Biti veliki umetnik… (Dnevnik pisca) – Ivan Despotović

Dnevnik pisca:

Biti veliki umetnik jeste nešto što ne biste poželeli ni neprijatelju

(ili: Uspeli prodavac osiguranja u slučaju patetike)

Jedna od najučestalijih noćnih mora pomalo sirote, i vazda u nedovoljno zavidnom položaju, grupe pisaca i književnika koja samu sebe objektivizuje kao etabliranu – jeste tuđa hiperprodukcija, to jest „izobilje“ amatera ili pak diletanata. Nešto poput prokletog vremena. Jedna ovakva gornja grupa, koja sa razlogom sebe ne vidi kao terapeutsku, rekonvalescentsku, hermetičnu, niti kao kakvu naklonjenu psihoanalizi, ne bi, ruku na srce, morala da uočava kao pretnju izobilje pisanoga, ne bi čak, logično, morala ovo ni da pominje, baš kao ni nepreglednost publike. Pred njima stoji „jasna“ poljana, sasvim drugačije izobilje, mir, tišina… Zrelost. No, da li je baš tako? Izobilje pisanoga i nižega, njima i služi na sasvim odgovarajući način, premda ne onako kako će neki od njih ovde isprva pomisliti.

.

No, kako neko može lažno objektivizovati svoju etabliranost, ako nije zapravo priznat? Pa, on na primer jeste priznat u jednom krugu, jedan krug se na primer, prevodi, a sȃm dogovor unutar tog kruga – biće objektivna književna stvarnost. Ako je društvo inertno, može se desiti i da, po difoltu, takvog ili takvu priznaju i svi preostali krugovi… ako ih ima. No, šta je to književna istorija jedne „zabačene i nerelevantne zemlje“? To nije Francuska, EU, Evroazija, itd. Možda samo ubeđenje jedne grupe. Po difoltu se, na primer, ipak ne može postati Mocart, Van Gog, Kafka, Virdžinija, Hegel, Tesla ili pak Bog. Ako se recimo dam ekserima zakucati za vrata špajza koji iskosa gleda prema jablanu, možda to i dalje nije raspeće. I kako ta grupa ili pojedinci doživljavaju sebe? Pa, poput  svake osobe, priznavala ona to sebi ili ne – preko neke vrste metafore; alegorije, roršahove mrlje. Najveće metafore, kao i najbliža sunca, uvek su Mocart, Betoven ili Bah, Tolstoj ili F. M. D. i druga. I kao što  protok vremena nije isti za nekakvog ubrzanog ili tromog Ajnštajna i za dvorskog starosedeoca, tako ni Volfgang Amadeus nije jednak za različite krugove i savremene pojedince i pojedinke, već se, kao i sve u stvarnosti, javlja kvantno i dvojako, kao uostalom i Salijeri i drugi dvorani na pozornici.

.

Performànse, kakve su recimo Mocartove, još od pete godine, prirodno pobuđuju strah, i to ne samo kod ma kakvog drugog umetnika, muzičara, nego kasnije i kod „najvećeg“, to jest jednog od takvih – kod Betovena na primer. Umetnik se, razumljivo, plaši drugog umetnika, ta ne plaši se valjda mladog Mocarta spremačica sa dvora. Ni ja se, recimo ne plašim Muhameda Alija ili Novaka Đokovića, pa ni Stefana Milenkovića. Umetnik se zapravo pribojava drugog umetnika slične vrste, još od rođenja ovoga, dok se profana publika eventualno plaši umetnika tek kada ovaj poodraste i potpuno se pokaže. No, kako se Amadeus doima ponekom iz uskog kruga? Svakako kao konta-amadeus, kao što se može dojmiti i iskrenom posvećeniku. On se naime najmanje sviđa savremenom umetniku u onom periodu muzičarevog života – kada se sviđao svima, kao „bebac“ – a znatno mu se više dopada u onom razvoju kada je izazivao šokove – kao zreo. I to bi mogao biti lep koliko i nužan otklon od okoštalih fraza o Mocartu, ili od „automatskog“ kuđenja Salijerija na primer, koji nije bio bez talenta i nadahnuća, naprotiv, i slično.  

.

No, Mocart je i dalje metafora, neka vas veristička učenost ne zavara! Mocart je za kakvog istorijski nastrojenog poetu-doktusa na primer –  „majmunče“, barem u početku, a njegov otac „cirkuzant“, majstor „špekuljacije“ iz kakvoga Zlatnog runa, da se malo našalimo. Šta je ovde zapravo opasno, zbog čega učeni krug obično i diže svoj glas, gde je tu kritična pretnja? Pa, u osećanjima, a gde bi bila? A ko ima osećanja? Publika – makar plitka? Ma ne. – Umetnička opozicija – mnogo dublja. Čak i Gete, da, da… i te kako. Pa i Pekić. Osećanja su svojevrsni vrtlog malstrema kao i majmunska banalnost, kvantno i istovremeno, ona su vazda hipotetički cunami koji može razgraditi i najetabliraniji bedem. A to u istoriji, ma koliko „istinita“ ona jeste, ne bi bilo prvi put. Tu se pozornica naime otkriva.     

Kako se suočiti sa osećanjima? Kao Betoven – prihvatiti ih do kraja, isprva, zatim ih nužno analizirati, razmaknuti se od…. pa ih naposletku ostaviti dok se sama ne vaskrsnu kao „svoja“ ili čovečanska. Ili kao Vagner – preskočiti dobar deo njih na svoj način? Ili prosto samo prepisati umetnost od izvesnih prethodnih umetnika za koje nam se učini da su uspešno preskočili barem veći deo osećanja? Ili dopunjavati osećanja recimo slabijih umetnika ili lošijih deonica poznatih umetnika, te time praviti otklon od isuviše spontanog? I šta je zapravo lošije – kopirati tuđa osećanja ili prepisati način na koji je neko već izbegao da se „preosećava“? Odgovor bi možda dao onaj Rus, ali to je već suvišna digresija. Razume se da stvar nije samo u titrajima, vlažnim pogledima, već mnogo „opasnija“ zapravo. Problem se kreće od one tačke A, rođenja, do onog trenutka B, smrti, i u svemu što se dešavalo „između“. Stvaralac, i dan danas preplašen dečačićem Volfgangom, odbija da ga vidi kao vrstu „umetnika od rođenja“. Šta je tu presudno, – pa to da distancirana osoba-tumač, poeta-doktus kao lirski lik jednog (a recimo ovog) eseja, osporava Mocartu umetničku prirodu njegovog detinjstva, tačnije duhovnost ovog perioda života, kao i odnos sa ocem. Prvo, Mocart je na primer kao mali „kenjkavac“ bio neka vrsta malene budale, koja je valjda tek kasnije shvatila da je bezveze to što je kao u kakvom cirkusu bila. Kasnije je sazrela. Drugo, tu tobože nije reč ni o kakvoj očinskoj a potom lažno romantizovanoj ljubavi starog Leopolda, koji mu je zborio: „Tvoj dar je od Boga, nemoj to nikad da zaboraviš“. U pitanju je bio socijalno-tržišni roditeljski interes, jednako Novakovom, „slučaju“, „na primer“. Da skratimo esej – ne postoji Bog niti štogod slično Njemu ili tom Nečem, i samim tim Amadeusovo detinjstvo nije moglo imati ništa jedinstveno i odnekud Promišljeno u sebi, bilo je ono samo škakljiva i koincidentalna nesreća… koju je ovaj kasnije ipak uspeo da ispravi i nadživi. Kao i detinjstvo „ma koga od nas“. To jeste osnovni primer kako ne-umetnik ili delimični umetnk posmatra Umetnika, a analogan tome jeste i model po kojem neverujući ili delimično verujući ipak posmatra čudo, ili samo vidljivije verujućeg čoveka, na primer. Vera je u jednini, nevera uvek u pluralu. Ta vera, razume se, ne mora biti formalno izražena, najčešće ona to i nije. (…) Zašto se ovde u dekonstrukciji Mocartove sudbine, koja tu postaje svega jedan slučaj – insistira na nekakvom pseudo-ćiftinskom, „cincarskom“ karakteru starog Leopolda, kada je sam Volfgang govorio pozitivno o svom ocu, za razliku od, naravno, Betovena, čiji otac verovatno stvarno i jeste potpadao pod većinu odrednica pojma „psihopata“. Ludvig o svom ocu nije mogao ništa dobro da kaže, kako je sam izjavio. Pri čemu, i sam Ludvig, naposletku, nije sopstvenu torturu pod jednim roditeljem smatrao za onu sasvim oslobođenu promisli i tajne. Ova rečenica zapravo i jeste ceo Betoven. Reč je, dakle, u Amadeusovom „slučaju“, o dekonstrukciji i nametanju istine koju bi neko voleo da vidi, iz svojih specifičnih razloga.

.

Šta želi onaj koji sedi pored „bebe“-Mocarta dok ova svira čembalo, jedan danas i dalje „bebeći“ instrument? Za početak, na površnijem nivou, taj želi da poput „bepca“ za instrumentom – bude u centru pažnje. Na jednom dubljem nivou, taj koji gleda – želi da i sam bude Amadeus. Već na početku, a kudikamo više kasnije. Dan se često poznaje po jutru. Međutim, tome je „savršeno jasno da ne može“, a po svemu sudeći neće nikad ni biti nalik Volfgangu. Pošto nema natprirodnih načina da sȃm postane Mocart, posmatrač sa ravnopravnom ambicijom – mora naprosto da se snađe. I tu počinje njegova drama. Osnovna razlika između drame i muzike i jeste u tome što drama mora biti „snalažljiva“, a muzika se može naći u situaciji da od ovoga bude potpuno oslobođena. No, o tome je već pisano. „Suviše.“ No, novo pisanje ne mora nužno biti kontra da bi bilo genijalno. Naprotiv. Bunt mora imati meru da bi uopšte ostao pobuna.

Jedino što može učiniti takozvani obični čovek, koji je opet sȃm sebe ustoličio u svakodnevici i prozvao običnim, to jest „nedovoljno Mocartom“, jeste da kaže: „Da, Mocart sada postoji, ali takvo nešto se neće ponoviti, i ja mogu raditi na tome da vam ovo i dokažem“. „Takvo što zapravo i postoji slučajno, samo u jednom začuđujuće retkom slučaju, no ipak koincidenciji.“ Zatim, ostaje i pitanje, zašto opoziciju Mocartu glumi takozvani Mocartov slučaj, nekakav „Frojd“, koji ga oneobičava i srazmerno detronizuje do granica „prihvatljivosti“ za savremenog umetnika ili interpretatora, to jest za savremeni diskurs, – a zašto na primer opoziciju Mocartu ne predstavlja Betoven, što bi bilo logičnije i konstruktivnije, jer tako zapravo i beše. No naravno, ne može se iz tiganja u vatru, da…

.

Opoziciju Mocartu, kod savremenog eks-Ju ili evropskog mejn strima – čini zapravo Mocartova psovačka bolest. Volfgang je izvoljevao psovati više no kočijaš, a „šta je i mogao činiti“, kada ga je rođeni otac još od najranijeg detinjstva tako rabio? I tačno je da je psovao, da, više nego uljudni Hitler, razume se. Betoven je, s druge strane, potkraj života pisao kompoziciju o svojim crevima, koja je sve skandalizovala, iako je bio sit. Pisao je naime i ljudskoj fiziologiji, u notama. Posle Devete. I to je tačno, ali je eto, da li kao za inat kasnije, pred samu smrt napisao odu zahvalnosti Bogu zato što mu je Ovaj dopustio da završi svoj rad. Matora budala? Ulica je uvek dvosmerna, i ako neko ima creva ili psuje, to ne znači da nije sveštenik umetnosti, a ako anđeo ima pernata krila, to opet ne znači da nije anđeo. Kada slikamo sliku kontra-anđela, opet mu dajemo kontra-krila. A kontra-anđeo je i dalje anđeo, i kontra-krila su i dalje krila. I Veličković je slikao anđele, samo je možda potrebno četrdeset godina života da se to shvati. Na kraju krajeva, zašto je dokazivanje toliko bitno, zašto nas se to toliko tiče?

.

Recimo da je kompozitor ili amater-savremenik – zaista majmun za čembalom u početku, ili zauvek, koji povlađuje isfraziranim osećanjima. Zašto je za „mene umetnika“ opasno da takav majmun povlađuje vašim „glupim“ osećanjima? Bilo bi logično da je opasno za vas. Dakle, „ja“ brinem o vama, ne? No, ako dopustim da vam vaš majmun povlađuje, izgubiću svoju klijentelu. Vi ste mi potrebni da biste koristili moja dela, potrebni ste mi za karijeru. Šta sam ja bez vas? Nula. No, istinski umetnik ipak bi morao biti neko i bez ikog. Istinski umetnik ipak bi morao nalikovati Bogu, makar beskonačno malo. Bog bi morao biti makar za nijansu stariji od sveta, i umetničko delo isto toliko starije od publike. A ne, ja ću prvo skupiti publiku, eliminisati majmune, i slično. A zbog čega čovek ponajviše zavidi drugom čoveku? (ili zašto pak ponajviše voli drugog) – pa neko najviše zavidi drugom zbog tuđe sposobnosti da nešto bezuslovno prihvata ili voli, sposobnosti koju zavidljivi ne poseduje u tom trenutku, niti misli kako će sebi ikad dopustiti da je poseduje. Zbog blama ponižavajuće vere, ljubavi i mašte. Ah, ta budalaština, tako uverljiva budalaština, snažna do nepodnošljivosti! Da, to jeste Mocart. A drugi ga prihvataju ne stoga što petogodišnje „dete“ izražava njihove banalnosti, već zato što ono sa takvom verom i bez blama iznosi nešto što ono hoće. Jer ih je ubedilo da su to i njihova osećanja, ne jer su ona to već bila. Oni ga prihvataju kao gladijatora, kao biće koje ne zna za prepreku, jer nju sa svoje iskrenosti ili iz svoga transa kasnije – i ne vidi. Dakle prihvataju ga kao i Spartaka, kao i Betovena. Da, taj odvratni rob i njegova zastrašujuća sloboda, to jest uverljivost.

.

Ah, kako je samo odvratno to što Jeste; „ja“ nisam takav, i neću. Ili: Ah, kako je divno to što jeste. Ali divno je nemoguće. Divno je nedopustivo, jer ja ne smem. Da ne govorimo o tome kako je Betoven smatrao da svaki relativno inteligentni čovek može svojim naporom, slobodom i voljom da postane Betoven, uključujući i sopstvenog bratanca. Od tog shvatanja je doduše i umro, prerano (zamalo da strada i bratanac), no to opet ne znači da nije reč o ispravnom pogledu. Da. I apsolutno: Ne znači. Ludvig dakle nije izdvajao sebe iznad „mora amatera“, ili to barem nije činio komično planski. Jedanput, ili ko zna koliko puta slučajno je uvredio muzikološkinju, i još jednog „muzičkog stenografa“, neke „svinje“, i slično. Nije stigao da misli o tome. Da, svako može da bude Betoven, po Betovenu. Baš kao što svako treba da bude jednak, bez obzira na plemstvo ili drugo poreklo, tako i „titula“ genija treba da bude, hipotetički odnosno apriorno, dostupna svakom, a ne da geniji „nastaju“ samo unutar Zabranjenog grada. Kao što, na primer, teološko-filozofski, i Budom može da postane bilo ko, ako toliko dovoljno stremi. Bez obzira što će neko i nastradati pokušavajući da postane Buda, ali to jeste tako. Pravo postoji kao i sloboda.

.

„Sadašnji umetnik“ je ovde pribirač korisnikâ, prodavac osiguranja u slučaju patetike, a kao i svako osiguranje, ono nije potrebno svakom. Većini nije. I, što je još simptomatičnije, sadašnji umetnik je ovde psiholog i psihijatar, pedijatar i pedagog, a ima takvih dosta u srednjoj Evropi i kod nas. I „on“ nije kakav nehotični „Božji“ psiholog zlatne jednostavnosti, no baš zastareli frojdovski lik, koji na primer deli savete na književnim promocijama, pitomoj publici. „Umetnik“ je vaspitač tobože nezrelih pojedinaca, onaj koji ih posmatra kao nezrele, taj koji ih sprečava da budu erotomani, samozaljubljeni ili poremećeni u odnosu prema drugima. I sve je to sjajno, no problem jeste u tome što onaj koji vas sve to savetuje, možda uopšte nije dovoljno Umetnik, a nalazi se na poziciji „potpunog Umetnika“, te je taj sȃm po sebi pomalo iščašen iz standardnog poimanja „psihičkog“ zdravlja. „Umetnik“ sve ovo pomenuto čini uživo, a ne prikriveno imanentno, kroz svoje originalno umetničko delo. Delo je zapravo radije kopi-pejst poetika. I tu nastaje komedija, to jest obrt.

.

Ako biste na primer Betovenu rekli da imate problem sa recimo erotomanijom, on bi verovatno odvratio: „Ma, boli me dupe“. (Možda bi Vam čak i pokazao svoje, koje nije nezavidno.) To bi možda rekao u te-ve seriji, i kao matori čovek, premda i dalje Betoven. Kompozitora ne zanima toliko prigodni okvir dobrog i lošeg ponašanja. Betoven je još gori erotoman od vas, možda bi se samo nasmejao. Eh, Eros, da ne govorimo sad koliko je on opasan… Ali „umetnik“, „danas“, verovatno će vam napisati i uput za psihologa ako mu se na gorenavedeno požalite. Umetnik je odlično uklopljen u sistem, pa ni Betoven to ne bi mogao sve tako da skocka u simfoniji, he, he! Ne bi mogao ni Bog, pa ni njegovo puko odsustvo. Nešto se ne uklapa u ovoj priči, i uvek se „ovaj“ poredi sa „onim“, a „umetnik“ je preslagač rečenog, u stvari neko ko zapravo ni ne postoji. Samo tekst sa jasnim predumišljajem, što će reći – scenario. Ali Betoven je genije, te i može pokazati svoju pozadinu. A vi ste male bubice, i sedite na svojim hoklicama, i slušajte šta vam kaže moderator, pazeći da vam možda ne spadne maska ili ne pukne šav na suknji. Da li čovek mora zaista biti određen od strane nekakvog učenog kruga, da bi imao dozvolu da isplazi jezik kao Ajnštajn, ili da pokaže štogod. Da li etabliranost prethodi pokazivanju pozadine, ili možda ono prethodi „etabliranosti“. Ah, ta neodređenost, to svetsko mučenje. 

Savremeni književni ili ini, samo-objektivizujući umetnik ili umetnica, navikao je da se osvrće na one realno ispod sebe, te da se tako, šekspirovski, samo-uzdiže. Razumljiva je njegova neprilika kada se mora osvrnuti na koga iznad sebe, doduše retko. Tada on ili ona, nužno mora dekonstruisati i pojednostaviti pojam „iznad“, da ne bi morao ili morala da motri „isuviše naviše“. Više – mimo. Šekspiru je to ipak bolje išlo. A kao što Mocart bejaše samo profano majmunče u početku, tako i Vilijam bi samo mesarsko momče ili nešto slično. Grupa ludih lordova pokušala je da ovo romantizuje na svoj način, te da dokaže da je zapravo bio plemić. On to i beše, ali ne na njihov način. Uvek se može naći nešto ispod, ali ne i u svakom trenutku štogod zbilja Iznad, te je stoga osvrtanje na „Iznad“ kudikamo vrlije i umetničkije od onog drugog i češćeg, manje rogobatnog. Zanos za neke jeste opasna mogućnost blama i još opasnije skromnosti, upravo one zbog koje je taj Rus i dalje toliko strašan, više nego što je lep. 

.

„Savremenima“ je dovoljno troje eminentnih kritičara (pri čemu treba voditi računa da to ne bude kakva ruska trojka), a koji će potvrditi da je kod njih reč o „velikoj umetnici ili umetniku“. Reč je ne samo o objektivizaciji, nego o apriornoj potrebi za takvom. Umetnost sklapanja relevantnih kontakata jeste veština u koju najviše veruju. Oni su dakle profani, povlaćujući su, naime, kružoku već okoštalih shvatanja i osećanja, odnosno kontra-osećanja, što je zapravo svejedno. Verovati trima drugima lakše je nego verovati sebi, pa i prijatnije, i ovo nije nikakva šala. Verovati Sebi jeste zaista najteže, i nije za svakog. Bolje – drugima – nego „majmunisati se potpuno zastrašujuće i samostalno“. Najteže je gledati se sȃm u sobi pred ogledalom ili bez njega, a onda se navići da se tako gleda decenijama. Teško je otvoriti sobu u kojoj čuči Baš Čelik, ali ipak je najteže ući u sobu u kojoj je bio Idiot.

.

Zbog toga, i samo zbog toga – Umetnikovanje nije za Svakog.

. 

Dakle, ostareli nasledni prinčevi za klavirom, ispod još uvek neprijatnog Meseca, biće amadeusi po dogovoru, što jeste „dostojnije čoveka“ i „inventivnije“, nego da budu majmunčići, od malih nogu. Žaba barem zna da nema šta da traži u cirkusu. Ah, kakvo bi to životinjsko poniženje bilo! Biće Volfgang kasnije, a ponižavajuće težak vir detinjstva će preskočiti. Ja vama kažem da ste Mocart, vi meni da sam Betoven ili Hajdn. To jeste uljudno i logično, ali nije dovoljno logično, jer nije Umetnost. Opet, nije ni dovoljno udaljeno od šatre. „Ja mogu postati „Bog“ kao pristojan čovek“. Glupo je, razumljivo, postati tako nešto kroz poniženja, jer kakvo je onda to božansko… Umetnik je, zapravo zreli, – onaj koji se odrekao najvećeg dela svog detinjstva i shvatio da je većinski bio budala. Iskorišćen. Ili je umetnik onaj koji se nikada nije odrekao iracionalnih istina, makar mu matematički dokazali da to „nije tako“. Kvantni računari proslediće odgovor na ovo pitanje, a neki ga već znaju. Umetnik je onaj koji se krišom osvrće da pročita svoj rejting na zidu. Ili: umetnik je onaj koji taj rejting može da zamisli u sebi i bez osvrtanja, onaj koji ne veruje u objektivno znanje. Ne baš toliko. Ne toliko da bi se osvrnuo. Ne za rejtingom.

.

Mocart mora trpeti oca i ambiciju, a „ja“, gle, ne. Mogu gledati iz ugla i reći… Njega tumačim kao isforsiranu ambiciju, a sebe kao nešto drugo. Hrista vidim prvenstveno kao ambicioznog, a sebe kao skromnijeg. No, tu je aporija kakve nema. Da li je imitator/interpretator uistinu skromniji od genija, jer i genije imitira Boga; ili je obratno kod ove dvojice ljudi? Biće da je genije ipak skromniji od imitatora, pošto drži da mu pripada samo relativno „svoje“ a ne i ono „poprilično“ tuđe. Genije doduše imitira Boga, a Bog je valjda ono što prirodno jeste. Ili ne, ali opet je Bog, svejedno. Interpretator imitira genija, nešto što je već imitacija Boga, te nije toliko dostojno skromog ili prostodušnog, te i umetničkog imitiranja. Interpretirati iskon u prvoj ruci (Boga) zapravo je skromnije nego interpretirati već „umetnički iskorišćeni“ i time fiksirani iskon. U prvoj ruci je slobodniji, bez krtog tela prethodnog umetničkog dela. Majmun na primer ne zna da kada svira Mocarta, na recimo violini, – da je to njegova interpretacija nečije muzike, a ne njegova sopstvena kompozicija, jer majmun je samozaljubljen do nerazlikovanja. Majmunu je svejedno. Mocartu nije. Teško je da vam ne bude svejedno, jer u tome je osnova muzike, ako ste kompozitor. Biti Mocart (genije), biti a da vam bude toliko teško (iz našeg ugla), jeste nešto što ne bismo poželeli ni neprijatelju. Ili: ne daj Bože da Bog u svojoj beskonačnoj ludosti i „zakrivljenosti“ – zapravo periodično dopušta svakom od nas da u nekom intervalu bude Bog. Da, dobro ste čuli. A onda bi takav ludi Bog za nas bio užasan zločinac, jer nas uzdiže do njegove originalnosti. Takav Bog bi za nas bio Đavo. …Neoprostivo nemoralan da nas pusti na Njegovo mesto. Roditelj stavlja sinčića za volan Svega. Ah, to strašno mesto!  Ili „mi“ to samo tako vidimo. Ili mi samo hoćemo da to vidimo na taj način. Šta ako je Van Gog bio jedini srećan, u moru patetičnih školovanih jadnika koje je gušila mὸra krajnje neprijatne, a sa godinama i sve manje samopodnošljive samozaljubljenosti, koju su im ustoličili neki drugi? Ako se sreća nalazi samo na Tom mestu? No, natrag ka muzici.

.

Stvar je zapravo mnogo jednostavnija. Da nam Mocart i Betoven ne bi bili barem isprva odvratni, potrebno je da budu plemići, obojica. Prevedeno na savremeni „srpski“: potrebno je da budu plemstvo poput „nas“. A to su umetnici iz odgovarajućih porodica, sa ovih ili onih političkih platformi. Oni se nikad ne krevelje zaista i nikad nisu toliko ludi kao što tvrde. Oni su isplanirali šta žele da budu, i do tančina osmislili plan kako da to postignu.

.

Neka im je sa srećom.

.

I da, možda bi sreća bila da su ostali „samo“ ambasadori ili urednici kulturnih rubrika.

Ivan Despotović

Sve fotografije

Mario Beganović

.

Od istog autora u PUM magazinu