… Gilda…. mia Gilda …..
I krenuše suze.
Sve sam rekla. Da pišem dalje?
21. mart 2026.
19 sati
G.Verdi, Rigoletto
Večeras je bilo posebno veče, u svakom smislu reči. Kao prvo, pristrasno, Dragutin Matić u naslovnoj ulozi. Potom, evo, iz poštovanja prema postojanju 25 godina na sceni, i koje su večeras proslavljene, napisacu puno ime i prezime, Snežana Savičić Sekulić kao Đilda. I gost, malecni „toblerone“ tenorčić, Miloš Bulajić. Dirigent Stefan Zekić. Ostali …. posle.
Kao prvo, upečatljivo, Stefan Zekić je na početku predstave maksimalno uradio sa orkestrom sta je mogao, a mogao je. Razlog za njihovu „milost“ da se „nategnu i skupe“ nije bitan. Bitno je da smo čuli jedan kompaktan zvuk, dobar i postojan tempo, povremeno čak i dinamiku, pa i „svežinu zvuka“. Šta je sve između bilo, nije bitno, bilo je, kao i uvek svega,npr, trube i tromboni… NIKADA ne smeju da pokušaju da sviraju piano, samo forte, da grme, neka su vatrogasci, bolje i to nego ovo. Eto, opšti utisak je bio jako dobar, ali, na zalost, samo na početku. Posle toga…. tempa guše pevače, postaje povremeno dosadno. Hm, pa nije sve u „pokazem na početku“ pa se ložite na dalje….. Dakle, ozbiljan rad na svemu, ako moze???? Ili je orkestar rekao… dosta od nas.
Đilda, slavljenica, da ne kvarimo. Pozdrav za tolike godine na sceni, rad, trud i opstanak. Čestitam.
Ali, ne bih bila ja, ako ne bih malo „pljuckala“ za nešto i po nekome, iako ne želim, ne večeras, jer sam pod lepim utiscima. Ipak se moram osvrnuti na gosta, tenora, Miloša Bulajića. Uh…… Imam sliku, nemam ton. Imam tončić, malecni, grleni, sa „toblerone“ vibratom i često „falset“ pevanjem. To nije Vojvoda. Nikako. Ni po čemu. Ni po stasu, a tek ne po glasu. Šunjao se po sceni, kao izgladneo, mrmljao nešto, ne daj Bože da peva uz orkestar…. nema ga. Neubedljiv za medalju. Možda je dobar tamo negde,uz tu neku malu školicu pevanja, za neke uloge. Večeras je bio, po meni, za „mala soba tri sa tri, a u sobi ja i ti, tj. publika“, pa jedva i da čujem. U jednom momentu sam zavapila…. stvarno… Janko, gde si?
U stvari, bio je to dobar balans, tenor, sopran…. tihi, nenametljivi, grleni, ok…. neću više.
A onda zagrmi Rigoletto, večeras bez odgovarajućih partnera, ali svoj, stamen, nepokolebljiv, kao i uvek. A na sceni…. i podrugljiv, i uplašen, i besan, i ironičan, i ranjiv, i očajan….Podario nam je čitav dijapazon raspoloženja, i pevački i glumački, tj, em smo sve to čuli, em smo i videli. Tako se peva! I na kraju… pola sale jeca i plače kao on. I ja. I to je to.
Tacet.
No, kad sve pomenuh, da našaram još par reči o ostalima. Hor, muški… podnošljiv, bolji nego u drugim operama, a nije ni to neka mudrost, sažeta partitura za njih, kratko traje, nemaju prostora da lelujaju mnogo.
Ne, neću pomenuti sve. Ne mogu. Reći ću samo da je Maddalena, Anđela Simić dala sve od sebe i bila je pristojna. Mlada nada , svakako. Zapravo, posle mnogo, mnogo godina, čula sam zaista kako zvuči ta uloga. Moj utisak je da, naravno, ako bude imala sreće da peva češće, poradi na glumi. Ruke su bile veliki problem, neka razmisli. Zapravo,imamo li režiju? Glas je ok, biće.
Publika, pa i profi pevači, ovi naši, većina ne shvata da su sporedne,ili manje uloge, toliko važne za celokupan utisak predstave. Ako su svi dobri, predstava je dobra. Ako su samo glavni likovi ok, a sporedni ne, nastaje problem. Mnogo tražim? Tu moram da spomenem i budućeg nam doktora pevanja, Mihaila Šljivića. Pa on ne da je daleko od doktora, nego je daleko od pristojnog pevača. Godinama bez ritma i sa konstantnim falsch pevanjem. Doktor? Oh, no. Ma nema veze, ne peva nama „papir“, već pevač, ali se oni „duvaju“ papirima. Zamena teza kod njih, ali ne i kod mene. I mali dodatak. Grofica Čeprano, malecka uloga, ali bitna za radnju. Pevala Milica Žižić… mlada, sigurna, lep glas, a pored nje grguće tenorčić. Balans nula. Hoćemo tenora.
I tako, uz sve gore napisano, preovladava utisak jedne predstave koja nam je ostavila jak utisak. Naročito kraj. Naročito Dragutin Matić. Narocito On, kao Rigoletto. Rigoletta smo i došli da čujemo, i…. čuli smo. Hvala.
Piše Laura Popović