Pesnik, slikar i filozof Kahlil Gibran (Libanon 1883. – New York 1931) je ostavio neizbrisiv trag ne samo u arapskoj i američkoj poeziji, jer pvoj pripada po rođenju i senzibilitetu, a drugoj po opredeljenju, već zadnjih decenija postaje jedan od najomiljenijih stranih pesnika srpskog čitališta. Rođen u Bšaru, koji je tada bio u libanskoj provinciji velike Sirije, koja je opet bila u sklopu otomanskog Carstva u maronitskoj prodici. Sa dvanaest godina odlaza sa majkom braćom i sestrama za Ameriku, ali se vraća na koledž Mudrosti u Bejrutu, gde izučava Bibliju i arapski jezik. Kao i kod svakog pesnika ljubavi žene su u njegovm živtu imale ključnu ulogu. 1902. godine upoznaje Žozefina Pribodi, 1904. Meri Haskel, deset godina stariju direktoricu škole, koja je u mnogome pomogla njegovoj genijalnosti, istovremeno odbivši bračnu ponudu. 1912. godine pesnik započinje prepisku sa Mej Zijade (sirijka iz Bejruta), koja živi i radi kao novinarka u Egiptu, a što će potrajati sve do njegove smrti. Iako je svako pismo, ponekad samo rečenica, dve ili samo crtež na poleđini razglednice, svako pravo ljubavno malo remek delo, njih dvoje se nikada nisu sreli. Tih 36 njegovih pisama su sakupljena u knjizi „Plavi plamen“ i predstavljaju jedinstvena književna dokumenta prevedena na mnoge svetske jezike zadnjih decenija.
Pisma Mej Zijade, usled izričitog traženja njene porodice, nisu objavljena do današnjeg dana, tako da njihovo zajedničko traganje za „plavim plamenom ljudske duše, koji svetli i ne menja se, menja i ostaje nepromenjen, gospodari i pokorava se“, možemo samo da delimično sagledamo.
Nakon pesnikove smrti Mej skrhana bolom i nerazumevanjem od strane porodice, kako za njene feminističke stavove, tako i za bezgraničnu ljubav prema Džubrani psihički oboljeva i na kraju bude smeštena u psihijatrijski sanatorijum, nakon čega umire 1941. godine.
Možda Džubranova misao: „Biser je hram koji je bol sagradio oko zrna peska”, najbolje opisuje njega samog. Najpoznatija dela su mu: Prorok, Prorokov vrt, Glas učitelja, Suza i osmeh, Isus sin čovečiji i Slomljena krila.
Ovih nekoliko rečenica poslužiće samo onima koji se prvi put susreću sa rečima velikog pesnika i najkraći su uvod u ono što sledi. Misli nisu razvrstane po strogoj tematici, već po odeljcima koji omogućuju prekide u čitanju i po mišljenu sastavljača pružaju pravu slike lepote, iznijansiranosti emotivnih doživljaja i dubine razmišljanja Džubranovog stvaralaštva.
.
Ja vam samo kazujem rečima ono što već i sami znate u mislima.
I šta je reč saznanje do senka saznanja bez reči?
Vaše misli i moje reči talasi su iz zapečaćenog pamćenja koje beleži šta se zbivalo u prošlosti našoj.I u vremena davna kada zemlja nije poznavala ni nas, ni sebe samu.
* * *
A ja vam kažem da je život mrak, osim kad postoji žar,
a svaka je žar slepa, osim kad postoji znanje,
a svako znanje je uzaludno, osim kad postoji rad,
a svaki je rad prazan, ako nema ljubavi,
a kad sa ljubavlju radite, tek onda se spajate
sa drugima, sa sobom i sa Bogom.
* * *
Ne, brate, ni dani ni noći nisu sadržani u svojim pojavnostima; ni ja, koji sam samo putnik u vremenu, nisam sadržan u ovim rečima koje ti izgovaram, osim tek toliko koliko su reči u stanju da ti prenesu moju mirnu unutrašnjost. Zato me ne smatraj neznalicom pre nego što dokučiš moje tajno biće, a ne smatraj me ni genijem pre nego što oslobodiš moje biće onoga što sam od drugih preuzeo.Ne reci: „On je škrtac stisnutih šaka“, pre nego što moje srce sagledaš, ili dasam plemenit i blagodaran prije nego što saznaš što me podstiče na plemenitosti blagodarnost. Ne smatraj me ni zaljubljenikom dok ti se moja ljubav ne objavi u svoj svojoj svetlosti i žaru, niti me smatraj praznim dok ne dotakneš moje krvave rane.
* * *
Ja pripadam onima koji tvrde da je duševno usavršavanje u prirodi ljudskoga roda, da je napredovanje ka savršenstvu postojan zakon, i da je on delotvoran; ako se žena u nečemu razvija, a u nečem zaostaje, onda je to zbog toga što među preprekama preko kojih dospevamo do vrha brda ima skrovišta lopova i vučjih jama. Na ovome brdu što nalikuje omamljenosti koja javu unapređuje, na ovom brdu što je za zemlju prikovalo minule naraštaje i one koji će doći, na ovome brdu čudnih stremljenja i nadanja nigde nema žene koja svojim životom simbolizuje ženu budućnosti.
* * *
Svi smo mi sami. Svi smo mi
zagonetka. Svi smo mi pokriveni hiljadu i jednom koprenom i kakva je razlika
između dva usamljenika, osim što jedan govori o svojoj samoći, a drugi uvek
ćuti.
Ako je samoća adresa slabosti, zasigurno,
najslabiji sam čovjek.
* * *
Polovina onoga što ti kažem nema smisla, ali ti ga kazujem da bi do tebe došla ona druga polovina.
* * *
Nekada mi se činilo da čestica nasumično treperi u krugu života.
Danas pouzdano znam da sam upravo ja taj krug i da se ceo život u uređenim česticama pokreće prema meni.
Kažu mi kad su budni: Ti i svet u kojem živiš ste samo zrnce peska na beskrajnoj obali beskonačnog mora.
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.