Priča iz ateljea – Saša Montiljo

Prija mi samoća. Mada, to ne znači da mi ne prija da u blizini bude i drugih ljudi. Sve zavisi od faze u kojoj se slika nalazi. Proces slikanja nekad ide iznenađujuće lako, nekad se u tom procesu gomilaju prepreke.

Nezadovoljstvo rezultatom može stvoriti veliki pritisak sa kojim je moguće izboriti se samo upornim ponovnim pokušajima da se iz blata, figurativno rečeno, stvori plemenita supstanca. Siguran sam da je dostizanje umetnosti u slikarstvu alhemijski proces. Ipak, samo u samoći, umetnik ima priliku da duboko zaroni u svoje biće i ispolji univerzalnu istinu na platnu.

Da li zbog navike ili pozitivnog uticaja na radni proces, nikad ne slikam u tišini. Primetio sam da mi je koncentracija uz prisustvo zvuka mnogo bolja, misli su mi sređenije. Dok slikam, posebno uživam u preslušavanju audio knjiga ili radio drama.

Klasična muzika usredsređuje misli ali nekad me može zavarati i učiniti me zadovoljnijim postignutim, jer na primer, uz zvuke jednog Šopena sve što se nađe pred očima na trenutak dobije na značaju. Zato treba biti oprezan.

 Uživam i uz savremenu klasiku (pod tim smatram kompozitore koji su se najviše proslavili kroz filmsku muziku) ali i čitavu lepezu žanrova, posebno u onome što se svrstava u „world music“. Kantautorski pristup me emotivno stimuliše u težnjama da isto postignem u likovnom smislu. Mislim da imam osećaj da prepoznam kvalitet ali i laž, plagijat kako u slikarstvu tako i u muzici.  

Najpogodnije za rad mi  je svakako prva polovina dana sa produžetkom do večeri, nekad i do kasnijih sati. Iz nekog razloga ne volim da radim noću, energetski tada nisam u zenitu iako mi se dešava da do sitnih sati posmatram sliku na kojoj sam tog dana radio i da pravim plan prepravki i nadogradnje u kompoziciji te slike za sledeći dan. Najviše volim da utonem u san razmišljajući o tome kako ću sutradan tu sliku učiniti boljom. Pretpostavljam da bi većini ljudi to zvučalo kao veoma dosadno provedeno vreme ali to je tipičan kreativni postupak koji za mene predstavlja blagodet i čini me srećnim.

Nisam od slikara koji se pridržavaju rutine. Nekad ne slikam danima, čak i sedmicama. S vremena na vreme je potrebno udaljiti se od sebe, sagledati drugačijim očima svoje delo. S druge strane, dešava mi se da ne želim da se odvojim od štafelaja i iscrpljujem sebe do granice fizičkih mogućnosti. Pauze od više meseci nisam nikad pravio. Siguran sam da bi i bile štetne za svakog slikara.

U prirodi sam samo posmatrač, sakupljač utisaka. Slikarski poziv je celodnevna aktivnost. I kad se ne radi manuelno, radi se u prilog realizacije. To naravno podrazumeva prisustvo strasti a odsustvo osećaja obaveze prema slikarstvu kao poslovno praktičnoj profesiji.

Možda bi to trebalo da bude glavna smernica – jedino ako je prisutna strast, rezultati će biti plodonosni. Strast je ta koja poništava lenjost i strah.

Dok slikam, usmeren sam samo rad koji je aktuelan tako da je paleta jedino što primećujem u perifernom prostoru.

Polazna ideja se naslućuje. Motiv koji će dominirati na slici mora da bude dobro urezan u svest i pre nego što se izvede. Ipak taj motiv najčešće ne odredi tu sliku na samom kraju. To što će dati smisao slici je najčešće nekonkretizovano. Do toga se dolazi u fazama same izvedbe a najbliže bi se moglo opisati kao predstava mešavine osećanja čija neizrecivost sliku čini snažnijom. Dokle god slikarstvo bude otkrivalo ono što je neizrecivo, imaće razlog da postoji.

Nikad nisam razmišljao o radovima koji su napustili atelje niti sam imao sentimentalni odnos prema njima. Svaki sledeći rad bi tek trebalo da bude pravo ostvarenje, dok se opet ne zameni nekim budućim, koji će izbeći sve mane prethodnog. Sentimentalnost je prisutna samo kada rad koji je tek završen napusti atelje a još uvek nije formirana neka ideja o sledećem.

Patetičan odnos prema svom delu, u kome je umetnik emotivno vezan za svoje radove u izgovara frazu da su mu sve slike kao njegova deca sigurno otkriva diletanta. Nije u prirodi umetnika da bude zadovoljan svojim delom, možda tek toliko da može da stane iza njega, da stavi potpis ali osvrtanja nema, vremena je sve manje a ciljevi grandiozni. Ali, ostavljam mogućnost da se umetnik koji više nije u stanju da stvara, jer fizička i mentalna snaga je neophodna za tako nešto, sa potpunim pravom zatekne u reminiscenciji na svoja ostvarenja.

.

Saša Montiljo (1978), Živi u  Beogradu.. Slikarstvo učio od prof. Aleksandra Lukovića Lukijana. Radu prilazi sa tendencijama romantizma i ekspresionizma. Platna nisu zaustavila njegovu maštu, pa se izražava i kroz skulpture, fotografiju,…

.

Ugledna slikarka iz Slovenije

piše za P.U.M.