Georges Bizet
CARMEN
Beograd, 7.2.2026.
I od goreg, može gore, a to bi večeras.
Sramota. Ili sam se ja odvikla od ovakvog stanja u našoj operi. Sve jedno. Sramota.
Izreka ,, Repetitio est mater studiorum“ kod nas, u operi, mislim, ne važi. Ili ne razumeju, ili ne čuju, ili su nepismeni. Ili sve zajedno.
Pre predstave, glas iz zvučnika. Redosed isti kao i pre, nema promene. Prvo molba da se iskljuce telefoni, zatim imperativ da je slikanje mobilnim telefonima STROGO zabranjeno ( zanima me kako izgleda i gde se vidi, čuje ili piše „stroga zabrana“) i na kraju dobrodošlica. Srećno nam bilo. Ali sreće ne beše.
I posle ovakvog uvoda, odakle da počnem i da li uopšte da pišem?
Ipak kratko, nadam se, sem ako me ne ponese zlo koje me snašlo.
Uvertira, i sve nadalje, što se tiče orkestra…. šta reći, sem… sramota. Pogrešnih, a veoma se čulo, nota, neopisivo mnogo. A orkestar, kao, dobio divne muzičare. Možda su divni, ali svirači nisu, nikako. Naravno da je za takav slušni uzas kriv, većim delom dirigent, Aleksandar Kojić. Mnogi su tvrdili kako posle prethodnika, dolazi neko ko zna, ume, radi…bla,bla,bla. Ja večeras nisam ništa od toga čula. Čula sam samo neprekidno raspadanje orkestra, hora (o njima koji red kasnije) i solista. Dirigent, na zalost, isti kao prethodnik. Ne sluša muzičare, naročito soliste, tera svoj tempo neumitno…. o onda… raspad. Tokom cele predstave. O samim muzičarima…. valjda još uvek ima i onih koji, da li ne znaju, ili su zaboravili, ili neće, uopšte ne znaju šta piše u notama, pa sviraju koješta, naročito trube i horne, a i ostali.
O horu mislim još gore. Muški hor… mučenici. Žena ima tri puta više, pa se deru jače. O falschiranju… no coment. Dečiji hor…. biće kao ovaj, veliki, ako me razumete. Zaslužna Nina Fuštar.
Na žalost, ove reči koje slede, napisala sam, za istu predstavu, ali sa drugim dirigentom, pre nepune dve godine, 25.04.2024. :“HOR, ORKESTAR i DIRIGENT (A.Z.B)… NEPODNOŠLJIVI U SVOM SKANDALOZNOM IZVOĐENJU….“
Večeras…. isto.
I u ovom slučaju, izreka „ Repetitio est mater studiorum“ takođe ne važi.
A ja ću se i dalje truditi da pišem i da se nadam da će ipak nekada neko ovo da pročita, da se zamisli i pokuša da nešto malo promeni na bolje. Jer to je moja misija. Da nam opera bude bolja.
No, idemo dalje, pa šta bude.
Od „sitnih solista“ pošto su tako, sitničarski pevali, ne zna se ko je bio gori. Mislim, mrtva trka između Miroslava Markovskog (Morales) i Ivane Živadinović (Mercedes) Koju reč da napišem…. strašno, sramno, nedopustivo…. Eto tri reči. Nevena Đoković (Fraskita), neprecizna, nedorečena, oštrog glasa, misli da su samo visine važne. Nisu, devojko, jer uloga je CELA i trebalo bi sve što je napisano, da se i otpeva, zar ne? Ostali su ostali gde su i bili. Nisu bitni pominjanja.
Sledeći na listi su Nevena Bridžen ( Mikaela), lepa boja glasa, ali konstantno visoka i nečujna, bleda u pevanju, izrazu, glumi… jedno ništa za ulogu, (jednu od lepših u operskom repertoaru), i Vuk Zekić (Eskamiljo) koji i dalje ne zna celu ulogu, pa ono što zna, veoma glasno peva, ono što ne zna, a ima toga ohoooo, mrmlja sebi u bradu. Izgled, ne moćnog i raskočnog toreadora, nego mučenika. Gluma nula.
Janko Sinadinović ( Don Hoze) je prevazišao sebe, čak i više od toga. Dao je sve što ima, ume i može. Znamo kakva je boja glasa, znamo kakva je tehnika, sve je to poznato, ali večerašnje potpuno davanje, srce i želja su bili iznad svih mana koje ima. Lik večeri. Za mene.
Sanja Anastasia (Carmen)…. utisak poznat. Moćnija od svih, kao i uvek, iako je bilo svega i svačega što ne bi trebalo… međutim, fascinantna gluma, nadmoćnost nad ostalima i strast kojom peva i glumi, briše svaku mogućnost da se ne napiše da je bila sjajna. Na žalost, to nije kod publike izazvalo ovacije, jer je ostatak ansambla bio ispod svakog nivoa, te ukupan doživljaj nije bio ni približan kako je mogao da bude.
Završi se i ovo, za mene, ipak, mučenje. Vidimo se 21.