3 slike, 3 mišljenja – Vladimir Petrović

„Neprijatelj/i“ je jedan od radova iz serije crteža „Jedan nedosanjan san“….večiti dualitet između spoljnjeg i unutrašnjeg sveta, kao i unutrašnjeg sveta u sebi samom. Egzistencijalnu i neprestanu borbu za savršenstvom, odnosno nikad postignutim mirom u i oko nas. Pred nama je data konfiguracija lica, tvrdih i ekspresivnih linija, koju poput kakvog mača deli oštra vertikala kroz sredinu, praveći od njega dve izrazito simetrične polovine, ili pak dva posebna entiteta. Sama linija je poprište bitke, veliki „ožiljak“ u koji su urezani simboli razjedinjenja dve polovine (ili dve glave), te tako autor mešavinom lične i tradicionalne simbolike uvlači posmatrača u semantičko tumačenje znakova, dajući mu pri tom i izvesne lične slobode i asocijacije u tom procesu. Tako se u tom nizu mogu prepoznati znakovi vasione, sunca, beskraja, lente vremena, mira, muško- ženskog principa, kraja, nestanka i drugi, koji svakako daju određenu asocijaciju na raskol i nerazumevanje između različitih tipova ličnosti, ali PRE SVEGA između nerazumevanja različitih osobina unutar nas samih. Kao da se naslućuje konstantna borba između onog što jesmo, i onog što bismo želeli da budemo. Ili disonantnost našeg sopstvenog karaktera. I u jednom i u drugom slučaju radi se o urođenim, nepromenljivim osobinama naše ličnosti, i načinu na koji svako od nas gleda na pojedine fundamentalne stvari metafizičke prirode. Dati simboli su, možemo to tako nazvati, neka vrsta „uzroka za rat“. Sama nemogućnost „jednog“ predstavlja ovde okosnicu „Jednog nedosanjanog sna“.

Reč je svakako o nestanku. „Zašto?!“ je simbolična predstava bića koja žele da iskoče iz svoje kože, koja žele da nestanu. Jedan od radova iz serije „Jedan nedosanjan san“, on kao da želi svojom žrtvom da porazi smrt, primora sećanja da nestanu zajedno sa njim i uguše vekovni bol i nesrećnu sudbinu jednog naroda, ili pak čovečanstva u celini. Oni su na neki način i pobunjenici, i naš sadašnji Isus- iskupitelj greha koji plaća žrtvu čovečanstva. Kroz suze, kroz bol, kroz krv. Čitavim bićem u zalog, u zamenu za mogući, nikad dočekani mir. Vekovi patnje izlaze iz njih, kidaju lance ropstva i oslobađaju telo, stalno pitajući „ZAŠTO?!“ Urlik kroz tišinu vekova. Čvrste organizacije i uglastih formi, ekspresivne snage ugrađene u svaki potez uglja i tuša, on svojom organizacijom jasno ističe i određenu simetriju. Simetrala je ovde i moć i snaga, koja daje pogon na gore ili na dole, grom koji seče ka nebu, ili lanac koji vezuje za dno. Stiče se utisak da bi teško bilo i izraziti tako direktnu snagu, a da ne bude u pravilnoj formi. „Zašto?!“ je vrisak za pomoć ili vanvremenski patos, a (ratne) godine ugravirane u etru, poput lanaca sputavaju nemoćne ruke da izmene sudbinu. Okovan mrakom, kao nekakav ”gong“ beline, poslednji krik snage odzvanja u večnosti. Zamišljeni krug belina oko tamnog centra crteža formira pokret od snage do beznađa, i ponovo u krug. On uokviruje težinu ljudskih sudbina, prisnih i bolnih u isto vreme. Jednu koja očajava i predaje borbu, i druga čiji je bol njena moć, i odupire se večnosti. Ili se radi o jednoj?! Ovaj rad nam na to ne kazuje, ali asocira na potrebu za odgovorom, ali i svojevrsnu borbu protiv sebe.

„Dar“ je alegorijska predstava osećanja vere, ili bar pokušaja da se ona doživi u svoj svojoj punoći. Deo ciklusa „Jedan nedosanjan san“, rad „Dar“ postavlja donekle i kontroverzna pitanja sklona svakom duhovnom čoveku- Da li je vera blagoslov ili i teret? Da li je usko vezana za žrtvu ili može postojati u blagostanju? Da li se istinska vera može osetiti u „mirnodopskim“ uslovima ili se mora doživeti snažna emocija? Da li je to dar?!
Na ova, a i mnogobrojna druga pitanja, ovo delo nam ne može ponuditi odgovor, već štaviše, još više odškrinuti pandorinu kutiju osećanja, najčešće dvojne ili kontroverzne prirode. On je tu, čini se, da ta pitanja postavlja, a ne da na njih nudi odgovore. Zlatna boja Oca, Sina i Svetog duha kao da pada sa nebesa, razjeda ogoljene kosti, i na neki način „proždire“materijalno, ostavljajući samu njegovu srž. Vrhovi prstiju su delimično anatomski tačni, a delimično i pretvoreni u „koplja“ koja se opiru pomenutoj energiji. Ili pak, suprotno gledano, ponosno streme večnosti, kao logičan nastavak čvrsto modelovanih i na gore ustremljenih prstiju. Zlato se ovde presijava plemenitim sjajem metala, i na neki način predstavlja i sklad i suprotnost materijalnosti ruke, sugerišući na duhovnu komponentu tela. Sama šaka je, poput prstiju, tvrdo i čvrsto modelovana, jasno izraženih tetiva i zategnutih formi, koji se kao strune protežu u pravcu visina. Međutim, nesmetani naboj i protok energije je donekle zaustavljen, poništen kvadratnom intervencijom u sred samog dlana, te čitava snaga energije dobija i jedan drugi, „revolucionarni“ kontekst. Njime se divlje pulsiranje energije za trenutak zaustavlja, i posmatrač dovodi u dvosmislenu situaciju- da li okrenuti kvadrat predstavlja otpor, nepristajanje na nametnutu mu žrtvu? Ili pak svesno pristajanje na pomenutu žrtvu kao zalog istinske vere i svojevrsan čin „očišćenja“. Dar treba podneti. Ili nije dar. Ovim i drugim pitanjima, autor nas ostavlja sopstvenom razmatranju i osećanju vere, dajući nam samo mali podstrek kako bismo promišljanje nastavili sami.

Vladimir Petrović, (1988) Završio master studije slikarstva na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Član je ULUS-a. Izlagao na devet samostalnih i pedesetak grupnih izložbi širom zemlje. Učestvovao na dvadesetak likovnih kolonija, festivala i kreativnih radionica.

Tekstovi, kao i naslovna slika: Vladimir Petrović,

“IN THE DAWN OF THE LAST DAY,

90 x 70 cm. Coal and ink on paper. 2020.

Naša PUM izložba,

Dragan Jovanović