CRVENI LAMPION
U čuburskom dvorištu imali smo komšinicu koja je radila noću. Imala je beneficirani radni staž, kao policajci i vojnici, zato što je njen posao bio opasan po život! A, za razliku od ovih, koji nose uniforme, ona je svoj posao obavljala – gola!
Jednog jutra, kad je došla s’ posla, pričali smo uz kaficu. Ponosna je bila na to što je od ‘ najstarijeg zanata ‘ uspela da stvori – umetnost!
Znaš, reče mi tog jutra, sve te žene koje vole svoje muževe, i predaju im se svim srcem i dušom, ne mogu kod njih da stvore taj osećaj koji mogu – ja! Samo sa mnom se oni osećaju kao – muškarčine! Ne pitaju kol’ko košta da se makar na trenutak osećaju kao tigrovi, pastuvi… A ja im to pružam. I, gle paradoksa – žene misle da se bavim najprljavijim zanatom, a muškarci kažu da sam – umetnica! Šta ćeš…
N E Š T O
Rekla mi je da nije nevina. Imala je neku kratku vezu, poče da mi priča… Prekinuo sam je! Nisam mario za to. Ona mene voli, volim i ja nju, to je bilo bitno, sve drugo je nevažno.
Venčali smo se u Veneciji, u crkvi San Pjetro. Most uzdaha, katedrala, kanal Grande, gondole i mandoline… Gledali smo zvezde sa terase naše sobe u hotelu Miramar; držali smo se za ruke kada sam je ushićeno upitao – da li je srećna? Ćutala je. Suzne su joj oči bile kada me je zagrlila, video sam!
Nikad nisam uspeo da saznam da li nije prebolela onoga čoveka, ili joj se nešto, još strašnije, dogodilo u životu. Voleo sam je do neba! Ona nije bila srećna, neka tuga je neprekidno titrala u njoj, a volela me je, znam…
SAN SNOVA
Ženu mog života upoznao sam u Čačku. Ime joj je bilo – Eloiza… Otac joj je bio Nemac, a maternji jezik – francuski. Dojahala je na belom konju (gola) iz vojničkih snova, iz dečačke mašte…
Uzela je moju četkicu za zube, umila se, očešljala se polako, pokrila se preko glave i – čekala! Jednostavno… ja ne smem da pričam kakav zemljotres se dogodio, te noći, u sobi 106. Ne bi bilo baš gospodski…
Tek sutradan, oko podne, stigao je u naš krevet miris vrućih kroasana. Dok smo srkutali čaj od hibiskusa, pričala je tiho o Isusu, o Golgoti, o ulici Via Dolorosa…
Tek na kraju otkrila je svoju tajnu… da veruje u bogove malih stvari – kijavice, čokolade, suza, smeha, sladoleda… a posebno poštovanje ima prema bogu strasti… – Razmisli o tome, rekla mi je, uzjahala je svog krilatog konja i nestala na čačanskom nebu…
P.S. Sve od tada mi se dešavaju čudne stvari, šta god neka žena da nosi na sebi, ja je vidim – golu!
Sve fotografije Saša Montiljo.
Predrag Peđa Milošević za P.U.M.
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.