Dan koji nikada neće doći – Goran Matić

DAN KOJI NIKADA NEĆE DOĆI

Na kraju leta čempresi se naslone na zid stanice

Kao nekakvi kicoši

Odnekud dolaze zadihane lokomotive

Pretovare dimove u moje oči i odu dalje

U trenutku kad dolaziš nestane svet

Ambar što viri iz polja žita kao periskop

Kolosek što se u daljini skuplja u tačku

Tamo si tren pre bila sve ovde ništa

Moji su obrazi modri od udaraca nedostajanja

Hodamo pričajući ni o čemu

Ulica je prašnjava tvoja ruka vrela

Postoje li uopšte važne stvari u rečima

Pred kucom te pozdravi nevidljivi pas

Zaostao iz priče o našim snovima

Ipak kafa je stvarna i poljubac dug

Neko ishekla jato gusaka na putu kroz popodne

U bunaru pred kućom promeškolji se voda

I ja se setim da trebam dodirnuti tvoju ruku

Tu kraj peći u kojoj smo spalili sebe

Kažem, ovde moja volja završava i počinje misija

S večeri ljudi hodaju sokakom

Noseći karbidne lampe na čelu

Liče na svitce i dugo se smeju

Čuje se daleki topot zore

Kao topot konja čije grive gore

Naoštrim britvu o rapavu traku sreće

I iz pesama povadim tugu

Onda otvorim oči i vidim psa

Oni nekako nadju put od bajke do kuće

namestim usta kao da ću reći nešto važno al kažem

MA KAKVA LJUBAV

Tada ulaziš sa koferom na točkiće

Tako se lakše kotrlja kroz naše sjebane živote

I kažeš………HOĆEMO LI

ADANTE ZA KRAJ LETA

Sad sam na pola puta, poluprovidno bice iznedju tela i duha.

Nisam naučio da bezbolno vadim ljude iz svoga srca.

Mudrost je samo glupava anestezija, izgovor za nedostatak bola.

Naučio sam da je planina teška a smrt laka,

Da je moj put prečica izmedju dve nevolje,

Izmedju kojih putujem pod jarmom zabluda.

Da sam za ljubav, koju sanjam, prašina na vetru

Kažem joj, udji u mene kao igla ispod nokta

Sa tog mesta možeš bilo kuda

Možeš naterati moje snove da ustuknu ili da plaču.

Bog se uvek pojavi na trenutak

Ostavi na stolu čašu bajatog vina i ode,

Ostavi tvojim rukama zavet da me spuste

U neko bespuće gde je daljina nejasna vizija a glad stramputica

Kažem joj da ispod moje kože odvanjaju stope

Da je tišina samo zavetrina

Koju možeš oparati kao rukav džempera.

Kako su naši dani vesla od dima,

Utočišta smo sagradili naopako od krova ka temeljima.

Ja imam ruke odsečene do lakata i plašim nedužne ptice slamom u rukavima.

Ne znati voleti nikada nije bio smrtni greh moja Ana

Ono sto sledim i ono što me proganja jednom će postati tačka

Violinski kluč kojim sve počinje,

Savijen od usijanog gvožja

Za rapsodiju u krvi koju čujem, tek posle,

Dok protiče venama od celofana.

Ako si htela da budeš vatra

Zašto me ljubiš sa pepelom na usnama?

Ko sam ti ja?

Nekakva stvarnost što kaplje iz zasečenih čaura maka,

Nedužni zlikovac na giljotini koga je pogubila sopstvena senka.

Ova ljubav je lomača, srce mi je zgnječeno zrno bibera

Baci me pred vrata samoće , kao kost psima..

Nije ovo vreme za nas rodjene iz opiljaka..

Goran Matić

Lirski zapis

našeg saradnika iz Zagreba