KLJUČ ZA KONZERVE
Kada čovek ima problem, zatvori se tad u sebe, pa ćuti. Klince da mu zabijaš pod nokte, ne bi ti taj rekao – šta ga tišti! Ali, Miroslav je izmislio ’ključić za konzerve’ – strpljenje!
Kad je Seka bila u bedaku, satima je sedeo kraj nje, i – slušao! Pauze su bile duže nego rečenice…
– ’Znaš… osećam se kao… kao lik iz neke knjige… zaboravljen i sporedan lik… Neprestano čekam da me neki glupi pisac poveže sa nekakvim događajem…
Dodelio mi je ulogu ćerke penzionisanog pukovnika i njegove bezlične žene… Stavio me je u voz za Pariz… da se tamo zaljubim u suludog slikara… i još – da se udam?! I tu nije kraj – ostavio me je tamo, i zaboravio da – postojim!
Otkud ja na Karaburmi, u nekakvoj garsonjeri, kako si se ti stvorio kraj mene – ne znam’!
Miroslav je tada dodirnuo njenu ruku, i rekao tiho – ’Volim te’…
I tako… Seka je polako izašla iz svoje knjige i uselila se u Miroslavljevo srce.
S I T N I C A
Moj ujak je bio baš velika zverka, štagod da je poželeo, to je i ostvario. I nije se hvalio, ostao je skroman, a imao je – sve! Ipak…
Voleo je da svrati na Čuburu, da se vidi sa ljudima, ali najviše od svega voleo je da popriča sa mnom.
Jedne tihe noći, u bašti ’Sokolca’, kazao je da oseća nekakvu teskobu, potištenost…
– ’Pa, zaboga, ujko’ – rekoh, ’iz spavaće sobe gledaš na Tihi Okean, u naručju imaš ženu koju voliš, okružen si stotinama prijatelja… Ček’, ček’… Ko su tvoji prijatelji? Jesu li i oni potišteni? Pa, naravno…
To je bolest koja vlada u visokom društvu! Bogataši truju jedan drugog – negativnom vibracijom, ništavilom, besmislom… Zato ste svi depresivni!
Poslušaj moj savet – rasprodaj sve to što imaš na Beverli Hilsu, i vrati se ovde, među dobre i čestite ljude’.
S’ puno nade pogledao je ka meni, ali baš u tom trenutku – preko stola pretrčala mala bubašvaba!
I… nije me poslušao…
VUK SAMOTNJAK
Sedeo sam sa ocem na verandi. Ćutali smo. Obično bi ispušio svoju lulu, i pošao na spavanje, ali ove noći reče – ’Donesi nam ono vino, imam nešto da ti kažem…
Gledao je prema šumi, dugo, pa poče u pola glasa – ’San svakoga vuka jeste – da postane pas! Da ga neko pripitomi… da zavoli tog čoveka’…
Sudbina mu odredila da mora da ubije… da zakolje lane… jagnje… da bi preživeo.
Vuk se gadi sebe… svojih postupaka… Ali – nema izbor! Kad ga čuješ da zavija… on proklinje svoju sudbu… kletu…
Javiše mi da su našli mutni talog u mojoj krvi… Baš su smešni ti doktori, kažu – da ne znaju šta je! Ja znam – šta je! Melanholija! Moja melanholija… ona – vučija…
Dragan Šateles
Ilustracije
Esej našeg novog saradnika
1 komentar
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.