „Triu“ tri osnovne umetnosti – ima naime Muzika. A književnost je verovatno – Otac. Slikarstvo – Sin. „Raspeće“, na primer.
.
Kod Pekića, u Runu, trgovina jeste Metafizika, smisao, umetnost, barem u priličnoj meri. Trgovina je naivna i samo latentno duhovna. Kao gore rečeni antički seks. Negiranje trgovine i novca i predmeta, bilo bi sentimentalno, podvojeno i ludo (romantičarsko). To „Runo“ jeste sasvim razbijeni (porodični) „žanr“ na kraju 20. veka. Vrednost trgovine jeste bukvalno porodična vrednost, svetlo i tama. A šta da radimo sa „žanrom fantastike“ koji je u savremenoj, najnovijoj srpskoj proznoj književnosti prilično potisnut, osim ako nije reč o „knjigama o robotima“ i „knjigama baš o vukodlacima“. (…) Fantastika posle Pavića i slično? Još jedan bitan elemenat u ovoj priči jeste pitanje: Šta može biti uzrok tome da autor, u svom pisanju, probije granice žanra? Da uopšte bude Pisac? Makar i Mali, ali od te Vrste. Moguće da je to uslovljeno životnim ili sudbinskim iskustvom. Gore navedena epilepsija. S druge strane, zašto u Kafkinom „Procesu“, kao „romanu“, slikar suda, sudija, i drugi često zadrigli i blesavi ljudi po vešernicama – predstavljaju jednu pravosnažnu „fantastičnu“ instituciju? Zato što to često, baš tako jeste i u stvarnosti. Knjiga koja prati ili samo pokušava da sledi fenomen Stvarnog, probija i granice žanra, jer stvarnost, razume se, ne pripada nijednom žanru u koji biste je mogli smestiti. (Osim ako niste Bog, odnosno Buda.) Kafka jeste prepun Judaizma. Istina. No, taj Judaizam se nalazi u „romanu apsurda“. Kafka je judaista koliko i Ajnštajn sa svojim relativitetom. A Ajnštajn je ateisa koliko i Kafka. Dakle, nije uopšte. Zato danas svima, a ne samo V. Jerotiću, beše jasno da F. K. nije pisao nikakve romane apsurda, baš kao što nije pisao nikakvu judaističku literaturu. On je imao svoju Veru. Apsurd je razradio Kami – reći ćemo žanrovski pisac sa izraženom estetskom vrednošću.
Kod definicije „fantastike“ (roman/priča o natprirodnom) dolazimo do jednog bitnog problema. Proza iz ove „oblasti“ može sama od sebe da prestane da bude toga žanra, a da se nijedna reč u njoj ne promeni. To je stoga što roman, recimo, može biti o vanzemaljcima, a Pentagon sutra može izneti sve leševe vanzemaljaca iz hangara, objaviti njihov DNK; i to više neće biti fantastika, baš kao što su, eto, izneti podaci o virusu kovida i njegova struktura. Ili nedavno – ceo ljudski genom. Tada će sve napisano o „tuđinima“ postati nešto poput romana o dinosaurusima (možda ne najpreciznijeg), nalik prozi inspirisanoj oblastima iz biologije. Postaće roman-anticipacija; bivša fantastika, odnosno bivše natprirodno. Je li fantastika samo avangarda? Još škakljivije pitanje glasi: Da li pisac koji piše fantastiku – „izmišlja“ stvari a ne veruje u njih, poput Rolingove i (…) recimo Bulgakova; ili pak piše o stvarima za koje tvrdi da ih je sȃm (sama) video, nalik „nekoj“ Tejlor Koldvel. Ili samo snažno veruje, a nikada ih nije video (Bulgakov/Gete?). Ovde se može pretpostaviti i obrt – da pisac koji je imao paranormalna iskustva, o tome ne bi trebalo toliko javno da govori, ako želi da bude nadžanrovski pisac, pesnik romana, te sledstveno tome – i onaj udaljeniji od šunda. Ne zaboravimo da je i F.M.D. na streljanju, prema sopstvenim rečima, imao paranormalna viđenja. No to ne beše u prvom planu njegovog dela i pratećih tekstova. Pisac, razumljivo, nikada ne sme da suviše govori o svom iskustvu, da bi i ostao Pisac, makar ono bilo i paranormalno. Sve je simbol ili gest.
.
U današnjoj, trenutnoj srpskoj „fantastici“ ili fantastici, koja pak nije mitsko-nacionalna, akademska i slična – dakle u fantastici koja je stvarnosna (gde moramo upotrebiti barem prizvuk oksimorona), u onoj koja je „mihailovičevski“ svedočena a svedočanstvom neisticana – neobično mesto zauzima, ili će pak verovatno zauzeti – proza Aleksandra Blaževića. Ona prilično verodostojno izbija iza okvira žanrova. Na primer: Šta ako je život samo skrivena kamera, i ako se, kada umrete, svi samo smeju, a vi vidite da ste negde drugde, bez strašnoga suda za Vas, pa i bez suđenja o „vašim delima“? Ovo, svakako, nije i ne može biti faktičko tumačenje teksta priče Tobri Lorsam iz Blaževićevih „Jahača“, RAD, (Beograd) 1993, no može biti omaž ili priča na priči. U njoj ima i „aforizma“, ali ona to nije. Razbijanje žanra poseduje slične mogućnosti kao prasak novog univerzuma. „Žanr“ „u nauci“ „traje“ kraće nego u umetnosti. Ljubavni roman kao pojava, živi barem nekih 500 godina. Njutnov sistem, kao „žanr“ „konstantnog vremena i prostora“, mnogo je brže prevaziđen i skrajnut pomenutim „Ajnštajnovim žanrom“. To je zato što fizika direktnije otkriva zbilju i nalazi da se ona ne može teorijski ukalupiti, žanrovati, na duge staze. Predstava o njoj se menja, pa čak i „ona egzaktna“.
.
I zašto pominjati „Sitnog“ pisca, u tekstu sa F.K-om i F.M.D-om? Zato što percipiranje pet priča A. Blaževića, uključujući, recimo, i „Sektu lenjih“ – kao sitnih – kao i posmatranje Lazarevićevih ili Glišićevih valjanih priča kao isuviše malobrojnih („bljutavih u odnosu na Dostojevskog“) – predstavlja suviše žanrovski esej ili kritiku koja bi gravitirala ka kiču. Tu postoji i jedan „gori“ razlog. F. K. je stalno tvrdio da to što stvara ništa ne valja, a F.M.D. je za „Braću Karamazove“ rekao: „Da sam ovaj roman pisao u normalnim uslovima (bez epilepsije), možda bi on mogao da se čita i posle sto godina. Vek je brzo prošao, ali osećaj posle te rečenice i dalje traje, u celom tom diskursu. A. B. takođe, barem unekoliko, spada u ovu grupu „nesigurnih“ pisaca prozaista, „neveštih“, moguće, zbog same pretpostavke o postojanju nečeg verodostojnog i poštenog. Nečeg višeg, odnosno inog. Treći razlog za pominjanje A. B. jeste fenomen da njegove priče jesu pisane (jednim neznatnim delom) i kao verske parabole, gotovo crkvene, samo što je tematika sasvim savremena. Takve priče imamo kod katolika i protestanata, verske epizode prebačene u štogod trilerozno. Ovde je međutim reč o pravoslavnom piscu, pa i bogoslovu, koji se pak ne može direktno svrstati ni na jednu stranu koju bismo pretpostavili (žitije, očenaš, horor, paranormalna crtica „iz života“, scenario za film, itd). To je eklatantan primer probijanja žanra, to jest uzorak Pesnika priče, u nimalo sentimentalnom i nimalo lirskom smislu te reči. Paranormalno kao Naivno. Da. Anri Ruso u pripovednom tekstu. Crtač u jeziku.
.
I kada pišemo omaž, mi moramo probiti granice žanra. O piscu kao što je F.K ili F.M.D, svi misle da znaju dosta, no možda su u zabludi. O kvantitativno ili motivski manjim piscima – smatraju da ne znaju ništa, no možda opet greše; upadajući u istu pogrešku kada tvrde da recimo ne znaju ništa o „fantastici“. A ona je tu.
Ivan Despotović
Fogotografije Mario Beganović, Zagreb
Od istog autora u P.U.M. magazinu
1 komentar
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.