Priznajem da sam se obradovao kada su na TV Dnevniku pročitali vest da je iz štampe izašla moja nova knjiga. Ne samo što mi je godilo sujeti, već i iz praktičnih razloga, svaka reklama pospešuje prodaju, a ja već godinama živim od pisanja.
I zaista, odmah po završetku vesti moj telefon je počeo da zvoni.
– Pa, gde ti stara kuko!, prepoznao sam glas svog prijatelja Bože molera. – Ne hvališ se da ti je izašla nova knjiga!
– Tek je juče stigla u knjižare, rekoh. – Nije naročito ni skupa, možeš da je kupiš…
– Zar je dotle došlo da kupujem knjige svog školskog druga! – preseče me on. – Ni slučajno, očekujem da mi je pokloniš i to sa posvetom!
Taman sam spustio slušalicu kad telefon ponovo zazvoni
– Čestitam na novoj knjizi – začuh s druge strane glas komšinice Dragice, inače nastavnice matematike. – Jedva čekam da mi je pokloniš!
– Ne znam hoću li imati koji slobodan primerak – rekoh. – Moj izdavač je baš rigorozan, dosta smo uložili u nju…
– Jednu za mene moraš naći! – bila uporna. – Znaš da imam sve tvoje knjige! Ajde, budi srce! Obećavaš?
– Obećavam…
Kad sam sutra ujutru stigao na pijacu shvatio sam da je glas o mojoj novoj knjizi stigao i tamo.
– Komšija pisac – obrati mi se prodavac jaja sa tezge. – Vid’o sam da ti je izašla neka knjiga. Kamo primerak za mene? Ti misliš da mi seljaci ne čitamo knjige! Ajde daj jednu baš da vidim šta si pis’o!
Šta ću, izvadim knjigu i poklonim je.
Taman sa polupraznim zembiljom krenem kući kad me preseče glas:
– Vidi našeg pisca sa Dnevnika! Izašla mu knjiga pa nikog više ne primećuje!
Tek tada ugledah Radeta bricu naslonjenog na vrata svog frizeraja.
– Čitavo jutro te čekam da dođeš i pokloniš mi knjigu, a ti prolaziš kraj mene kao pored turskog groblja!
– Izvini Rade, ali imam još samo par primeraka. Ako ti je već toliko stalo do moje knjige evo tu ti je iza ćoška knjižara, otiđi i kupi je, košta koliko dve paklice cigareta…..
– Da dam petsto dinara za tvoju knjigu?! – iskreno se iznenadi Rade. – Ajde, ajde, šta si se stis’o, vadi knjigu iz džepa, znam da imaš!
Izvadim i dam.
Kad sam tog dana došao kući, odlučio sam da napravim mali eksperiment.
Prvo sam pozvao svog druga Božu molera i rekao mu da hitno dođe i prekreči mi kuhinjski zid koji je vlaga oštetila. Za divno čudo Boža je odmah došao i posle par sati gletovanja i krečenja posao je bio završen.
– Druže, ovo će te koštati 35 evra, osam kvadrata po tri evra, taman toliko. – rekao je.
Samo sam se nasmejao.
– Zar je dotle došlo da plaćam rad svog školskog druga! Ni slučajno – rekao sam i izgurao zbunjenog Božu kroz vrata.
Onda sam pozvao profesorku Dragicu i zamolio da mom sinu da par časova uoči pismenog iz matematike. Posle par dana me je pozvala i rekla.
– Mislim da je mali sada spreman za pismeni! Imali smo četiri dvočasa to ti je 3.000 dinara. Ja od toga živim, znaš…
– Čestitam! Jedva čekam da vidim kako će na pismenom proći. Srce si!, rekoh i spustih slušalicu.
Rano ujutru otišao sam na pijacu, pravo pred tezgu onog prodavca jaja.
– Komšija, rekoh. – čuo sam da su ti nosilje odlične, pa rek’o red je da mi pokloniš jedan karton jaja. Baš da vidim kakva su!
Pred zaprepašćenim seljakom uzeo sam ceo karton jaja i krenuo kući.
Usput sam svratio u Radetovu berbernicu. Posle pola sata bilo je gotovo.
– Šišanje, brijanje, pranje kose – nabrajao je Rade. – Okruglo 500 dinara!
– Zar za tvoj frizeraj da dam 500 dinara? Ajde, ajde šta si se stiso…potapšah ga po ramenu i izađoh iz radnje.
Uveče dok sam spokojno gledao televiziju prišla mi je žena.
– Šta se s tobom događa?, upita. – Čitavu nedelju mi se komšije i prijatelji žale na tvoje ponašanje. Neki čak kažu da si poludeo.
– Ne brini, rekoh, nisam poludeo. Samo sam popizdeo.
Bojan Ljubenović
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.