Nisam verovao, čitaoče, kako ću ponovo otići na predstavu Don Kihota. Ali gostovanje (za sada) Milijane Nikolić me podstaklo na to.
Da krenem od Španije. Najlepše opere su komponovane na „španske motive“, a kompozitori nisu ni rođeni, niti su živeli južno od Apenina. Da odmah tu upletem i „nebeski narod“. Možda najlepšu operu o Srbima je komponovao neko „sa strane“. Mislim na „Eru sa onog svjeta“ (Jakov Gotovac)… A ubeđen sam kako je trenutna klima najpogodnija za komponovanje „Jazavca pred sudom“. Mislim kako se „jolpaza“ (izraz P. Kočića, autora dramskog teksta) dovoljno namnožilo da inspiracija ne može biti veća.
Elem, predstava. Đorđe Stanković dirigent. U svojoj najinternijoj komunikaciji upotrebljavam nadimak Big Lale. Samouvereno razmahan, spreman na prikazivanje čarolija, krajnje pozitivan i neko ko ne skriva da očekuje kroz aplauz potvrdu svog umeća. Ne poznajem čoveka. A uvek se obradujem kada ga vidim, jer na licu ima nesilazeći osmeh, publiku, a i slučajne prolaznike gleda otvorenih očiju. Na stranu sve ostalo, nekada će uspeti u svojim namerama, nekada neće, ali mi se dopada. Ne volim one koji publiku gledaju žmirkavim, pacovskim očima, jer uvek strahujem da mogu da mi skoče za vrat, ili sačuvaj bože da se uvuku pod pantalone… Svojevremeno sam gore spomenutoig Jazavca čitao bar 7-8 puta, i muke Davida Štrpca su mi dobro poznate.
Orkestar nije zvučao kako zvuče orkestri na snimcima koji kruže internetom. Ali to niko nije ni očekivao.
Don Kihot, Ivan Tomašev… Na sceni je bio dva puta stariji nego literarni Vitez od La Manče. Zapravo to je pedesetogodišnjak. Tačno, na prelomu šesnaestog u sedamnaesti vek, kada je prosečan ljudski vek trajao samo pedeset i kusur godina to je bio starac u poodmaklom dobu, ali… Da li je reditelj tako osmislio, ili sam Tomašev, ne interesuje me. Ne interesuje me ni što je scenografija (zaslužan za to Miraš Vuksanović) više nego očajna. Pa ovo je na nivou neke srednjoškolske družine. Ova kuća što se tiče ocene scenografije nema Upravu, nema Umetnički savet. Ne znam da li je još Janko Sinadinović predsednik Umetničkog saveta i na mestu koje je Miodrag D. Jovanović časno napustio. Ne znam kakva je njihova (Umetničkog saveta) ocena ove predstave… (O režiji, koja je u parapsihološkom domenu “deja vu” sam već pisao). Ipak je oni potpisuju, jer su joj dozvolili prikazivanje. Čitaoče, ne sumnjaj u moje znanje i informisanost. I znaj da ću u ovom tekstu postavljati pitanja, čak i tamo gde veoma dobro znam kakvi su odgovori. Ali nije moje da iznosim informacije i zaključke koji se tiču kuće u kojoj nisam zaposlen i u koju mogu da uđem samo ako platim ulaznicu.
Dramaturška nesreća kompozitora, a i pevača je što je ceo peti čin umiranje. Čitav čin je odlazak duše Don Kihota. Umire tako sporo, bar kod nas, da gledaocu i slušaocu dođe da vrisne: Umri, bre, već jednom!
Još treba na operskoj sceni i Travijata da umre i kraj sezone. Optimističke, dve smrti za kraj. Raduj se publiko predstojećem letu. Ne znam samo koje će nam umiranje spremiti za početak sledeće sezone. Došla neka čudna vremena, nema Jasmine Trumbetaš Petrović u glavnoj roli zadnje predstave. Ti je se i ne sećaš, čitaoče. Možda će ona da otvori sezonu… Bilo nekada…
A u tom donkihotovskom (neobranom) vinogradu se obrela Milijana Nikolić. Konstatovaću samo jednu stvar. Mihailo Šljivić i Ivan Tomašev su dobili mnogo duže i „jače“ aplauze od Gospođe Nikolić. Daleko od toga da počinjem da se slažem sa publikom. Samo prihvatam realno stanje. Nekada mi se, recimo, nije dopadalo kako Mihailo Šljivić peva, večeras sam ga pozdravio sa glasnim: Bravo! Po meni je bio najbolji. Smatram kako je u jasno izraženoj uzlaznoj liniji. I što se mene tiče, podržaću i njega i svakog drugog ko se trudi, daje celog sebe na sceni, radi na na sebi. Već sam čuo da je na reprizama večerašnje predstave Šljivić publici darivao kvalitetno pevanje, tako da ovo nije iznenađenje, ali pišem, kao i mnogo puta do sada, da nečiji rad ostane zabeležen. Da od predstave ne ostane samo vest: Na sceni, toj i toj, u predstavi, toj i toj, učestvovali su ti i ti.
A 28. juna, na Vidovdan, Opera ostaje bez Dejana Savića, jer dan pre toga mora da primi rešenje o odlasku u penziju. Postoje dve mogućnosti. Prva, da Dejan Savić ne ode u penziju (zakon je tu fleksibilan i rastegljiv) i druga mogućnost je da ga uprava odmah angažuje (godišnjim ugovorom), jer kako će, zaboga, operska scena bez Dejana Savića. I posle Savića Savić. U NP nema vode da se kupi u ubitačno vrelim pauzama mlakih predstava, ali može se desiti da u budućnosti prodaju, ili poklanjaju bedževe: I posle Savića Savić. Nisam ni poželeo da se sa njim oprostim, jer znam kako ne namerava da siđe sa dirigenskog pulta, a on uvek na kraju predstave zna kako sam u publici. Pitaš se čitaoče kako zna… Pa, zna… Popni se i ti čitaoče na scenu pa ćeš znati kako mirno i sa zadovoljstvom sedim u publici…
Da, Dejan Savić je ponovo imenovan za savetnika Predsednika republike. Ne sumnjam kako je u proteklih godinu dana pokazao rezultate vredne respekta od strane Predsednika. Nisam pročitao ni jedan intervju sa Gospodinom Savetnikom. Nisam primetio da je u tom svojstvu nastupao u javnosti, a obećao je medijima kada je stupao na tu funkciju. Ako, ti čitaoče, imaš neka saznanja u tom smislu, javi mi, rado ću da pročitam. Javno ću izreći kako nisam dovoljno informisan, jer na kraju ko može da prati sve medije a Google „ćuti“. Naslov jednog od tada objavljenih članaka je glasio: Dejan Savić, zbog kog su glumci štrajkovali, savetuje Vučića.
Predstavama u NP nisu prisustvovali ni Predsednik države, ni Premijer, ni Predsednik Parlamenta… A bio je jubilej, velika godišnjica… Slavlje nacionalne kulture! A mogli su da upriliče i predstavu sa uključenim osvetljenjem u sali, ako se neko boji mraka… Naravno, sve se može… Tako sam ubeđen kako će Dejan Savić i dalje da diriguje! Ako ovu zadnju rečenicu pročitaš 2-3 puta, biće ti, čitaoče, potpuno jasno šta kažem.
Znači, do daljeg, opera neće poznavati dirigenta mlađeg od 40 godina… Sve ostaje po starom…
Mislim kako bi se sve rešilo, ako bi jazavca stavili pred sud. Samo da se neko lati posla i komponuje… Nemojte da žalite jazavca. To je jedna velika štetočina. Niti mu je meso za ljudsku ishranu, niti mu je krzno za javno pokazivanje… Čemu služi, ničemu, a samo jede i goji se… A sa druge strane, sramota bi bilo da na tu temu komponuje neko sa strane kod naših veoma obrazovanih kompozitora… A to što nisu popularni… Pa ne mogu da se iskažu ni pevači, ni muzičari…. reditelji, scenografi, kostimografi… A možda baš u toj operi. „Jazavac pred sudom“… Sve počinje od libreta… Misliš čitaoče da ga nemam?… Eto prilike u toj predstavi da nastupe svi oni koji nisu do sada mogli zbog ovih, ili onih.
Jedino me, čitaoče, ne pitaj ko bi u toj predstavi dirigovao?
David Naum
O ISTOJ TEMI, ALI IZ DRUGOG UGLA
1 komentar
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.