Sagovornik nam je slikarka Ana Mutavdžić. Da krenemo sa jednim neuobičajenim pitanjem: Da li ste Vi srećna osoba?
Umetnik može da bude zadovoljan, ili ne, reakcijom publike i kritike, može da pati zbog lošeg materijalnog stanja, ali ispunjenost je ono čemu teži svako ko se bavi stvaralaštvom.
“Sama umetnost, filozofija i život ne poznaju sreću kao stanje. Ono za čim treba da teži svaki čovek je radost. Tu radost sam ja pronašla u stvaranju, a ono me vodi ka slobodi. Nisam lenja, ne robujem klišeima i ne pristajem na prihvatanje one stvarnosti na koju se većina žali. Kad čovek nauči da voli tugu, onda može da kaže da je srećan, a tuga se voli jer je često umetniku saveznik. Da, srećna sam jer tragam za srećom, srećna sam iako je danas sramota biti srećan.”
Iz vaših radova zrači optimizam, bez obzira da li se u apstrakciji naziru ljudske figure, hramovi, ili predeli koji posmatrača vode u svim pravcima, osim u pakao sadašnjosti iz koje mnogi umetnici nisu u stanju da iskorače.
“Naučeni smo da bespogovorno prihvatamo stvarnost , ali to nije imperativ. Nemoguće je negirati život, ali možemo ga menjati, ulepšavati. Ne želim da moja platna pruže utehu ili da samo ulepšaju nečiji enterijer, želim da probude bilo koju emociju, samo da nema ravnodušnosti. Volim kad neko kaže da mu se slika ne dopada, onda sam sigurna da je to iskreno. Ne dopada nam se ono što nam probudi osećanja koja nas uznemire, a ja i to smatram uspehom.”
Izjavili ste kako Vas pokreće osećaj kako četkicom možete na platno da prenesete svoj osećaj sveta, „boje svoje duše i osećaj i način života“. Da ste uspeli u tome govori i činjenica kako ste postali prepoznatljivi. Onaj ko vidi samo par Vaših radova, kada se kasnije sretne sa Vašim delom, zna da ste to Vi.
“Trudila sam se da izgradim prepoznatljiv stil, a da ne ukalupim sve svoje slike. Te boje duše su vid moje intimne ispovesti koju slikam na platnu.”
Živite i stvarate u Kragujevcu. U drugim delovima sveta grad koji ima najstarije pozorište u državi bi se smatrao jednim od centara kulture, kod nas, na žalost, sve osim Beograda i Novog Sada mnogi doživljavaju kao „kulturnu provinciju“. Koje su prednosti, a koje mane života i rada u takvom gradu.
“Kragujevčani decentralizaciju sprovode pojedinačno. Čudno je koliko veliki gradovi mogu imati provincijski duh. Ako se amputira provincija, onda se naš duh oslobađa. Lakše je biti gospodin u maloj sredini, sa druge strane, lako se zapadne u predrasude, navike…Poznato je da intelektualci problem rešavaju tako što zažmure kad problem naiđe, pa se žmureći tešim da sam jedna od njih.”
Koji je najteži deo Vašeg umetničkog procesa. Neće nas zadovoljiti odgovor: „Prodaja slike“, jer to je viševekovni problem vizuelnih umetnosti i kada bi se ljudi vodili time, ne bi bilo ni romana, ni poezije, a još manje skulptura.
“Najteži deo umetničkog procesa je ono nesvesno. Delo se stvara pre nego što počne njegovo materijalizovanje. Njegov duhovni začetak najviše boli umetnika, a da toga nije svestan. Kada se počne sa stvaranjem, borba je završena.”
A trenutak odvajanja od rada? Kakav je osećaj kada autor po poslednji put gleda ono na čemu je mukotrpno radio? Mnogi od takvih emocija „beže“ ka belini platna ili papira koji su novi izazov.
“Ne plašim se trenutka odvajanja, shvatam da slike nastavljaju svoj život mimo mene. One odlaze u domove u koje ja neću ući, u neke zemlje koje možda neću posetiti… Čini mi se da je trenutak završetka slike moj poslednji kontakt sa njom. Njoj tada sude drugi ljudi i zub vremena. Nešto moje postaje tuđe da bi nastavilo da živi.”
Dve stvari su karakteristične kod slikara. Jedni vole da rade u potpunoj tišini, dok drugi obožavaju da stvaraju uz muziku, a druga stvar su zapisi. Mnoge Vaše kolege zapisuju svoje misli.
“Nisu mi potrebni idealni uslovi. Ako počnete da se bavite uslovima u kojima radite, onda gubite stvaralačku energiju. Pišem, ali ne povezujem pisanje sa slikama, to bi značilo da verbalizujem slike. Kad pišem, ne slikam i obrnuto. Znam da je to danas moderno, da se lakše „konzumira“ delo ako ga objasnite. Ali, nije umetnik taj koji to treba da uradi, nego posmatrač.”
Koje je sledeće mesto gde će moći da se vidi neki od Vaših radova?
“Sledeća izložba će biti u Beogradu čim se ohlade vreli pločnici.”
Bila je to Ana Mutavdžić, slikarka koju na jesen očekujemo u Beogradu. Naravno da će P.U.M. svojim čitaocima prezentirati tu izložbu.
Za P.U.M magazin je govorila Ana Mutavdžić. Za naslovnu sliku je korišćen njen rad “Putem sećanja”, 90 X 70 cm. Akril na platnu. 2021.
Jeste li pročitali u P.U.M magazinu
2 komentara
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.