U Rovinj smo dolazili u svojim najvećim ludilima, prelomnim tačkama našeg odnosa, kao preljubnici kojima savest poput kiseline nagriza unutrašnje organe. Imali smo najbajkovotije dane i paklene, grozne noći. Bili smo iscrpljeni od krivice i od previše ljubavi za koju treba pomeriti planete da bi se desila. Bili smo samleveni mojim košmarima, natapala sam rovinjske dušeke suzama i jecala i tresla se, a Šarar me grlio, smirivao, bio anksiozan, pušio bezbroj cigara, odlazio u četiri ujutru u kafane na autobuskom kolodvoru Rovinj, kad bih ga izbacila iz hotelske sobe zato što mi treba samoća i mir.
Onda bi osvanuo dan i krvave psihotične noći smo ostavljali za sobom, pravili se da ne postoje. Išli smo na plaže, šetali uskim klizavim ulicama starog grada, govorio mi je da sam najlepša i da čitava reka turista sa kojima smo se mimoilazili po rovinjskim tesnacima hipnotisano gleda u mene. (Tako je on to video). Penjali se na vrh tornja Svete Eufemije, na sred drvenih stepenica me savladao strah od visine, počela sam da paničim i on je hteo da me poljubi, ali sam mu ljutito odbrusila da ne smemo da se ljubimo u crkvi.
Jednog dana je iznajmio celi restoran samo za nas dvoje, valjda zato smo i dan danas bankrot, služio nas je jedan konobar kojeg sam prozvala Skener, jer taj čovek je bio umetnik konobarisanja i čitao je naše želje i misli, donosio nam tačno ono što treba, džinovski porcelanski plato sa dvadeset vrsta sirove ribe i bocu nekog belog vina koje je mirisalo na spaljeno drvo. Plato je izgledao kao umetnička slika, a ukus tog vina na našim nepcima i jezicima pričao priče iz 1001 noći.
Jednom sam se otrovala nekim brudetom pa sam cele noći povraćala, a preko dana smo sedeli u baru hotela Lone koji je moj omiljeni i najlepši hotel u Rovinju. Psihodelična zgrada koja spolja izgleda kao brod, a iznutra kao lavirint sfera, paralelna realnost. Lone te proguta, usisa u svoj film i na tom brodu otploviš iz svakodnevice, daleko od Rovinja, daleko od samog sebe. To nam je u tim trenucima najviše trebalo.
Pila sam aperol spritz, ni od njega mi nije bilo najbolje. Vukla bih se iz hotela naslonjena na Šarara, malaksala i ošamućena do naše sobe u centru.
Rovinj nas je uvek kraljevski gostio, častio, priređivao nam spektakle i u isto vreme nas razapinjao i cedio, stiskao gde nas boli. A mi smo mu se uvek vraćali. Jer volimo tu euforiju i bol koje izazivaju u nama neki odnosi, neki gradovi i neki ljudi.
Ovaj put nije bilo ništa drugačije. Uživali smo i jurcali s mesta na mesto, na festival, na plažu, na sastanke, na konferencije, na panele, na susrete s ljudima i radijske intervjue. Hiljadu stvari se sabilo u dva dana i jedno popodne smo proveli u Loneu sa Tončijem i Vjekoslavom Huljić, pili džin tonike i vina, kao da smo neki Bregovići, ili nešto, neki pravi gosti tog svemirskog hotela, iako zapravo to nikad nismo bili.
Tako nas Rovinj vine u nebesa, kad mu dođe.
A onda je Borovnica počeo da divlja i da bude nepodnošljivo nemiran, pa smo otišli u svoj hipsterski apartman i on je počeo da kašlje, kašljao celu noć. U jednom trenutku mi se činilo da počinje da se guši, hteli smo da zovemo hitnu, ali se sve smirilo i zaspao je. Mi smo naravno bili budni cele noći.
Danas u podne je Šarar završio konferenciju za štampu, ja sam čuvala dete. Onda sam ja išla na radio, on je čuvao dete. Obaveze su gotove, ostalo nam je još dan i po čistog džabalebarenja po Rovinju. Vreme je prekrasno, sunčano i toplo, a mi smo u autu, vozimo se za Rijeku, idemo kod dežurnog pedijatra, krvavih očiju i polomljeni od umora i brige.
Ipak, u celom tom paklu bilo je bar desetak živopisnih nezaboravnih momenata koji lupaju protivtežu i prave balans između muke i lepote, onaj pravi rovinjski.
Jedva čekam da idemo tamo opet.
Frida Šarar
3 komentara
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.