Da li znate po životu kog pisca je snimljeno najviše filmova i igranih i dokumentarnih?
U pitanju je Čars Bukovski.
Znate li od kog pisca se knjige, već decenijama, najviše kradu po Američkim bibliotekama? (Druge države o tome ne vode statistiku)
U pitanju je Čarls Bukovski.
Čarls Bukovski (1920 – 1994).
Gde sam bio
Nisam znao otkud sam
došao ni gde sam
pošao.
bio sam izgubljen.
često sam
satima sedeo
u nepoznatim ulazima,
bez misli
bez pokreta
dok nije zahtevano da se pomerim.
Ne mislim da sam bio
idiot ili
budala.
Mislim da sam
samo bio
nezainteresovan.
Nisam mario ako ste nameravali
da me ubijete.
ne bih vas sprečio.
Živeo sam za život koji mi
ništa nije
značio.
Nalazio sam mesta za sebe.
male iznajmljene sobe. barove. zatvore.
spavanje i ravnodušnost izgledali su
kao jedine
mogućnosti.
sve drugo izgledalo je
besmisleno.
Jednom sam sedeo čitave noći i gledao
u reku Misisipi.
ne znam zašto.
reka je proticala i
sećam se samo da je
smrdela.
Uvek mi se činilo da sam
u autobusu koji vozi
preko cele zemlje
putujući
nekud.
gledajući kroz prljavi
prozor
ni u
šta.
Nisam želeo ni sa kim da
razgovaram niti da mi se
obraćaju.
ljudi su me videli kao
neprilagođeno i
poremećeno
biće.
Jeo sam jako malo, ali sam
bio zapanjujuće
jak.
Jednom, u fabrici,
krupni mladi radnici
pokušavali su da podignu težak
deo mašine sa
poda.
nisu uspeli.
„Ej, Henk, probaj ti!“ smejali
su se…. prišao sam, podigao ga,
spustio,
vratio se
poslu.
Stekao sam njihovo poštovanje
iz nekog razloga
ali ga nisam
želeo.
Ponekad bih spustio
roletne u sobi
i po nedelju dana
ostajao u krevetu.
bio sam na čudnom putovanju
ali je bilo
bez ikakvog smisla.
nisam imao ideje.
nisam imao plan.
spavao sam.
samo sam spavao
i čekao sam.
nisam bio usamljen.
nisam osećao samosažaljenje.
samo sam bio zarobljen u
životu u kome
nisam mogao da nađem
smisao.
tada sam bio
mladi čovek
star hiljadu godina.
a sada sam stari čovek
koji čeka da se rodi
gde sam bio
Ako uzmemo
Ako uzmemo ono što vidimo
mašine koje nas izluđuju,
ljubavnike koji se na kraju mrze,
tu ribu na pijaci,
što zuri naviše u nas,
cveće koje trune,
muve u paukovoj mreži,
ulične nerede,
urlike lavova u kavezu,
klovnove zaljubljene u novčanice,
nacije što pomeraju ljude kao pione,
dnevne lopove sa prelepim
noćnim ženama i vinom,
pretrpane zatvore.
Uobičajeno nezaposlene,
anemičnu travu,
ljude dovoljno stare da vole grob.
Te stvari, i druge, pokazuju
kako se život klati na istruleloj osovini.
Ali ostavili su nam malo muzike
i govornički šou na uglu,
čašicu viskija,
plavu kravatu,
džepno izdanje Remboovih pesama,
konja koji juri kao da mu đavo uvrće rep,
i onda je tu ponovo ljubav
kao tramvaj koji na vreme stiže
iza ćoška,
grad koji čeka,
vino i cveće,
voda što šeta preko jezera
i leto i zima
i leto
i leto
i opet zima.
Devojke koje smo nekad pratili kući
Devojke koje smo nekad pratili kući
sada su dame sa torbama,
ili je jedna od njih ona sedokosa
stara vrana
koja te zveknula
štapom.
Devojke koje smo nekad pratili kući
sede na guskama u staračkim
domovima,
igraju šaflbord u
parkovima.
Ne rone više u
talase sa belim kapama,
te devojke koje smo pratili kući
ne mažu više svoja tela uljem
ispod sunca,
ne lickaju se više pred
lepim ogledalom,
te devojke koje smo pratili kući
te devojke koje smo pratili kući
negde su otišle
neke zauvek,
a mi koji smo ih pratili?
Mrtvi u ratovima, mrtvi od infarkta,
mrtvi od neutoljenjih čežnji,
naši snovi su tv-snovi,
a nekoliko nas,
tako malo nas pamti
devojke koje smo pratili kući
kada sunce kao da je uvek
sijalo.
Kada se život kretao tako nov i
neobičan i prekrasan u
svetlim haljinama.
Ja pamtim.
najsarajevskijeg pisca i novinara?
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.