Kad god bi sebi iz kitnjasto ukrašenog samovara nalivao vrelu vodu za čaj, doktor Nikolaj Sadlucki bi se nanovo pitao: kako to da skoro dvadeset godina zaviruje u duše Beograđana a ne uspeva da pronikne odgovor na jedno pitanje. Zašto Srbi piju čaj samo kada su bolesni ? Za njega je ispijanje pravog ruskog “kopor” čaja bio božanski užitak, kojeg se nije odricao ni u najtežim trenucima svoga života. Svaki gutljaj bio je i svojevrsni vremeplov koji ga je vraćao u postojbinu, na obalu Crnog mora, u sunčanu Jaltu, čiji je vazduh bio ispunjen zvucima Čajkovskog i gde je vetar donosio zanosne mirise slobode, opuštenosti i bonvivanstva. Nažalost, u njegovoj postojbini zaduvali su neki drugi, siloviti vetrovi koji su ga odbacili čak ovamo na Balkan, među njemu slične a, opet, drugačije, prostodušnije ljude.
Kao dobar psiholog brzo je uočio da Srbi, kao i sve slovenske duše, više vole da gledaju u prošlost na koju se često pozivaju, ali ne uče iz nje, a da se pomalo plaše budućnosti, pa bi radije da, pre nego ta budućnost stigne, barem malo u nju prigvire. Da im neko, poput njega, gledajući u dlan, oblik lica ili tumačeći im rukopisne šare, kaže šta ih u skorašnjoj budućnosti čeka, ne bi li je nekako prevarili, ukoliko je nepovoljna.
On im je to i pružao. Kroz njegovu ordinaciju, smeštenu u nekom od salonskih stanova u centru grada, svakoga dana od devet do sedam naveče, promicale su senke ljudi zainteresovanih za svoju karijeru, novac, ljubav, zdravlje. Dolazile su na seanse zabrinute neudate devojke u pratnji svojih majki i nesigurni momci, još nespremni da sami sebi iskroje svoj životni kaput. Svako zainteresovan mogao je kod doktora Sadluckog da izmeri svoju liniju života, glave ili srca, da sazna šta mu je zapisano na Merukrovom, Marsovom ili Venerinom bregu. Svoje sudbine nosili su zapisane u naborima svojih dlanova. Na njemu je bilo samo da im ih pročita i da im, blagodareći svom poznavanju psihologije, kaže upravo ono što bi oni želeli čuti.
Ukoliko bi se neki mladi bračni par raspitivao za pol deteta, osluškujući njihovu želju, čvrsto bi im to i predvideo. Ipak, za svaki slučaj, u svojoj debeloj, radnoj knjizi, crnih korica izlizanih od česte upotrebe, uz ime budućih roditelja i datuma posete, beležio bi i predviđanje – suprotno od onog koje bi im kazao. Računica je bila jednostavna. Verovatnoća pogotka bila je pola-pola. Ukoliko bi pogodio, zadovoljni bi bili i srećni roditelji i on zbog bogatog honorara. Ukoliko bi, pak, pogrešio, većina njih bi odustajala, smatrajući ga šarlatanom, što ga i nije mnogo uzbuđivalo, jer je svoju uslugu unapred naplatio. Za one uporne koji bi tražili pravdu i povraćaj novca postojala je knjiga. Pokazujući im napisano, ubedio bi ih da su od silne želje pogrešno čuli, “jer sve lepo piše a poznato je da knjige ne lažu”. A i ako nisu dobili dete kakvo su želeli, “deca su dar od samog Boga a ko su oni da se protive Božijoj volji” ? Tom prilikom, iz hrpe drvenih krstića okačenih crvenim končićem za lampu na radnom stolu, izdvojio bi jedan i poklonio ga zbunjenim i omađijanim klijentima, poželevši detetu i njima svu sreću.
Otprativši ih do izlaza, vratio bi se u ordinaciju i udobno zavalio u rasklimatanu fotelju, usuvši prethodno sebi čašicu ruma u već ohlađenu šolju čaja.
“Medicina je nauka a psihologija … Eta hudožestvo. Umetnost.” – nazdravio bi sebi.
Zoran Živković je kolekcionar fotografija i dokumenata o starom Beogradu i čuvar lepote epoha koje su predhodile ovom našem vremenu. Jedan je od administratora grupe „Beograd nekad, Stari Beograd, Beograd koga više nema“, koja već više godina postoji na Facebooku i okuplja beonostalgičare. Njihova druženja su prerasla okvire koje nude internet prostori.
Sa ovim tekstom smo, uz njegovu dozvolu, zavirli u, kako on sam kaže, „kutiju za cipele“.
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.