Odavno je poznato kako mnogi umetnici ne mogu da se nose sa slavom, bez obzira da li je iznenada dožive, ili je to posledica dugotrajnog i veoma mučnog rada. Tu apsolutno nema pravila, jer mnogima psihički sklop popusti sa dvadeset, drugima sa šezdeset godina. Uz slavu se jave brojni izazovi, pogotovo uz “slavu”… Iako sam uvek spreman da pomognem one koji počinju svoj put u umetnosti, bez obzira da li su na sceni, ili zatvoreni u svoj atelje gde slikaju, ili pak sede i pišu, iznova, iznova, iznova, ili pak satima vežbaju… Već sam se bezbroj puta opekao, ali uvek prelazim onu granicu opreznosti kada pišem o onima o kojima drugi neće pisati. Ovde ne mislim na novinske izveštaje sa predstava, promocija knjiga, otvaranja izložbi, koncerata,… Pogotovo one osvrte koje su portparoli institucija napisali i prosledili medijima. Tu mislim na itervjue sa novinarima koji nisu bili na predstavi, koji nisu pročitali ni jednu stranicu knjige pisca koji im je gost i koga nazivaju “velikim i poznatim umetnikom”. Često ti, pogotovo mladi, kada pročitaju samo jedan, ili dva osvrta gde su pohvaljeni, porastu toliko da im je usijana glava, a i pamet u nebeskim visinama, a zaboravljaju, tamo je vazduh razređen…
Neću vam citirati ono preprozaično o ubitačno prejakoj reči… Znate li da je taj izvršio samoubistvo, a ja nisam na putu suicidnosti…
Elem… Pre dve večeri se izgrlih sa jednim prijateljem (sada znam, dotadašnjim)… I sve što se podrazumeva uz to, iskreni osmesi, lepe reči… Zahvalan sam mu što je imao izvrsne predstave o čemu sam najpozitivnije pisao… Treba li da napišem kako, osim mišljenja dvoje “omraženih ljudi”, druga nećete naći u medijima (mislim na one koji su prisustvovali tim predstavama). Da ne citiram desetine i desetine rečenica u superlativima… Nazvao sam ga i kraljem… Tvrdio sam kako “proizvodi” srpski umetnički brend, da je naj (Evropa), naj (Svet), naj…
Danas stiže poruka kako su njegovoj “umetničkoj porodici zadate povrede” i da više ne dolazim na predstave… Kako meni, tako i mojoj supruzi (copy paste). Očigledno, neki ljudi misle da ne kontaktiram sa suprugom, ili da će ponovljeno izazvati strašniji efekat.
Izvinjavam se za njihov bol i patnju… Samo neka se upitaju da li sam ja, kao gledalac i slušalac “njihove” poslednje predstave doživljavao bol, patnju i da li mi je povređen neki deo mentalnog sklopa… Ili to, možda, za prave umetnike nije bitno!!! To što sam doživeo jasno stoji u predhodnom članku. Obim krivice je svima vidljiv.
Neću da citiram superlative izrečene na račun te institucije i ranijim predstavama o kojima sam pisao… U jednom osvrtu sam tri puta napisao: Hvala!… Niko od onih danas ucveljenih (o, pa oni čitaju moje tekstove, ko bi rekao???), a onda pohvaljenih, nije izrekao ono konvencionalno: Molim!
Digresija: Nemojte nikada na nečije hvala da kažete: Nema na čemu… Minimizujete svoju dobronamernost, a nipodaštavate utisak druge strane.
Da se vratim nakon digresije!
Znači ta “gospoda” ne umeju, ili pak ne mogu, ili možda neće da kažu: Molim, hvala i vama!… A sada ih boli!
Ne verujem da ih sve boli, jer sam u članku naveo imena sedam igrača i dva saradnika, koji su svoj posao uradili krajnje profesionalno… Ili su morali i oni da se pridruže kolektivnom bolu. Davno sam pisao seminarski rad o učenju sociologa Emila Dirkema, poznata mi je ta kolektivnost.
Interesantna činjenica, osoba sa kojom sam se pozdravio i poljubio pre predstave, zapravo ona koja je pisala poruku, nije učestvovala u programu ni na jedan način,… tog imena nema u programu… ali se osetila prozvanom da mi saopšti da sa svojom suprugom nisam više rado viđen gost… (ovo sam veoma lepo sročio)… U kratkom tekstu je mnogo okrutnije “nemojte više da pišete o nama, nemojte više da dolazite”… Poslato na obe adrese. Sa nagaskom na “povređen sam, kao i ljudi…”
Mislim kako je to napisao njegov profesorski deo, ne umetnički… Jer nije umetnički obračunavati se sa publikom koja dolazi da uživa, sa onima koji pišu o događaju kome su prisustvovali…
Da li treba da čekam i treći deo tog gospodina da progovori. Onaj deo koji je politički i društveno angažovan?
Opet ću otići u (veoma bitnu) digresiju… O jednom pevaču iz Novog Sada sam napisao članak sa toliko pozitivnih mišljenja, kakva niko od njegovih kolega neće dobiti, čak i da plati “profesionalce”. U međuvremenu sam upoznao tu osobu (znači pisao sam samo o njegovim scenskim nastupima, ne poznajući ga u realnom životu), zaključio sam da mi kao osoba ne odgovara i prestao sam da komuniciram… Pre mesec dana sam napisao desetine i desetine pozitivnih reči o njegom nastupu. I sada mu hvala na osećanjima koja je u meni probudio. Takođe, nemam problem da o jednom tenoru šumadincu pišem u superlativima kada je na sceni, iako ima opsesivnu potrebu da minimizuje moje tekstove, iako je manje knjiga pročitao nego što je moja malenkost napisala… Naravno, ovo drugo ne bih nikada spominjao da je u stanju da se oslobodi svoje opsesivne potrebe. Kod mene nema problema da odvojim scenu od realnog života.
Gotova digresija…
Zatečen sam gore spomenutom porukom. Priznajem. Ne znam da li da je shvatim kao molbu i vapaj onih što osećaju povrede, a sa njima sigurno i bol (neću ih nazvati bolesnicima), jer predpostavljam kako je to trenutno… I kako je više posledica razmaženosti, nego telesne i fizičke ugroženosti…. Ili to treba da shvatim kao pretnju onih koji su spremni na “sve” ako se ogrešim i kročim u hram kulture gde oni umetnički činodejstvuju. (!!!!)
Jednog dana ću pisati esej o umetnicima koji biraju publiku. (i ova rečenica je digresija)
Valjda neću biti u situaciji (uvek pišem o svojim doživljajima) da pišem o “umetnicima” koji mi nisu političkom i policijskom silom dozvolili da prisustvujem nekom događanju, iako imam ulaznicu. Ja sam oponenet svake Vlade, a pošto je gospodin postavljen na čelo jedne kuće u ime i za račun Vlade, očekujem mnogo više nego što običnom čitaocu može da padne na pamet.
I dve stvari za kraj: Osoba o kojoj govorim mi je (pred svedocima) rekla da smo (misli na moju suprugu i mene): “Povukli nogu!”… Misleći na pozitivno pisanje o radu kako njegovom, tako njegovih kolega i institucije, koja je sada (izgleda) u kolektivnim povredama.
A drugo, bar kada je moje pisanje u pitanju, uvek ima mogućnosti za demantovanjem. Neka gospoda, kada povrede uminu i bol prestane, lepo pošalju snimak cele predstave o kojo je pisano, na mail redakcije, što će biti “okačeno” na ovom sajtu (pored mog, ovog, ili onog članka), pa se lepo može uporediti ono što je bilo, sa onim što je pisano, pa će čitaoci da zaključe svu opravdanost i veličinu bola izazvanu realnim, ili (evetualno) nerealnim pisanjem.
Ili je pak danas (ne samo među umetnicima) moderno da svako bude povređen i nešto ga boli.
Zašto bih ja u toj sredini i među takvim ljudima bio drugačiji od drugih!
I ja sam povređen! (Samo da ne počnem da nabrajam)
Ne znam samo kome da pošaljem poruku: Boli me, možda me i ne boli, ali osećam kako me bolucka!
Ko je spreman da primi poruku takve vrste, neka očekuje štivo za celovečernje čitanje.
Garantujem veselost kod čitaoca.
Ko je mogao da zna da je umetnica čučnula radi one stvari u koprive
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.