Žizela
balet A.Adam
Srpsko narodno pozorište, Novi Sad
28.03.2026.
Žizela….. Marianela Nunez
Grof Albert….. Patricio Reve
Dirigent ….. James Tuggle
Koreograf….. Aleksandar Antonijević
Kostimograf…. Zoran Dobrić
Scenograf- dizajner scene…. Cameron Davis
PA?????
Pa????
Evo mojih ličnih impresija!
U pozorištu svečana atmosfera, gotovo praznična. Ljudi doterani, lepi, tihi a uzbuđeni, kao i ja. Loše vreme nije sprečilo publiku da dođe, pa ni mene da dođem iz Beograda. Odavno rekoh da je Novi Sad tako blizu, a tako daleko. Večeras je bio samo blizu, po većini dešavanja, ako me razumete. Na žalost.
Ali….. Nema mesta u gledalištu, čak publika stoji sa strane. Prekrasno. Bajkovito. Čekamo….. i…. počelo je, ali šta? Balet Žizela, uvertira???? Ooooooo….neeeeeeee…..
Tromo, neubedljivo, ne prepoznah muziku. Hajde, premijera, oprostiću…. u stvari… necu! Neću večeras nikome i ništa da oprostim. Jer je najava bila više nego pompezna, obećavajuća, dolaze nam vrhunska imena…. dakle….. nema zabune.
Zabuna je nastala tokom predstave, bar za mene.
Dirigent (James Tuggle) je pred sobom imao fantastičan orkestar koji nije umeo da podstakne i nadahne, samo ih je ugušio, kao i ceo balet. Zamisao? Da nam bude dosadno? Neoprostivo. Od uvertire, do kraja. Dakle, „džabe smo krečili“, a ime je „prodato“ kao vrhunsko. Možda i jeste, ali ne večeras, ovde.
Sledeći „ŠOK“, jedan od…. SCENA Cameron Davis ) Da li ljudi koji se bave tim poslom, znaju libreto, vek, radnju… bio šta? Ili su to ovde samo „odradili“. Samo ne mogu da progutam odgovor da je to „moderno viđenje“, jer …. prvi čin je bio upriličen jednom klupicom, potom stočićem sa dve Koklice i jednom gajbicom nekakvog cveća, kao. Pozadina… ne sećam se, nešto bledo…. a drugi čin najklasičniji moguć, stara priča iz devedesetih.
Potom, KOSTIMI. (Zoran Dobrić ) Bljuc, bljuc, bljuc….. Zaboga, radnja se dešava u srednjem veku, u šumi, u selu, gde se SELJANČICA zaljubljuje u grofa itd…., pa se slavi berba i svi uživaju u veselju…. kostimi kao iz dečijeg studija baleta u pokušaju. Neupadljivi, skoro isti za sve učesnike, strašno. Nigde boja, „seljačkog“ šarma…. Dalje…..
Koreograf? (Aleksandar Antonijević) …. Šta to beše? Šta je njegov posao? Šta treba da uradi? Da umesi pitu ili da osmisli igru baletskih igrača koja prati muziku? Da li je bio uslovljen zahtevima gošće, da bude što jednostavnije (ne verujem), ili nije shvatio svoju uogu, tek….NAJGORI…. Čovek je upropastio balet. Upropastio veličinu gostiju, posebno gošće, jedne od najcenjenijih balerina danas. I? Ništa….. Publika vrištala „na igrače“, na ansambl, na sve sto je izašlo na scenu. Uobičajeno. Ok.
Bilo je tu i drugih uloga, neke su odigrane jako dobro, a neke….
Pa šta reći, sem da u drugom činu, ali samo na početku, nisam prepoznala ko je Žizela a ko je Mirta, kraljica vila???? Nema razlike ni u kostimu, ni u igri, na žalost…. posle je bilo jasno.
Baletski ansambl…. NULA. Svaka balerina je igrala kao u sobi. Sama za sebe. Jedna gore, druga dole, jedna brža, druga sporija… neusklađene. Ko je kriv?
A šta, nakon ovih utisaka, da napišem o glavnim protagonistima.
Grof Albert, Patricio Reve….. meni neupadljiv u prvom činu i jako solidan, zapravo odličan u drugom. Visok, stabilan, okretan, siguran. Bravo, za svaku pohvalu. Iako mislim da nije mogao da da sve od sebe, jer nije na sceni bilo okruženje koje daje adrenalin.
Žizela, Marianela Nunez….. uz sve nabrojane „mane predstave“…. mogu je slobodno nazvati LEBDEĆA ŽIZELA. Tako je očigledna razlika. Svetska, dirljiva, besprekorna, tanana, nečujna, prekrasna. To smo i očekivali, to smo i skoro dobili. Ponoviću… ceo „tim“ nije bio spreman da prati njenu veličanstvenu igru, pa je na momente bilo čak i dosadno. Zbog tromih i neubedljivh tempa, bez ralzlike između stvarnosti i zamišljanja…. ali…. Jedna je Marianela. Hvala joj na njenom filligranskom, osobenom delu igre, bilo je izuzetno.
I tako….. Više sam očekivala, no…. ipak smo daleko od sveta, a tako nam je, zapravo, na „dohvat ruke“ mnogo toga.
U povratku ka kući, iako nisam želela da me ophrvaju druga osećanja sem lepih, nije mi uspelo. Vraćala sam se na muziku koju nismo čuli, igru koja nije bila u koreografiji dobro odrađena, scene se i ne secam….. A kiša je i dalje padala.
Laura Popović