Dvadesetak janjičara srpske i južnoslovenske književnosti
(ili: Pisac kao projekat)
Ne tako davnog septembra-oktobra 2016. godine u Politici se u nizu pojavljivalo nešto što predstavlja probranu književnu scenu „naše“ mlađe generacije. Osim Ivana Antića, koji zbilja stoji kao jedan vidljivo samosvojni pisac (pisac „oduvek“), sa autentičnim razlozima za stvaranje jedne proze, i sem možda još ponekog u ovom tekstu previđenog izuzetka, – dvadesetak veličanstvenih reprezentuju ponajviše onu grupu pisaca i spisateljica, odnosno pesnika, koji su nominalno postali književnici pre nego što su bilo šta napisali. Nešto poput – ni ovde ni tamo, ni priznati ni ne, ali zapravo već betonirani u kanon. Možda bi izuzetak mogao biti i Srđan Srdić, na samoj granici vitalne umetnosti, a sa njim i Tabašević, ipak bliži nadahnuću. Inače govorimo o slučajevima koji su gori od Arsenijevićevog, koji se zbio ranije. Arsenijević beše „probijen“ sticajem neobičnih okolnosti, koje nisu sasvim išle protiv dobre književnosti. Premda sa znatno manje autentičnosti nego što je to slučaj kod Antića, Vladimir se bio prihvatio poduhvata koji ima ili je nekad imao neke relevantne razloge. Na kraju krajeva, on beše jedan od retkih koji je svojom „slavom“ zaista i bio iznenađen.
Dakle, sedamnaestoro dobre „dece“, mlađe od četrdeset godina, među kojima je bilo i one od svega dvadeset i nešto, – došli su do sopstvenih pola strane i kritičke analize u Politici, onako kako se u našem društvu inače dolazi do posla ili „prestižne“ škole, gimnazije, ili do kakvog drugog mesta. Porodičnim odnosima, prijateljskim ili kumovskim vezama sa uticajnima iz starije garde. „Stvar srca.“ Više se ništa nije prepuštalo iznenađenju. Osim, dabome, same stvarnosti, koja je, eto vidite, nepredvidivija od svakog romana. Da bi se razumela priroda ovog teksta i pojave koje su nam sada pred očima, treba sagledati i širi književno-politički kontekst. Ova zemlja, pa i okolne, da se podsetimo, nalazi se u izvesnim gravitacionim poljima između takozvanog Istoka i takozvanog Zapada, ili je to barem tako samo u našoj svesti. Ogromna većina od ovih „dvadeset“ spada u onu grupu „pisaca“ koja se fundamentalno oslanja na nešto što bi se ranije nazvalo – strogom književnom školom. Međutim, u našem trenutku, to je više jedna ideološka, marketinška mantra. Trebalo se zapravo osloboditi takozvane srpske prčvare, i pripremiti mlađe generacije koje će se prevoditi na Zapadu i drugde, a koje će naime pokazati kako ovdašnja scena nije amaterska, nacionalistička, neapdejtovana, anahrona – što se obično pripisuje ostatku hiperproduktivne srpske književnosti. „Da se Srbi kupaju.“ A kasnije i „kupuju“. Trebalo je zapravo potcrtati da naše knjižestvo nije ruralno, nego ekstra-moderno. To, uostalom – ta potreba za ultra-urbanim ili pak za prizvukom veoma modernog u širem smislu (nipošto zastarelog) – to i predstavlja posledicu iskompleksiranosti jedne „seljačke“ sredine. O tome je Handke dobro pisao u Moravskoj noći, na primer. Novi romansijeri biće žurnalisti, a novi pesnici – prepisivači ili kompilatori. Pesnički jezik je mrtav. Ovo je naravno slučaj i drugde u Evropi, ali u Srbiji (mentalitetom uvek seoskoj) to posebno dolazi do izražaja. Pesnikinje će pak biti obavezne da kreću od feminizma i ne budu suknjašice. Pesnici treba da budu znatno feminizirani, a poželjno i homoseksualni. Naravno, ovde obično nije reč o autentičnoj homoseklsualnosti, kakva je na primer postojala kod Čajkovskog ili Remboa ili kod Sapfe, i kakva je umetnički-pokretačka. To je kopi-pejst homoseksualnost. Homoseksualci su istovremeno i pravoslavci, sve jeste konglomerat i rijaliti. Sve je takođe politika i svako dobija zadatak. Gatalica je u „Nevidljivima“ na humoran način predstavljao avangardnu evropsku scenu, kroz ljude koji su nevidljivo i distancirano stajali iza – u početku takođe nevidljivih – umetnika; ali ovde je reč o nečemu ipak profanijem. Urednici, često i „ugledni vidljivi bliski rođaci“ i „krupni glembajevski porodični prijatelji“, skreću pažnju „mladima“ – u kom stihu da pišu (obavezno slobodnom bez rime), i kakvu prozu – kratkih i svima razumljivih rečenica. Teme su holivudski jasne, i u pesmi. Agresivno im izbacuju ili ubacuju književne elemente, obećavajući karijeru i nagradu. Etablirana tetka zna najbolje… Mrze opštost i ezoteriju, vole parcijanost i banalizaciju. Od Džojsa pamte klozet, a od Kiša isto. Mladi pisci i sami po sebi hrle takvoj praksi u susret – karijera zapravo i jeste glavni razlog njihovog književnog poslanstva. Želja za slavom, i često, potreba da se nadomeste tegobe odrastanja u „palanačkoj sredini“ koja je tobože teža od „gradske“, i nevolje stasavanja u takozvanoj unutrašnjosti, lisjen-šardonovski, učiniće već svoje. Biće književnici po svaku cenu. Iz istog razloga na primer, mnogi upisuju medicinu.
Šta je ono što ovih sedamnaestoro, ili eventualno osamnaestoro – čini naslovnim „janjičarima“? Jesu li oni oteti pa vraćeni kao tirani, od strane kakve strane sile, ovoga puta zapadne. Ne. Turska, Rusija ili na primer Britanija, Amerika, Irska, ovde su nebitne. Njih je u mladosti oteo Kič (Ne KIŠ, niti bi on to uopšte želeo), a ovaj je globalna i internacionalna, kao i bezvremena nedržavotvorna tvorevina. Oni ne mogu biti svetski (kako to „krvnički“ žele) na jedan individualan način. Ne mogu biti zapadni na način Puškina, niti istočni na način Hesea, ili pak Gogena, možda i Džojsa. Uspevaju da budu „plakati“ na rodbinskim bilbordima. Srbija je jedan zatvor, makar u svesti nekih Srba. Ko iz njega makar na kratko izađe, biće slavan. Čak i ako možda ništa ne postigne prilikom kratkog bekstva izvan zidova. Ko isposluje da bude preveden, ko se ubaci u inostranu antologiju, šutne nekog iz nje – biće zvezda, makar u Evropi ništa i ne postigao. Biti preveden jeste kao napisati grafit na nekom „javnom“ zidu u toku noći. Biti mangup, i maher. Kad čovek živi u Sibiru – Bog je svako ko je video Pariz ili uskočio u voz. Ne mora da, poput Šagala, pretera, pa da zaista zaglavi u Evropi i njenoj Umetnosti. Takvom podmlatku stran je i Tesla. Krajnje nepotreban. Naši edisonovci šrafe genijalnu tetkinu sijalicu u štekere mrtvih genija. Konzumerski posmatrano, pa to je sasvim dovoljno, ne? Svetle.
Ono što je bitno, jeste da se svi u toj pomalo veštačkoj novoj „generaciji“ – pozivaju, neprikosnoveno, na Kiša, i na Džojsa dakle, etc, a da pritom uopšte nemaju predstavu ko je zapravo bio Džojs, i kako je to – biti Džojs. Niti šta je zapravo radio Danilo. Vide ih kao stare mangupe ili kao razglednice iz čitanki opštih književnosti. Kako je biti… to oni možda i ne žele da znaju. Podsećaju me na ljude koji se pozivaju na Van Goga, a crtaju kičerice, glatkih namaza i sterilnih linija. Oni Džojsa shvataju kao feminiziranog lika iz enciklopedije, koji se, po Kišovim rečima utopio u svom lingvističkom delirijumu, a svi mi sada navodno uzalud pokušavamo da budemo „uspeli Džojs“. A on je zapravo bio zgodni irski parip, u odnosu na kojeg je pisac ovih redova uistinu i andrćevski feminiziran. He. Ne vide ga kao duhovnika, odbeglog sveštenika (Kakav je bio i Van Gog), ne primećuju ga kao čoveka koji je u banalnoj konkretizovanoj stvarnosti video nešto mitsko, ili ono što će tek biti mit, čoveka opterećenog prošlošću, i jednom palanačkom, polu-građanskom, mikro-sredinom upečatljivog dojma (a kakva je danas Srbija). Strana im je njegova simbolizacija predmeta. Njima je nepoznata i Džojsova rečenica: Ja ću biti novi Dante, kao što im je nepojmiv Džojsov anti-karijerizam, koji beše njegova osobina pogotovo kada je imao manje od 40 godina. Ovaj je sebi u Irskoj „zatvorio sva vrata“ a onda su ga neki produhovljeni Irci izvlačili. Ovi ližu kvake na srpskim tapaciranim vratima, poput koker-španijela u pesmama Jevtušenka. Neznano ime je i: „Ja ću biti sveštenik umetnosti“ – jedna besmrtna Džejmsova rečenica, koju ne treba kišovski vaditi iz „propasti“. Oni pak žele da ga rabe za štogod korisno. Naime, postaće duhovnici „mercedesa“. Liče na popove koji izlaze iz bentlija, ili na sveštenike koji se suviše smeju, kao u crtaću, ili pak na one koji se ne smeju nikada. Kafka im je neupotrebljiv (kao i možda svakom), Kami – suviše direktan. A šta je sa Kišem? Zanimljivo je to da oni, suprotno izvesnoj književno-teorijskoj istini, Kiša zapravo vide kao plagijatora i „lopova“ (ne kao jednim delom kompilatora, sa moralnom namerom), ali ono prvo im se kod njega baš „sviđa“, a naročito – kako je time uspeo da napravi „karijeru“ i izvan… U prevodu – za Gulag ih zabole. Za razliku od Kiša oni na prvom mestu nemaju estetska i moralna vrednovanja, koje je ovaj baštinio. Kiš je njihova „fora“. E, da su kojim slučajem zbilja – novi kiševi, pisali bi nešto poput Grobnice za Edvarda Snoudena, ili Asanža, naposletku, a to neće biti slučaj. Da su kiševi, razumeli bi i Džojsa i njegovu društvenu neangažovanost, zajedno sa onostranom mitskom angažovanošću. Sve je to isuviše složeno za primitivnu i koruptivnu balkansku umetničku ruku, za taj „stisak“ kojem sofisticirani Kiš nikada nije ni pripadao. Subotica nikada ni nije bila na Balkanu. Dakle, pitanje je da li oni mogu da dobace do Subotice. (Ivan Antić svakako može.)
Njihovo glavno pregnuće usmereno je kako da reprodukuju „maherske“ istorijske uspehe iz dvadesetovekovne prošlosti, po već potvrđenom receptu „Baba Smiljane“. Ne razumeju oni da je sukob između Kiša i Jeremića – Istorija, a da se ova može ponoviti samo kao farsa. Da, Kiš je na valu postmoderne bio jači i daleko autentičniji od Jeremića i mnogih. No, umetnost traži novi put, i enciklopedizam i tihi gest, polifonija istine, „objektivan, neutralan tekst“ – više nisu put kojim evropska književnost ide. Uelbek, Peljevin, Handke… ne nalaze se na stazama Kiša i Nabokova i Borhesa. Malko su bliži Haksliju, Selinu ili ko zna čemu još. Umetnost je svakako nova. Bitništvo je neprikosnoveno, kažu. Hm. A šta ćemo sa slemom? I da li je Virdžinija „bitnik“? Je li Džejn Ostin „korisna knjiga“? Nalazimo se na neznanom mestu, bez Dži-Pi-Esa, GSP-a i ostalih proverenosti.
Tako se naši pisci, načinjeni kao projekat, „inspirišu“ raznim momentima iz literature. Jedan od sedamnaestoro – Crnjanskim i njegovim Sumatraizmom, nespretno, i za potrebe projekta sklepanim kao „Kvantumizam“. Odsustvo imaginacije, izrendani stihovi, igra sa interpunkcijom, materijalne i parcijalističke metafore. Beli slem u rukavicama, karijerni. Nije Sumatra, ali u naslovu je opet daleka egzotična zemlja. Pljunuti Crnjanski. Drugi – predstavlja dobrog književnog prevodioca koji želi da bude veliki pesnik, to jest autor vidljive karijere. On svoje prevode pesama latina, kao i one Vitmena, Eliota, Bodlera – potpisuje kao svoje sopstvene pesme. On je novi Dučić (Zmaj), stotinak puta neoriginalniji od prethodnog, koji po originalnosti baš i ne beše ponajviše poznat. Autor je Fantoma i Modela i Dečjeg rekvijema, itd. Tamo gde stvara samostalno – njegovi stihovi arlauču ka savremenosti, basarijanski i po svaku cenu. I tu „prepisuje“ „očajnički životni monolog“ jedne možda moje, ili svačije, fakultetske kolegnice. Autorstvo njemu nije ni bitno, smatra ga prevaziđenim, takav je i etablirani manifest. Važan mu je rejting koji se stalno diže, kao i Predsednikov. Rezultati. Država je rasprodata, stihovi su tuđi. Zaplet je jasan i holivudski, sve mora da liči – otprilike na jedan film o savremenom Kosovu, a na poleđini na Ratove zvezda. Dakle projekat. Ili „pozni Kusturica“ u stihu. Duško Kovačević na kub. „Zapanji se!“ Dva najbolja pisca, kako se potonji sa prethodnim javno oglašava, nalaze se versom i u istom časopisu. Oni su i dva karijerna zuba u navodnoj lobanji srpskog „mlađeg“ pesništva, koja postoji moguće samo u njihovim glavama. U časopisu „u stihu“ piše – da su ovi baš tu zajedno, što u prevodu znači – da imaju vezu, to jest establišment. Handkeovski. Časopis pak izlazi u prizemlju Francuske 7, nekadašnjem prostoru „ozloglašenih“ Književnih novina – a predstavlja u stvari periodiku nekolicine ljudi koji svoje bavljenje književnošću iz hobija – žele da predstave kao uspešan pa i tržišni savremeni srpski projekat. Hajde da kažemo – možda ono to i jeste.
Za većinu od sedamnaestak novo-etabliranih autora važi pravilo: „Svi smo mi Basara, to jest svi smo mi Žiri (ili Saša Ilić, ili Marjan Čakarević ili Tasovac)“, i svi smi mi „Ja imam talenat, koji možda i ne postoji“ – bez obzira što bi to neki od njih žestoko negirali – kao što ona druga, „handkeovska“ margina tvrdi, katkad – Svi smo mi Radovan. Razume se, ovo nije potpuno „takvo“. Jedino što, na primer, možemo priznati Čakareviću kao kritičaru, jeste, ruku na srce, sjajan prikaz Ivana Antića).
Dakle, Ne. Mi nismo sedamnaestoro ovih ili onih ljudi. Svi smo mi onaj Bivši Autor iz Moravske noći, koji je pod pritiskom jednog seljačkog urban-aparthejda, koji predvode sam Basara, pa većinski „žiranti“ i drugi – naime prestao da Piše. U čemu je kvaka 22? Bivši je i dalje onaj živi, onaj koji je ostao. Sadašnji, aktuelni autor – jeste onaj mrtvi, taj koji je bivši. Svi smo mi Zaista, na primer, Aleksandar Blažević, Beograđanin iz Mačve (Mačvanin iz Beograda), iz marginane Cvijićeve, iz potoka, a sa mnogo pseudonima, koji se šeta po tom Handkeovom romanu i balkanskom predelu. Možda, doduše, ne on Lično. Ko, zna? Da, „Videćemo“. Svi smo mi Predeo.
Dakle, i dalje je ovde politika. Geslo jeste i – samo dobiti nagradu, biti žirijem izlobiran, sesti na mesto, odmah. Kao kongresmen. Kao u autobusu. Na brzaka. Ne kao Džojs. Ionako je svejedno, jer književnost nije bitna. Ona je samo konstelacija. Kad je mogao Kiš… To je otprilike kao što Dačić miriše u svakoj vladi, a Čeda ne podnosi ostavku na čelu stranke. Vajdica je. Vajda je zapravo doživotna. (Kao i slava.) Ono Posle je za naivne. Ali i ono Pre je bilo za budale.
Priča ovde ne prestaje. Naš pesnik-prevodilac, predstavnik nečega što bi Raša Popov verovatno krstio kao književnu mafiju – preti „uništenjem“ nekim regionalnim pesnicima štampanim kod nekih nesnađenih lopolikih izdavača, poput kakvog Kontrasta – pesnicima koji, doduše, verovatno jesu bezmerno slabiji od Bodlera, Vitmena i Eliota, ali ne i od našeg prevodioca. Krov etabliranja ovde, razumljivo, jeste prevođenje sedamnaestorice na sve više evropskih jezika. Smatra se da je time sve završeno. Reč je o „konačnom rešenju“. He, he. Dakle, Bodler se ponovo prevodi na francuski (njegov Fantom), a Vitmen opet na engleski. Ostali pisci, robovi su – ponajviše dvojici izabranih „seljaka“ na brdovitom Balkanu. Kada „seljak“ postane „svetski“, on se automatski voldemoruje. Hokus-pokus – i stvar je svršena. Recimo da neko od njih i stvarno postane Kiš. Pa šta, Kiš je svetski pisac srednje veličine. Nije Kafka. Nema ni transparentnost Puškina. Hvala Bogu, ozbiljniji je od Rolingove. Cilj je uvek manji, kao kod šekspirovih likova. Čovek jeste samo Cilj. Strah ostaje pred Veličinom. Bog se ne može osporiti. Ova ekipa počesto mrzi i pokojnog Jerotića, a kliberi se kada kogod strahopoštuje Kafku i Dostojevskog (baš kao što je F.M.D. strahopoštovao Puškina, razume se, ne zbog „Nobelove nagrade“ niti samo zbog metka).
To nas opet vraća i na Jovana Zivlaka i njegovu praksu da sačinjava svetske antologije, gde sebe stavlja u isti niz sa Homerom. Eto, ja, Zivlačić, ja sam uz Homera, a vi amaterski srpski pesnici-seljaci – vidite odakle ste šuplji. Tako nekako. Od vas ništa ne može da bude. Ali gde je sada „šlogirani“ Jovan Zivlak? I kuda ide Basara? Ko kandiduje Homera? Kuda gre… Mislim da svi idu na isto mesto, a mladi dvojac bez kormilara može im se i pridružiti, ko zna. Sva govna na kraju završe u Paklu, kako je rekao pesnik… Ili prevodilac. Melhior. Handkeovski, upravo. (Šekspirovski, u stvari).
Kako etablirano društvo funkcioniše? Pa… preko vizit-kartice. Ja ti dam posetnicu, da pošalješ kakav tekstić, ne objavim ga – a onda – gle čuda – tebi tutnem moja sabrana dela da ih čitaš. Tutnem ti zapravo „Broj“ posvećen mojoj „Nagradi“. Da, jer tako se stvara publika. Da li? (Možda je ipak Pikaso… Maljevič, he he…) I: već sam prevođen. Svršeno je, otišao sam na Karibe ili u Bangladeš, sa tefterom. Kupam se sa Sumatraćankama. Ima mnogo hitova za koje danas niko ne zna, i mnogo prevođenih pesnika koji su neprepoznatljivi kao da su, ne daj Bože, gomila. Ima mnogo grafita u Parizu. Lujza Kale dobila je 4 nagrade akademije, a Bodler je jedva ostao čitav posle kandidature za članstvo u istoj. Bežao u Belgiju, kao budala i ostao „živ“. No, naravno, to nema veze. Neće se ponoviti, je l’ da. Kao što se nije ponovilo ni prošloga puta. Kako je to biti Šarl? Bolje da ne znaju, razumljivo. (Možda kao biti prosto Žika, ali takav nam ne bi ni trebao, pa bio stoput Francuz.)
Još jedna stvar je ovde bitna. Zaista mladi – dolaze, i to nije talas, nego cunami… Otopljava. Autor ovih redova je u godinama koje bi Puškin smatrao dubokom starošću. Autor nije bitan, bitno je samo delo. A neetablirani mladi su još dalji od Kiša, što nikako nije njegova mana. Njihova još manje. Jedino ako su nesvesno Džojs, ali onaj pravi… ako su „nemoguća misija“. Šta zaista mladi – znaju o karijerizmu. Biće isti takvi, ne… Da li zaista mladi – Srbiju doživljavaju kao selendru u kojoj treba biti ultra moderan i urbano arlaukati – da bi se to „seljačko“ zalečilo. Ili biti pritajeni karijerni tradicionalista improvizator, koji samo čeka pravi trenutak. U oba slučaja – ne biti. Pa, videćemo.
I tako, u visokom parteru Francuske 7, na jednom projektu iz kulture, dvoje nekakvih, da li „poeta“, rade, a onda, odnekud, etablirana mladež bude određena da se priključi ili modifikuje, te stornira projekat u poslednjem trenutku, baš kao da je to kakav Severni tok 2. (…) I šta ta „mladež“ kaže: „Pa ja nemam vremena za ovo, idem na letovanje. Ali postavljam uslove: (…)“. Letuju oni „i kod Bajdena i kod Putina“, ne brinite. Ko i odakle spušta te likove, i šta ih čini bitnima… Je li to vodovod Majakovskog? Šta su umislili njihovi rođaci?
Čudno je što odbijam poziv na večeru sa jednim četrdesetdvogodišnjim princom?
Da, ima mnogo bratanaca i sestrića. Ima mnogo plemića, ali jedan je Despotović.
I to nije najgora stvar. Biće krajnje opasno ako je jedan od mnogih… sledećih. Biće nedopustivo.
I da li je to rekao pesnik, kompozitor ili prevodilac…
Večere možda i nije bilo. Naravno, možda nije zgoreg „primetiti“ kako ovo nije Beč, nije Austrija… Možda „ovo nije Beč“ samo u njihovim glavama. Ili Petrograd. Pa, videćemo.
Ili je samo
„možda ovoga puta naučio da puca“,
svejedno je opasno
ali nadajmo se – u sebe, zar ne?
.
.
Ivan Despotović
Pisac sa stavom.
.
.
.
.
.
1 komentar
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.