Umetnički san?
Ovo?
Ne, ne, neeee…
Probudila sam se, na sreću….
Radovala sam se večerašnjem „Sanjanju umetničkog sna“ povodom pet godina postojanja Instituta za umetničku igru. Volim ih. Mladi su. Talentovani, neobični, sveži. Imali su divne predstave i događaje. Verovala sam da će večeras biti isto tako dobro, iako sam znala da, kada je proslava, i kada „mora“ da se prikaže sve što je važno u tom Institutu, postoji opasnost da, recimo, traje predugo, što je i bilo. Kamo sreće da se na tome završilo. Nego nije.
Odavno se nisam ovako neprijatno iznenadila i prilično iznervirala. Nisam očekivala od „njih“ da tako zataje…. u svemu.
„Svečana akademija“ je model za koji sam mislila da je uveliko, kao pojava,skoro sasvim istrebljen, jer je totalno prevazidjen, sem ako ga ne upražnjavaju političari ili njima slični za neke proslave. Ovo večeras je bilo gore nego akademija.
Prvo nas je u holu dočekala neuspela imitacija Marine Abramovič. Marina je unikatna i zašto se ljudi trude da imitiraju bilo šta što ona radi, kada je to, prvo, nemoguće, jer nisu Marina, a drugo, postaje groteskno. Dakle, dvoje je stajalo na sredini hola Doma kulture „Vuk Karadžić“, i dok su ljudi pijuckali i ćaskali, dolazili i odlazili, oni su imali performans pod nazivom“Jedan kroz jedan“, zapravo „prali su zube“ jedno drugom neko vreme. Belo oko usana i pokreti ruku su delovali da su pušteni iz neke institucije u koju niko ne želi da ide, razumete. Onda su se sklonili.
Uz “akademskih” skoro 20 minuta kašnjenja, ulazeći u salu, dočekala nas je na sceni jedna od učesnica večerašnjeg programa, sa, meni nerazumljivom porukom ili prikazom nečega što je iznerviralo veći deo publike. Devojka je stajala sa mikrofonom u ruci i besomučno ponavljala par rečenica, npr:“ Gotovo je. Tačka. Nema više…..“ ili tome slično, nisam upamtila, jer sam htela odmah da odem. Početak nije obećavao, kao što je i bilo.
E onda je krenula priredba na nivou učenika osnovne škole u selu Troštice, ispod Golije. Pa i tamo bi bolje osmislili i potrudili se da daju maximum.
Sve sekcije Instituta su bile prikazane. Klasičan balet, moderan ples, narodne igre…..
I to je trajalo, i trajalo….. i bilo je jadno, neuigrano, nezanimljivo i neprofesionalno. Jer, Institut upisuju diplomirani srednjoškolci , ne početnici. Ovo je bilo gore od svega. Svaka devojka je igrala kako i koliko je umela. Momci nešto bolji, ali ih je manje. Program očajno koncipiran. U delu narodne igre, devojke prilično gojazne i trome. “Nenasmejane”. Nekako, teško im. Balerine takodje. Drusne, neuke, trapave. Ne sve, naravno. Ne pričam još oodseku za mmoderan ples. To je nešto drugo.
Onda je došla pauza. Malo optimizma mi se povratilo. Udahnula sam vazduh i proćaskala sa dragim ljudima.
Kad, moja radost je kratko trajala. Početak drugog dela je bio najavljen od strane dekana Instituta još pre celog dešavanja, kao iznenadjenje za publiku, jer morale su da se dodele zahvalnice ljudima koji puno pomažu rad ovog instituta od samog početka, ali neće biti govorancija, ljubljenja i svega sličnog. Svi će već stajati na bini, podeliće im se to, zahvaliti i, idemo dalje u program.
Kao i svaki rukovodilac, i ovaj je slagao. Gospodin je uzeo „banku“ na bini, mleo, mleo, mleo, pokušavao da bude duhovit, prozivao ljude, neki su govorili, neki su cupkali, bili su predstavnici i zvanice iz raznih institucija. Ali, pitanje koje postavljam: Da li su znali da je proslava, da će biti na bini, da će dobiti zahvalnice? Pa i da nisu bili na bini, da su samo došli na proslavu, sram ih bilo kako su izgledali. Dronjavi, neukusno odeveni, bez imalo poštovanja prema dogadjaju. Da li idu tako na Slave kod prijatelja? Ne, sigurno. I, uglavnom, to je trajalo kao gladna godina. I opet Marina u pokušaju. Uz neke kristalne komade, umesto povelja dobili su i po torbu…. platneni ceger, kao što je bilo deljeno na predavanju Marine Abramovič. Copy-paste. Jadno.
E onda je nastavljeno mučenje publike, sa nekakvim poluperformansima i neizdrživom škripom koja je dopirala iz nagarenih zvučnika, jedno bezobrazno maltretiranje publike, maltretiranje koje je trajalo predugo. Umetnička vizija nečega? A depresivno i krajnje morbidno. Mladi ljudi oko mene, poludeli….. pitaju se sta je, i dokle? Može, može ovo maltretiranje, ali u njihovim kućama. Ovo je bilo sramno. Ovo je bilo mučenje publike. Kinesko. Tibetansko. Australijsko. Ali najpre NEUKO. SRPSKO. Bez mere i smisla.
Stvar je samo delimično popravljena poslednjom numerom koju smo već gledali, Zeleni Bolero. Ili je to meni bilo, posle svega, kao dar sa neba. Samo da me niko ne muči.
O koreografima, “vežbačima” sa igračima, koncepciji i izboru programa, izvođenju i trajanju, na žalost, sve najgore. Nisam tako nešto želela ni u tragu. Valjda ni oni, ali nisu uvideli u koliki umetnički ambis padaju.
I, naravno, na kraju, sam kraj. Šarenica gora od Žikine. Bina punija nego sala. Izvođači, profesori, saradnici, gosti… i ko zna ko sve…. stoje, aplaudiraju. Došlo mi da i ja izIĐEM tamo. Pa samo moj suprug i ja pišemo o njima. Valjda smo zaslužili parče daske. A to traje….traje…. Publika ode, oni i dalje stoje i raduju se. Blago njima.
Više ne idem na ovakva dešavanja. Samo na predstave, jer su tu jako dobri. Njihov „umetnički san“ se pretvorio u golgotu na javi. Nemojte više. Samo igrajte. To je ono što umete.
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.