Prefinjena srednjovekovna muzika, i to u balskoj sali nekadašnjeg dvora, i ansambl Renesans. Tri razloga da se ne ode na drugo mesto.
Večeras smo imali koncert sa muzikom iz vremena Leonarda da Vinčija. Sa toliko podataka se otišlo i sa toliko se vratilo sa koncerta. Naravno, neki su prošli bolje, ali o tome kasnije.
Najsvečanija sala u Beogradu. Prostor koji pamti krunisane glave, damske toalete i miris francuskog šampanjca. I večeras je bio pun, zapravo prepun, jer ansambl Renesans je, ne samo ime koje postoji ravno pola veka, već i beogradski (neiskorišćeni) muzički brend, ali na tu temu je već pisano, da ne ponavljamo. Od večeras, ta najsvečanija sala može da pamti jednu baku, koja je sposobna za rad, pa to znači da joj ne možemo oprostiti bilo šta što se pripisuje godinama… A baka je za jednosatni koncert svom desetogodišnjem unuku pripremila podebeli (domaćinski) sendvič upakovan u aluminijumsku foliju… Dete sa apetitom jelo, mljackalo, šuštalo, potom se šetalo između redova, sa desetak metara sporazumevalo šaptanjem i mimikom sa bakom, za koju rekosmo nema razloga za opraštanje… Ne zameramo, tako je bilo i na trgovima gde su svirali srednjovekovni trubaduri… Ali večeras nismo bili na trgu, što nije smetalo baki da sa svojim mezimcem napusti koncert pre kraja…
Molimo čitaoca da ne pomisli kako je baka bila najveći problem. Daleko od toga. Najviše je smetalo što zadnji redovi posetilaca nisu imali program. Program nije imalo i pedesetak onih koji su stajali. Pa već je napisano kako je sala bila prepuna, tako da se nije znalo koliko se kompozicija izvodi, nisu se znali njihovi nazivi, a pošto ne spadamo u one neozbiljne izveštače koji se uzdaju u prepoznavanje i svoje sećanje, zato neće biti navedena imena učesnika. Neozbiljno je da se neko izostavi, ili još gore da se nečije ime napiše pogrešno… Ne može se sa stanovišta nekoga ko je bio u zadnjim redovima reći ko je bio organizator, kome je zafalilo par stotina dinara, na sav onaj novac koji je iznađen i utrošen za ovaj koncert. Provereno, dvostrano kopiranje lista A 4 formata košta 3 dinara. A program koji nismo imali, bio je te veličine.
Ne može se reći da li su kompozicije bile dvorske, ili pučke, ne možemo reći ni koliko ih je bilo… Jer koncepcija programa je bila takva da numere smenjuju jedna drugu. Publici je dozvoljeno da aplaudira ukupno tri pita. Mnogi su nakon drugog aplauza napustili salu, smatrajući kako je koncert završen. Manir mnogih je da na zadnje tonove koncerta istrče iz sale, jureći na garderobu, je im je predugo petominutno čekanje svoje odeće.
Renesans je bio bez energije i emocija. Ne govorimo o pojedincima, rekosmo da nećemo navoditi imena. Taj zaključak je o celom ansamblu. Ne samo zbog toga, već i zbog kvaliteta sviranja, bilo bi neophodno da zajednički pogledaju i preslušaju snimak svog večerašnjeg nastupa i međusobno prodiskutuju.
Daleko od toga da će ikada sa ove strane dunuti neki vetar zamerke na sve što ima etiketu Renesans. Pa oni su na početku ove godine u Rimskoj dvorani imali više nego sjajan koncert, pun života, poleta, jer to je onaj poseban ton koji su u sebi nosili srednovekovni muzičari, putujući od trga do trga, od grada, do grada i bez čega nema dobrog izvođenja muzike tog doba.
Ovako: I kod Renesans(a), propusti se šansa.
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.