Već sam počeo da se pitam šta se dešava u našem Nacionalnom Teatru. Onaj Đavo, za koga sam tvrdio, pre nekoliko godina, da postoji u tom zdanju, (posvetio sam mu i članak) još je živ, a čim je Đavo nešto naselio, tu moraju da se dešavaju đavolje stvari.
Najnovija, a možda i nije najnovija, jer đavolje rabote mnogi ne smeju, a većine i ne ume, niti sme da otkrije, se desila pre samo nekoliko dana. Slabo šta o tome ste mogli da pročitate u „regularnim medijima“. A objasniću vam (ukratko) i zašto. Svi oni su, takoreći, na budžetu Republike, ili po narodski: Na državnim jaslama. Pitate: Kako?… Pa mediji, pogotovo pisani i elektronsko-vizuelni, ne mogu da opstanu bez dodatnih sredstava, a naša država koja će (najavljeno je već sledeće godine imati prosečnu platu 600 evra, (ne zna se koliko će mladih konačno početi da radi) izdvaja ne tako male sume novca za „Izveštavanje o radu državnih organa i njenih institucija“… E, sad… Zar bi se neko odrekao 20 – 30.000 – 100 000 i mnogo više hiljada evra, ako bi pisao negativno o onome gore, što je pod znacima navoda.
Valjda ti je, čitaoče, jasno šta sam hteo da kažem?
Vraćam se na Teatar. Pogledate li medije, videćete kako Upravnica Ivana Vujić potpisuje protokole o saradnji sa pozorištima u Subotici, Podgorici… (bitan je protokol, kao u diplomatiji i pečat na njemu) uz medijsku pompu, jasno, a ne oglašava se o Akademiji koja je upriličena za Dan pobede na daskama Nacionalnog Teatra.
Nisam bio na toj Akademiji, čak i da sam se provukao kroz lagume zdanja na Trgu Republike (pisao sam u svojim tekstovima kako i to umem), sumnjam da bih uspeo da uđem u salu gde je bio Predsednik države nam… A i nije me interesovalo. Na sajtu N.P. nema programa te proslave…. (?????)… Zato ću citirati neke koji su bolje informisani.
DRAGAN BURSAĆ: Ljotićevske koračnice za Dan pobjede nad fašizmom
Dječak, partizan Slavoljub Ković se koprca dok ga trojica ljotićevaca iz Devetog doborovljačkog odreda drže, a četvrti mu urezuje petokraku na čelu prije strijeljanja. Vrišti dijete, pada mu se u nesvijest… A danas? Danas glumci u nacionalnom teatru Srbije, u prenosu nacionalne televizije poju ljotićevske koračnice
***
Vidjeli ste negdje sigurno tu fotogrfiju. Na njoj je Slavoljub Ković, dječak snimljen neposredno pred strijeljanje, 10. januara 1942. u šabačkom logoru, sve sa urezanom petokrakom na čelu. Slavoljub je, za one koji ne znaju, kao 16-godišnji dječak pristupio partizanima u rodnom Bogatiću u Mačvi.
Uhvaćen je krajem 1941. a strijeljali su ga ljotićevci iz 9. dobrovoljačkog odreda. Neposredno pred streljanje, ljotićevski fašisti su mučili Slavoljuba, a onda mu urezali petokraku na čelu.
Bješe to, da ponovim, u januaru ’42, dakle, prije 79 godina.”
P.U.M će Vam pokazati sliku tog dečaka. Čak ćemo reći i naš “zlonamerni razlog” Da neki mirno ne spavaju. (Ionako nas oni bez talenta, znanja i harizme nazivaju “Zlonamernima”
Nego, vratimo se u realnost.
Voždovi u svijetu Rusa i četnika (Bursać nastavlja)
Sinoć je na opskurnoj manifestaciji koja je izvedena povodom Dana pobjede u Narodnom pozorištu u Beogradu odigrana, najistinskija i najrealnija predstava u novijoj povijesti Srbije. A evo o čemu se radi:
Zamislite dva srpska vožda – Vučića i njegovu siroviju prekodrinsku verziju Dodika, kako deceniju i više peglaju povijest na krilma rusofilije i neočetništva dok blate partizanski pokret i Josipa Broza Tita. E, oni su specijalni gosti igrokaznog Dana pobjede.
Dobro, reći ćete, to vam odveć i nije teško zamisliti, zapravo čudili biste se ako bi bilo suprotno. Baš biste se trebali napregnuti pa da u mislima vidite kako Dodik i Vučić ili nisu tu ili hvale postulate bratstva i jedinstva, multietničnosti partizanskog pokreta i samostalne borbe za oslobođenje cijele Jugoslavije, pod vođstvom KPJ i maršala Tita, a potiv svih okupatora i domaćih izdajnika računajući tu i četnike. Četnike kao otpad srpskog naroda pogotovo. E, za to bi vam već trebala ili hipermašta ili nekakvi zajebani psihostimulansi.
Ovako, sve je bilo normalno: red rusofilije, red izbjegavanja partizanskih pjesama, red “dva oslobodilačka pokreta“, što je eufemizam za četniju u povijesti, red blaćenja Tita…
Urezivanje petokrake na dječije čelo po suvozimici.
No, većini je u ovom galimatijasu profašističkog i revizionističkog ludila promakla najbitnija stvar cjelokupnog vražijeg hepeninga, koje se bez srama klicalo Danom pobjede, a to su ljotićevske koračnice upriličene diretknim prenosom na RTS-u. Da, dobro ste pročitali: na Danu pobjede nad fašizmom, recitovane su ni više ni manje nego ljotićevske koračnice: “Mrtvi niste“, „Borba već se bliži kraju“ i “Već kuca čas“.
…Suvozimica vlada Mačvom tog 10. januara 1942, godine. I na to sve, strašni jedan prizor ispred šabačkog logora. Dječak, partizan Slavoljub Ković se koprca dok ga trojica ljotićevaca iz Devetog doborovljačkog odreda drže, a četvrti mu urezuje petokraku na čelu. Vrišti dijete, pada mu se u nesvijest, ali ljotićevci znaju šta i kako, pa posipaju vodom dječaka i drže ga budnim. Jer, ova krvlju urezana petokraka na čelu mladog partizana, samo je početak paklenog puta. Valja se djetetu ispraviti nakon “inicijacije nožem na glavi“, valja mu u nesnosnim bolovima obirsati suze, valja otrati krv sa lica koja kapa ispod obeskožene petokrake, pa tek onda na strijeljanje.
Eh, ne strijeljaju ljotićevci tek tako, a ne! To je u njih jedna vrsta nakaznog performansa. Jer tako se u svijetu Dimitrija Ljotića, njegovi čuvari nacizma obračunavaju sa “crvenim“, sa antifašistima, sa odistinskim borcima protiv okupatora. To je kazna za svakog onog ko se drzne napadati naci okupatorski režim u Srbiji. A gardijani tog režima, njegovi predani psi su ljotićevci i uživaju u tome!
A danas? Pa eto, danas glumci u Nacionalnom Teatru, u prenosu Nacionalne Televizije poju ljotićevske stihove, poju njegove koračnice, poju kuraž-pjesme uz koje su ovi fašisti klali i ubijali po Srbiji, boreći se najiskrenije, najpredanije i najozbiljnije na strani okupatora.
Ceo tekst na portalu Građanske vojvodine: Autonomija.
Sada ću, čitaoče, malo, a možda i malo više, da te zgrozim.
Ovo je šesnaestogodišnji Slavoljub Ković. Egzekutori su ga fotografisali nakon urezivanja petokrate i na koji minut, ili sat pre ubistva.
Danas se veoma dobro zna od koga je Slavoljb dobio oružje, ali ni po cenu, ne samo smrti, već najstrašnijeg mučenja, nije hteo da prizna. Zna se ko je izvršio ovo zlodelo. Zna se veoma dobro kojim vojnim formacijama su pripadali ljudi koji su učinili ovo monstruozno delo…
Pa zar uopšte danas može nešto da se sakrije. U to veruju samo oni sa ozbiljnim smanjenjem inteligencije…
“Mora se ipak priznati da je scenarista svečane akademije, Đorđe Pavlović, umetnički direktor Filharmonije mladih „Borislav Pašćan“, koristio zanimljiv metod pri osmišljavanju poetskih delova.”
Da citiram drugog autora „ozloglašenog“, ali do sada ne demantovanog Tomislava Markovića:
Kako je Momčilo Nastasijević postao Ljotićev Dobrovoljac
Misterija je najzad rešena. Na svečanoj akademiji u Narodnom pozorištu upriličenoj povodom Dana pobede nad fašizmom godine 2021. najveći deo recitatorskog programa, bio je sačinjen od ljotićevskih pesama iz zbirke „Tvrđava“, koja ima podnaslov „Zbirka dobrovoljačke lirike“. I koju su objavili saradnici nacističkog okupatora u okupiranoj Srbiji godine 1944.
Zvanična proslava Dana pobede nad fašizmom u Srbiji nema nikakvog smisla već tridesetak godina. Zatiranje antifašizma i partizanskih tradicija traje od kraja osamdesetih godina, tokom ratova, rehabilitovana je četnička teorija i praksa, uključujući ponovni pokušaj stvaranja Velike Srbije i prateća istrebljenja Bošnjaka po Podrinju. Potom su četnici proglašeni antifašistima i izjednačeni s partizanima u školskim udžbenicima, a istorija je tako temeljno prerađena i falsifikovana da je ni rođena majka Klio ne bi prepoznala. Nedićevci, ljotićevci i ostali kvislinzi nisu doživeli milost zvanične državne rehabilitacije, ali je u javnosti široko rasprostranjeno uverenje da su to pravi rodoljubi, pošteni nacionalisti koji su spasavali Srbe i borili se protiv bezbožnog komunizma. Na stub srama stavljeni su samo pripadnici NOP-a, jedini istinski borci protiv fašizma, a svi koji su sarađivali sa okupatorom proglašeni su za dobre momke.
Kad ideološki naslednici kvislinga proslavljaju Dan pobede nad fašizmom, to može da odvede samo u različite forme brukanja i sramote. Tako se dogodilo i ove godine, kad su na svečanoj akademiji u Narodnom pozorištu, glumci deklamovali ljotićevske pesme. Nije me to previše ni začudilo, kad je na Dan pobede zabranjeno pevati i recitovati partizanske pesme, kad duhovna čeda poraženih snaga slave pobedu – svakakvi apsurdi se mogu očekivati. Ne bi me čudilo ni da na nekoj budućoj svečanoj akademiji hor otpeva četnički hit „Drma mi se, drma mi se na šubari cveće, ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće“. Dobrovoljno odricanje od najsvetlijih antifašističkih tradicija i prelazak na stranu gubitnika u Drugom svetskom ratu, neminovno vode u različite oblike moralne i svake druge propasti.
Brukanje za dan pobede
Pre dve godine Dan pobede proslavljan je uz „Marš na Drinu“, pevanjem ruskih pesama i šetnjom Besmrtnih pukova po raznim srpskim gradovima, što je inače novatorski običaj uvezen iz Putinove Rusije. Kad se odrekneš vlastite antifašističke tradicije, onda uvoziš tuđu, pomodarsku, a pošto si u duši rob i kvisling, logično je da se ponašaš kao mužik ruskog hazjajina, za bolje i nisi. Najluđe je ipak bilo u Nišu, tamo se na čelu Besmrtnog puka našao general Vladimir Lazarević, ratni zločinac osuđen na 14 godina robije za zlodela počinjena na Kosovu. Šteta što osuđeni nacistički generali više nisu među živima, mogli su i oni da stanu na čelo neke antifašističke kolone.
Posle ovog zločinačkog hododarja, nema mesta čuđenju zbog nekoliko zboraških pesmičuljaka koji su preko noći proglašeni antifašističkim stihotvorenijima.
Kad mogu četnici da budu antifašisti, može, vala, i ljotićevska poezija da se recituje na Dan pobede. Važno je samo da se ne peva “Po šumama i gorama naše zemlje ponosne idu čete partizana, slavu borbe pronose”, niti bilo šta slično iz repertoara stvarnih boraca protiv fašizma.
Ljotićevske koračnice na svečanoj akademiji
Mora se ipak priznati da je scenarista svečane akademije Đorđe Pavlović, umetnički direktor Filharmonije mladih „Borislav Pašćan“, koristio zanimljiv metod pri osmišljavanju poetskih delova. Ovako je tekla pesnička reka ljotićevskog antifašizma sa primesama poezije primerene svečanom datumu. Prvo su recitovane dve strofe iz ljotićevske pesme „Vi mrtvi niste“, prva i poslednja: „Mrtvi niste, o druzi mili, / Još se čuje vaš gromki glas. / Vaš duh silni u nama živi, / Vaša duša lebdi izmeđ’ nas. // Počivajte druzi sad u miru, / Vaše delo nastavljamo mi, / A slobode kada danak sine, / Steg pobede nosićete vi”. Potom je usledila „Odbrana zemlje“ Branka Miljkovića, a zatim opet malo zboraške poetike, tri strofe iz pesme „Jedan za sve, svi za jednoga”: “Mi nismo nikad klonuli duhom, / Mada su teški časovi naši. / Naša su srca prepuna vere / Zato se niko patnji ne plaši” itd. Za njom su recitovane tri strofe iz još jedne zborašice-koračnice „Borba već se bliži kraju”: “Borba već se bliži kraju / I dušmana nestaje / Zemlja blista sva u sjaju / Novo doba nastaje”.
Gde je ljotićevština, tu je i „Krvava bajka“ Desanke Maksimović, pesma o streljanju đaka u Kragujevcu koje su na gubilište otpremili upravo vojnici Marisava Petrovića, komandanta Drugog puka Ljotićevog Srpskog dobrovoljačkog korpusa. Pesma o odeljenju peto tri smeštena je u sendvič između dve pesme kojima su se ljotićevci bodrili pri hrabrom hapšenju civila i privođenju na stratište. Usledila je opet ljotićevština, tri strofe iz pesme „Mi znamo borbu”: „Sloboda se kroz / borbu stiče, / Junaštvom krči se put njen. / Iz krvi žrtvi ona niče / A smrt je samo jedan tren”… Potom je recitovana „Kamena uspavanka“ Stevana Raičkovića, pitaj Ljotića zašto, a zatim jedan katren iz zboraške koračnice „Već kuca čas”: „Zavet smo svoj mi otadžbini dali / Da stare slave vratimo joj sjaj, / Pa makar svi do poslednjega pali, / Mi zavet sveti ispunićemo taj”. Na kraju poetskog dela programa ponovo su recitovane dve navedene strofe iz pesme „Mrtvi niste“. U pauzama između stihova izvođene su muzičke numere, smenjivali su se govornici, između ostalih Aleksandar Vučić i Milorad Dodik, a svečanosti je prisustvovao vaskoliki državni vrh.
Čim se pronela vest o ljotićevskim pesmama, javnost se uzburkala, burno je reagovalo nekoliko opozicionih partija, između ostalih Partija slobodnih građana, Nova stranka i Partija radikalne levice. Tražene su ostavke državnog vrha, politička i krivična odgovornost ministara koji čine Odbor za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova, te hitna smena čelnika RTS-a. Govorilo se o gaženju miliona žrtava fašizma i nacizma, bezobzirnoj reviziji istorije, mediji su pisali o skandalu. Sve se to događalo tokom 10. maja, dan nakon svečane akademije.
Pravo ludilo je počelo tek posle toga. (Kraj citata)
Da ne ulazimo ovde u to ludilo, onaj koga interesuje ima ceo tekst na:
Sada na scenu stupaju istoričari i „poznavaoci poezije“… Izlaze na scenu oni plaćeni da brane i oni drugi, kojima je do toga da se sazna istina.
iako je umro 1938.
Pravo ludilo je počelo tek posle toga.
Odmah se videlo ko sa koje strane crte govori, naravno crta nije ona koja se zove Istina. Citirajmo još samo ovaj odeljak:
Dejan Ristić u tamnom vilajetu
U neko doba, oglasio se istoričar Dejan Ristić, jedan od tri člana komisije koja je odobrila scenario za svečanu akademiju, i rekao da nisu recitovane nikakve ljotićevske pesme, već je reč o stihovima Momčila Nastasijevića, jednog od najznačajnijih srpskih pesnika prošlog veka.
„U pitanju je pesma Momčila Nastasijevića nastala daleko pre drugog svetskog rata, posebno imajući u vidu da je preminuo 1938. godine i da ni na jedan mogući način nije imao bilo kakve veze sa nacizmom, ni sa fašizmom, ni sa mrziteljskom ljotićevskom ideologijom“, veli Ristić. „Ti stihovi univerzalno govore o junaštvu srpskih vojnika i nemaju nikakve veze sa Dimitrijem Ljotićem“, pojasnio je istoričar. „Govorim kao građanin ove zemlje i Srbin, nikome ovde ne pada na pamet da rehabilituje ni Milana Nedića, ni Dimitrija Ljotića niti druge ratne zločince, oni su osuđeni i pravno i istorijski“, zaključio je Ristić. (kraj citata)
Drugi (ovog puta Tomislav Marković) se potrudio malo više (skratimo priču koja ima fotografije knjige, spisak pesama itd. itd….)):
Kao što rekoh gore, ipak živimo u vremenu u kome je teško sakriti i lazne diplome i lazne doktorate, a kamo li jednu Akademiju.
Nadam se samo da će savetnik Predsednika po pitanjima kulture, Gospodin Dejan Savić da pronađe dovoljno jako i argumentovano objašnjenje za svog šefa, zašto se desilo ono što se desilo…. Ako uopšte šefa to i interesuje.
Pitaćete se, a mediji, šta kažu mediji… Madiji ĆUTE… Škakljivo je ovo za njih… Od partija su samo reagovali: Partija slobodnih građana, Nova stranka i Partija radikalne levice… Zaključujete kako su minorne partije… Članak Dragana Bursaća je objavio portal „Građanske Vojvodine“… Pitate se zašto ćuti Građanska Srbija… Pa do građanske Srbije ne može ta tema da dođe na red od gledanja „Zadruge“ i dudlanja veoma dobro serviranih natpisa o ubistvima i pretnjama nekog Belivuka, onda će u usta, a po potrebi i u neko drugo mesto, cucla na suđenju nekom Miki Aleksiću, pa će Palma da njiše granje…
A ljotićevci će da vrište, pevaju i podvriskuju… A da, jedan medij je pitao za mišljenje o ovom događaju jednu individuu poznatu po vođenju partije sa veoma oštrim nacionalističkim idejama… A individua je, bez blama je odgovorila, kako se može očekivati da sledeće godine za Dan pobede bude izvedena i pesma „Spremte se spremte četnici“… Predkszanje, ili pretnja… Pa to ni Tarabići ne bi znali, jer je dotična individua zagonetnija od tajnih službi.
A za tebe čitaoče, jedan predlog… znaš ga sigurno… „Pamet u glavu, dupe uza zid“…
Neko se opet pokakio na sceni Narodnog pozorišta, ni prvi, ni poslednji put… Dramaturzi Nacionalnog Teatra ćute, Upravnica ćuti, Ministar kulture ćuti… Mediji ćute… Upravni odbor Nacionalnog Teatra ćuti… Građanska Srbija ćuti… pa ona i ne postoji… To dokazujem godinama.
Ne ostaje nam ništa drugo, ili dupe uza zid, ili sprem`te se za nove bruke sa scene N.P !
David Naum
1 komentar
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.