Svi ovi događaji koji se gledaju i slušaju, jezivo se ponavljaju u apsurdni beskraj. Događaji su napeti, zloslutni, regresivni, nerešivi emotivno teški, sa stalnim ukusom gađenja prema pojavama koje izaziva čovek. Kao da nema ničeg drugog, čini se da nema i svaka pomisao na nešto lepo izgleda kao patetična jadikovka. Jel neko čuo lepu vest, jel video nekog čoveka da je napravio, učinio nešto lepo, pa da svi pričamo o tome. Zagađenost duha, celog bića je tako velika da bez hranjenja gadostima ne može da živi. Tako je nestalo osećanje lepog, samim tim i mogućnost da se lepota iskaže, pojavi, ako se to i desi doživljava se kao iskrivljena slika, pogodna i neophodna za mračne konotacije.
Na površini je jezivo komplikovano, iznad površine nema ničega. U dubini je sve nepoznato i mračno, nikome se tamo ne ide, iako se na dnu nalazi sve ono što odista vredi.
.
Izađem napolje, čudan osećaj, kao da sam i dalje unutra, ili se napolje i unutra izjednačilo u treći prostor, sasvim nepoznat, silom prilika otkriven. Istražujem ga već danima, mnogo je dublji od ova dva prostora koja su ličila na slobodu, ko da je poklonjena i nepotrošna.
Biti slikar podrazumeva preuzeti neki stil, pravac u slikarstvu, to se obavlja još na akademiji. Brojini stilovi popunjavaju sve moguće likovne fijoke. Odabir stila je improvizovana lična odluka, jer se od slikara očekuje da se izrazi na određeni način. Svaki stil nosi sobom svoj znak prepoznavanja i već utvrđenu čitlčjivost. Često stil je podložan i uslovljen savremenim okvirom, slično kao i moda, zna se šta se sada nosi. Svako novo vreme potire prethodno, fioka se zatvara i prenosi u muzej, grobnicu istorijskih artefakata. Tako stoje stvari. Šta sam ja uradio, lepo se vidi, sa ovim geometrijskim realizmom. Uzeo sam tu fijoku i kao dete, sasvim nevino iskoristio tu igračku da se poigram. Crtež dečiji ispunjen bojama uz izvesnu veštinu stečenu godinama, rezultat ushićuje, kao nagrada za uložen trud, kao kad grudvom pogodim saobraćajni znak, kao kad mi kliker uđe u rupu, kao kad sam najbrži u trci od ćoška do ćoška, kao kad uhvatim gundelja i stavim ga u kutiju šibica.
Pišem ne da bih nešto rekao, ili bio pisac, pišem da bih se događao u radnji pisanja od ovog momenta, sedeći pored tastature. Istina je da sedim i umem da kucam slova, levom rukom, samo sa kažiprstom. Motiv pisanja je da sedim na stolici i da tako trajem. Trajem u svakom slućaju i kad ništa ne radim, ali kad radim trajanje je mnogo pogodnije. Opasno je taj rad vezati za neku obavezu, onda se trajanje oseća kao teret koji mora da se istovari. Pravi rad je onaj koji ne služi ničemu, pri čemu je trajanje neosetno. Obavezni rad koji nečemu služi je neprekidni pritisak na trajanje koje postaje neprekidno mučenje. Taj rad je dnevno podeljen na utvrđeno trajanje i utvrđenu pauzu. Eto, to sam napisao.
.
Mozak je moćno skladište, bunar bez dna u koji se tpa sve, bez selekcije, još ima osobinu da je nezasito znatiželjan, al ne ume da prepozna informacije koje se ponavljaju, stalno ih tumači kao novine. Hipotetički sve viđeno i upoznato ne bi trebalo više da bude stvar interesovanja, tako spoljni svet postaje praznina, fantasmagorična scenografija. U stanju uviđaja praznine spoljnjeg sveta, susrećemo se sa sobom bez igde ičega. Postavlja se pitanje, šta sad da radim. Kako takvog predmeta nema na univerzitetima, koji postavlja takvo pitanje, spoljni svet ostaje da bude i tata i mama.
Starost je sila koja sve rešava.
.
Nešto o levitaciji. Idem ulicom, korak po korak, nekom skladnom brzinom i ritmom. Ne mislim ni o čemu, samo hodam, ja sam samo taj hod i osetim da sam neobično lak, neuporedivo sa fizičkom težinom, koja je to što jeste. Misli imaju težinu koja je mnogo veća od telesne, zato se stalno osećamo zakovani za tlo. Kad se oslobodim težine misli, telo i gravitacija postaju sinhronitet izazivajući osećaj izuzetne lakoće, što stvara, ne lebdenje, već mekano plutanje po tlu, takoreći bez napora. Od Kalimegdana do Slavije ne nose me misli, već idealna konstanta tela i tla u nad svesnom odnosu. U toku hodanja ne prolazim ja kroz prostor, već prostor prolazi pored mene, ne slikam ja sliku, već slika slika mene.
.
Dvodimenzionalna ravan stvarnosti sazdana je od teksta i slika. Slika nije O stvarnosti, slika je stvarnost, tekst nije O stvarnosti, tekst je stvarnost. Dvodimenzionalna ravan stvarnosti ne deli se na prošlost, sadašnjost i budućnost, ona nije u vremenu, ja u bezvremenu nije ja, nije čovek, već To koje slika stvarnost i piše stvarnost, automatski To je slika i tekst. Planeta je površina na kojoj sr nalazi površina života, svaka druga specifikacija stvara tri dimenzije koje su iluzija, opsena, prihvaćena kao istina. Ima li misao neku dimenziju, sama po sebi nema nikakvu, ali može da se ostvari prenosom na sliku i tekst, ako se ne prepusti trodimenzionalnim trikovima, masovno korišćenih za slike i tekstove. Zamisli da sam To, ne ja, bez prošlosti i budućnosti, biti na beskrajnoj ravni u večnosti. Zamislio sam.
Tekst i slike
.
1 komentar
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.