Nazivaju me filozofom slobode. Nekakav jerarh je za mene rekao da sam “zatočenik slobode”. I ja sam, odista, najviše od svega, zavoleo slobodu. Nastao sam od slobode; ona je moj roditelj. Sloboda za mene predstavlja prvobitno postojanje. Svojevrsnost mog filozofskog tipa se prevashodno sastoji u tome što sam “u osnovu filozofije stavio slobodu, a ne postojanje”. U tako radikalnoj formi, čini se, to nije uradio još nijedan filozof. U slobodi je skrivena tajna sveta. Bog je zaželeo slobodu i odatle potiče tragedija sveta. Sloboda se nalazi u početku, a i na kraju sveta. U suštini, ja sam celog svog života pisao filozofiju slobode, trudeći se da je usavršim i dopunim. U meni vlada osnovno ubeđenje da Bog prisustvuje i dela samo kroz slobodu. (…) Nemoguće je zamišljati da je sloboda statična, ona se mora zamišljati dinamičnom. Postoji dijalektika slobode i sudbina slobode u svetu. Sloboda može da pređe u svoju suprotnost. U sholastičkoj filozofiji problem slobode se uglavnom poistovećuje sa “slobodnom voljom”. (…) Za mene je sloboda uvek označavala nešto sasvim drugo. Sloboda je moja nezavisnost i usmerenost moje ličnosti iznutra; sloboda predstavlja moju stvaralačku snagu, a ne izbor između ispred mene postavljenih dobra i zla, već moje sopstveno stvaranje dobra i zla. Sa slobodom je povezana i tema o čoveku i stvaralaštvu. (…) Objektivna realnost ne postoji, to je samo iluzija svesti jer postoji samo objektivacija realnosti, nastala kao proizvod određene usmerenosti duha. Objektivirani svet nije pravi realni svet, zbog toga što je to samo stanje pravog realnog sveta koje može da bude promenjeno. Objekt predstavlja delo subjekta. Samo je subjekt egzistencijalan i samo se u subjektu spoznaje realnost. To uopšte nije subjektivni idealizam, kako to neki tvrde, oslanjajući se na šablonske klasifikacije. Po Diltajevoj klasifikaciji (naturalizam, objektivni idealizam i idealizam slobode) moja misao spada u tip idealizma slobode.(…) Moja filozofija je filozofija duha. Duh za mene predstavlja slobodu, stvaralački čin, ličnost, druženje ljubavi. Potvrđujem primat slobode nad postojanjem. Postojanje je sekundarno, jer ono već samo po sebi predstavlja determinaciju, neophodnost; ono je objekat. (…)
Kada sam došao do svoje konačne filozofije, za mene je poseban značaj dobila ideja nestvorene slobode i objektivacije. Nestvorena sloboda objašnjava ne samo nastanak zla, već i nastanak stvaralačke novine, onoga što ranije još nije postojalo. Nestvorena sloboda predstavlja granični pojam, ili tačnije- ne pojam, već simbol, pošto se o nestvorenoj slobodi, zbog njene potpune iracionalnosti, ne može stvoriti racionalan pojam. Ideja Boga predstavlja najveću ljudsku ideju. Ideja čoveka je najveća Božija ideja. Čovek očekuje rađanje Boga u njemu. Bog očekuje rođenje čoveka u njemu.
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.