Pisao sam kako sam po Beogradu tražio „Proleće jednog lava“, jer u to vreme su se i one najpotrebnije stvari teško nalazile. Centar grada, drveni lift u kavezu od žice, koji sigurno pamti i nemačka i saveznička bombardovanja, kancelarije u kojima se ne vide prozori, prepune paketa raznih veličina i ljubazna žena u polumraku pronađe „Lava“… Išao sam više puta na istu adresu, jer sam tu knjigu poklanjao osobama koje su mi drage. Tek mnogo kasnije sam pisao o toj knjizi, a naslov koji je glasio „Na peto čitanje“, dovoljno govori kakav je bio moj utisak i moj sud.
Predamnom je „Velmer, raznosač ideja“. Treći roman gospodina Kravceva. Ako se bajkovitost njegovog prvog romana, potvrdila i produbila u drugom pod imenom „Anđeo slučajnosti“, onda se sa pravom i ovde mogao očekivati njegov osebujni kolorit.
I to se povrdilo.
Prva rečenica u romanu glasi: „Postoje ljudi koje život odabere da na njima pokaže svoju moć“. A Nikola i Sandra su mladi bračni par. Žive u jednom zajedničkom dvorištu. Dovoljno je reći okružuje ih felinijevski album likova. I u svoj toj jednoličnosti i predvidivosti pojavljuje se On.
U nekoj svojoj romantično-infantilnoj igri nazivaju ga Velmerom.
Već u drugom poglavlju čitaoca će zateći čehovljevski pristup zadnjem danu i zadnjoj noći u životu nobelovca po imenu Don Viktor. Gospodin Kravcev je rus po poreklu i romantično, sentimentalno i bajkovito prikazivanje mu nije strano.
Opisivanje radnje u knjizi prepuštam onima koji će da je čitaju iz razloga da bi o njoj pisali. Neću upotrebljvati ni strane reči kako bih pokazao da sam jedini uvideo šta je „pisac hteo da kaže“. I to ostavljam onima koji pišu o knjigama jer im je to radna obaveza, ili želja da sa tim zarade novac, pa plivaju između tetošenja autora, a opet pred čitaocima prenagljuju u želji da pokažu svoj nivo obrazovanja. Knjige čitam da bih osetio nešto novo, a o njima pišem kako bih rekao bar malo drugačije od drugih.
Lajtmotiv poruke „Velmera“ je za mene u rečenici: „U prirodi je sve isuviše savršeno, da bi se išta moglo dešavati slučajno i samo od sebe.“
Ne zaboravimo, Gospodin Kravcev je, između ostalog, tumač rasporeda i značenja nebeskih tela u životu ljudi, zato je njegova poruka jasna i nedvosmilena: „Pitanje je koliko se stvarno može poznavati nešto, što se u svom nejvećem obimu i isprva samo oseća.“
„Velmer, raznosač ideja“ je samo za one koji se u sebi jednim, makar i najmanjim delom osećaju detetom, koji mogu nakon viđene magije da odu srećni na počinak, ne tražeći racionalno objašnjenje.
Onaj siromašni Nikola sa početka priče je u međuvremenu postao pisac. Slavan pisac, dobitnik Nobelove nagrade i uvek srećan pored svoje Sandre. I u jednoj noći, njihove duboke starosti, nakon što su isključili svetlo u sobi, pojavljuje se njihov stalni pratilac Velmer, koji vragolasto pita: „Zar zaista mislite da je sve u vašem životu bilo slučajno, od ideje za pisanje, pa do odluke da kupite vilu….“?
I tu za čitaoca nije kraj, Kravcev (u napomeni autora) poručuje: „I možda bi bilo dobro, da sada još jednom, ponovo, pročitate celu knjigu. Jer možda će tako ideje koje su ušle u vas ko zna kada, još više sazreti.“
Niti sam se ja sa potpunom namerom, ili gonjen samo slučajnošću, latio ove knjige i pisanja o njoj, niti si ti ovo, čitaoče, pročitao, a da se nije upleo neko koga možemo nazvati, poput Nikole i Sandre, Velmer, ili,…. ili,…..
David Naum
poslednje izložbe Miše Kravceva
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.