Ogledalce, ogledalce… – Igor Jagych

Igor Jagych – P.U.M. intervju

“Ovaj svet bi bio daleko lepše mesto

kada bi se više vodilo računa o odevanju.

Ne sa stanovišta lepo-ružno,

već da li to što imaš na sebi ti nosiš, ili ono tebe.”

I. J.

Već smo u našem P.U.M. internet magazinu davali prostor mladom, a sa druge strane posebno extravagantnom Igoru Jagiću, modnom kreatoru, stilisti, kostimografu – (Igor Jagych).

Igore, kuvaš li ikada? Mislim na  neka  jela, koja mi, uz Tebe,  pristaju, ali i na ona obična… paprikaš, sarma, (a što da ne, jer kuvanje je isto tako umetnost)? Kako ih  aranžiraš?

Igor: Pravo da  kažem baš sam juče za ručak napravio jako lepu čorbu, i shvatio koliko volim kada je onako baš dobro zabiberena. Generalno volim začinjenu hranu. Volim intenzivan ukus, volim krvavi biftek, volim živu ribu, volim vruće krompiriće…. od povrća ne volim praziluk, pripadne mi muka.  Imam nešto zanimljivo da podelim, jako volim da dobar ručak završim sa nečim slatkim. To me posebno uzbuđuje. Bukvalno kao što se nakon seksa puši cigareta, tako i ja gravitiram ka dezertu. Volim taj “aftertejst”. 

Ili,  koliko je Tebi estetika važna?  (Meni, lično, veoma važna u svemu, zato me to interesuje)…. Jer, svako ko te VIDI…. može da donese različite zaključke, što je  ok….  Do mode ćemo lako doći,  ovo mi  je nekako škakljivo, jer mnogi svoj posao rade dobro, ali im je prezentacija, kao i sama individualna pojava,  totalno promašena.

Igor: Odavno sam naučio da svako ima svoje dupe, pardon,  mišljenje. Tako da potpuno razumem one koji kada vide mene ili moj rad, prevrnu očima i požele da me obrišu zauvek sa lica zemlje. I to je u redu. Mislim da je najveća strahota koja može da zadesi jednog čoveka to da bude nezapažen, ili, daleko bilo, nezapamćen. Posebno u mom poslu, bila to oblast mode, ili umetnosti, šoubiznis generalno.

Estetika je meni veoma važna, na sve teme. Neko nekada reče, “Kakav izlog, takva radnja.” One teorije da odelo ne čini čoveka, zaista ne bih komentarisao, jer znam da je to rekao neko ko je bio veoma nezadovoljan svojim fizičko-estetskim prezensom. Tako da, nema greške u prezentaciji, već je uvek sve baš onako kako treba da bude, jer tako jeste.

Zašto veliki postotak ljudi koji se bavi  estetikom, modom, umetnošću, sebe predstavlja u nekom vizuelno lošem izgledu, pod izgovorom “to sam ja,  opušteno”….. Frizeri neurednih kosa, arhitekte kao poplavljeni, šminkeri ili kostimografi kao iz sirotišta, kreatori odrpani…… ima toga…..

“…. treba biti mudar i pažljivo birati šta pojesti sa nikada većeg modnog švedskog stola i kuda se uputiti sa punim stomakom, a da ne ispadneš, u najmanju ruku, smešan….”

Očekivanja publike, konzumenata, otišla su u stratosferu, jer više niko neće da gleda nešto obično, već viđeno, klišezirano, iz “stvarnog života”. Publika želi krv, znoj, osmeh, suze, patnju, radost, nesreću, ljubav. Žele sve ono što ne mogu ili ne smeju, žele iluziju. I na kraju, žele ambalažu visoke produkcije, ili bar da izgleda tako.

Igor: To je možda nekada bilo zanimljivo, mada kao što kažeš ima ih i dalje, ali loša im je to formula ako žele uspeh. Danas niko ko dolazi iz oblasti javnog života ne sme ni da pomisli o tome. Takva su pravila igre. Take it, or leave it.

Koliko je važno znati kako da se neko obuče prikladno, uz usklađivanje  i poštovanje, ili prostora gde ide, ili, povoda na koji ide, ili događaja  na koji odlazi? Viđamo publiku u operi sa garedobom prikladnom  za planinarenje,  žene koje ujutro  odlaze na pijacu sa  biserima oko  vrata, u klubovima ,,poslednju modu”,  na koncertima patike i farmerke,  na estradi  uglavnom kič,  a neke naše “dive” izgledaju kao splavaruše…. ma bolje da ne mislim o tome?  Meni to JAKO smeta.  Tebi?

Igor: Važno jeste, jer to potpada pod elementarnu kulturu življenja. Onoliko koliko radiš na sebi se zapravo vidi odmah na prvu. Bez da kažeš i jednu jedinu reč. Vreme je takvo da se ništa ne može sakriti. Činjenica je da poimanje mode danas nije isto kao i ranije. Subkulturalni pristup modi postao je mejnstrim, granice su se pomerile i spojene su stvari za koje su ranije “padale glave” ako uopšte pomisliš na to. I to je OK! Mora se ići u korak sa vremenom u kome živimo, jer to je poenta evolucije, zar ne? E sad ide ono famozno ALI koje vrlo često sreću kvari. Više nego ikada treba biti mudar i pažljivo birati šta pojesti sa nikada većeg modnog švedskog stola i kuda se uputiti sa punim stomakom, a da ne ispadneš, u najmanju ruku, smešan.

Iskreno, nemam problem sa tim da neko ne zna i da zbog toga pogreši. Ali, nikako ne mogu da razumem da misliš da je sve kako treba, a odraz u ogledalu kaže sve suprotno od toga.

Ti radiš drugačije…..

Igor: Čini mi se da sve što ja radim je drugačije od onoga što možemo da vidimo ovde. Što u oblasti mode, što u oblasti kostima. Jedan sam od onih kada požele da me pohvale prvo kažu “Neviđeno i veoma neobično”. Ali hajmo posao da stavimo po strani. I privatno baš nisam svačija šolja čaja. Štaviše.

Ipak, ovaj  razgovor o modi bih počela jednom (ne bismo trebali da budemo začuđeni) čudnom reakcijom ovdašnje javnosti. Na tek završeni San Remo, više je bilo reakcija na  stajling mnogih grupa i pevača (pobednik  grupa Maneskin,  Mahmood, ….. nego na kvalitet izvedenih pesama. Čak i naši umetnici, da ne pričamo intelektualci, zaboravili  su (a možda nikada nisu ni naučili) kako su u  istoriji čovečanstva  muškarci veći deo perioda nosili haljine…  Polovina čovečanstva nosi i danas… od Persijanaca, do rimskih centurioa, od starih grka, do današnjih arapa… Da li je toga, ili kaftan, ili kilt… Pa i Isus i Muhamed i Buda su nosili nešto što je bliže onome što zovemo haljina. I sada najednom…  šok.

Igor: Nije valjda da je neko imao šta loše da kaže o onakvim toaletama učesnika? Totalno mi je besmisleno da komentarišem da li je u redu ili ne nositi haljinu na sceni ako si muško. Samo se setimo samoprozvanog kralja Sunca, čovek je izgledao kao drag queen, što je ok naravno, ja obožavam ljude ispred svog vremena. A danas je 2021. godina ili sam nešto pomešao? Evo ja sam baš pre neki dan jednom klijentu dizajnirao kilt. Čovek je veoma strejt i veoma muževan.

“… imam svoje saradnike sa kojima obožavam da radim i to su ljudi koje enormno poštujem jer mi pomažu u donošenju mojih ideja na ovaj svet…”

Nego da se vratim na voljeni mi San Remo…. Izdvojio bih Maneskin i momka pod imenom Achille Lauro. Avangarda!

Pođimo od činjenice da je u ovdašnjoj sredini, u odnosu na druge stvaraoce, modnim kreatorima sigurno najteže. “Visoku modu” nam ,,pokazuju” javni nastupi, od estradnih zvezda  do  operskih pevača.  Znamo da pratiš  celi taj dijapazon. Počnimo od toga.

Igor: Za početak ovde ne postoji visoka moda. Da konačno pojasnimo, haute couture nije svečana haljina, već licenca čuvene Francuske institucije “Fédération de la Haute Couture et de la Mode” za koju moraju da se prethodno ispune izvesne norme koje su u svakom pogledu astronomske. Ta licenca je prestiž i ima ogromno značenje na globalnom nivou. Haljina koju šije snajderka u svom stanu po fotografiji sa Pinteresta i od nekog prosečnog turskog materijala iz veleporodaje nije i niti će ikada biti visoka moda. Žao mi je ali to je jedina i prava istina. A što se tiče ovog dela da je u našoj sredini teško stvarati, jeste, ali ne i nemoguće. Potrebna je SAMO originalna ideja.

Tvoj moto, u modi, u zivotu…..

Igor: Moto na kome aktivno radim je da budem unapologetically svoj u svim oblastima.

Šta te odmara….

Igor: Tišina. Toliko je ovaj svet postao bučan i brbljiv da nekada ne čujem sopstvene misli.

Koliko si hedonista?

Igor: Često čujem da sam egocentričan i narcisoidan, eto toliki sam hedonista. Iako to nema veze jedno s drugim.

Gde voliš da  provodiš vreme u dokolici, ako joj pružiš priliku da te uhvati?

Igor: Na internetu. Obožavam da surfujem, bindžujem, upoznajem, inspirišem se… Dokolicu koristim da povratim energiju koja je iscurela.  

“…Ljudi nisu svesni da je najbolji recept za savršen izgled da budes svestan toga kako izgledaš go, i da to prihvatiš…”

Da li je, dok stvaraš, tišina ili ne?

Igor: Jao nikako. Tada me tišina paralizuje. Proces rada je uvek pokriven muzikom. Često umem da slušam Debusija, Šopena i kada sam u nekim posebnim duhovno emocionalnim stanjima Vagnera. Od skoro mi jako prija glas kontratenora Jakoba Josefa Orlinskog kao i muzika Majkla Nimana. A trenutno na ripitu mi je opera Akhnaten kompozitora Filipa Glasa.

Trošiš li se, ili ne, na neophodne, a zamorne stvari, organizacija, kontaktiranje, pronalaženje prostora, manekenke, šnajderke….? Imaš li saradnike? Ko osmišljava celokupnu fotografiju?

Igor: Sve što vidite po internetu je moja ideja, u to se niko ne meša. Svaka zamisao za fotografiju, svaka kreacija, svaki video, sve to je nekada bila moja ideja. Što se tiče same egzekucije, imam svoje saradnike sa kojima obožavam da radim i to su ljudi koje enormno poštujem jer mi pomažu u donošenju mojih ideja na ovaj svet. Po tom pitanju sam vrlo zatvoren i jako teško puštam nove ljude da uđu u moj tim. Mnogo ga doživljavam intimno. Ako i dođe do toga, moram osobu da osetim koliko god talentovana i sjajna bila u svom poslu. Ako nema ono nešto što me privlači i ako nema razmene energije među nama, ne upuštam se u saradnju.

Sa kim je lakše raditi, generalno, ako može da se tako kaže, ko je zahtevniji, uporniji ili tvrdokorniji u idejama i željama… muškarci ili žene?

Igor: Budući da kreiram samo za žene, za sada 95% svega što uradim je usmereno ka njima. Žene su daleko lakše za saradnju od muškaraca jer su liberalnije i otvorenije za eksperiment. Naši muškarci još uvek ne znaju šta zapravo znači moda. Verovatno zato još uvek ne planiram da izbacujem muške kolekcije.

Uopšte, koliko je rad sa umetnicima izazovan, a koliko naporan, ima li izvoljevanja, neslaganja, sukoba ideja i mišljenja oko kreacije? Ima li pobednika ili se nađe neko rešenje?

Igor: Svašta ume da se dogodi u procesu stvaranja. Od svađanja pa do ljubavi. Nekoliko umetnika na jednom mestu može biti ili prelepa harmonija ili arena sa gladijatorima čiji ego ruši sve pred sobom. Jedno je sigurno, umetnici koji zajedno rade na nekom projektu moraju da vide, čuju i osećaju isto. U suprotnom, projekti neslavno završavaju. Eto odgovora kada se neko pita zašto je neka predstava savršena a neka pakao, eto zato.

Po meni, ako si javna ličnost, posebno umetnik, možeš li sebi dozvoliti očigledan neukus, iako se ,,o ukusima ne raspravlja,,….

Igor: Ovaj svet bi bio daleko lepše mesto kada bi se više vodilo računa o odevanju. Ne sa stanovišta lepo-ružno, već da li to što imaš na sebi ti nosiš ili ono tebe. Zato javne ličnosti obavezno moraju da sarađuju direktno sa dizajnerima ili stilistima. Ljudi nisu svesni da je najbolji recept za savršen izgled da budes svestan toga kako izgledaš go, i da to prihvatiš. Tek tada stupa na snagu odeća kojom ističeš adute a pokrivaš ono čime nisi zadovoljan. Tada nema greške. Mada, primetio sam da ljudi više vole da lažu sebe i to obično izgleda ružno.

Jer, jedno je kada ti sam kreiraš, a drugo kada imaš ,,želje,, klijenata. Šta ako neko insistira na nečemu za šta si siguran da nije dobro? Kako se boriš sa tim stvarima, sigurna sam da se događaju?  Odbiješ li nekada ponudu, bez obzira na sve, jer ipak na kraju svega stoji tvoj potpis.

Igor: Naravno da je bilo takvih slučajeva. Budući da sam brutalno profesionalan u svom poslu, znam da napravim razliku  između greške i neslaganja. Grešku sa lakoćom ispravim čija god ona bila, dok neslaganje završavam  obično sa “doviđenja”.

.U razgovoru uživala

Laura Miletić

P.U.M je i ranije pisao o Igoru Jagychu