S U D B I N A
Kada neko zakasni na jedini voz koji staje u njegovom mestu, taj pomena vredan nije! Nema toga što ga može opravdati, rekao bi svako, ali nije tako! Upravo se meni to desilo; mogao bih da sastavim listu opravdanja, ali to uopšte nije u vezi sa onim šta želim da kažem!
Vozovođa je moj šurak, znao je da moram stići, i čekao me je čitavih 7 minuta! Čekao bi on i duže da putnici nisu počeli da psuju i da urlaju na njega, pa je morao da krene. Već iza prve krivine, nasred pruge – stena, veća od lokomotive! Kažu ljudi da je pala tačno – pre 7 minuta! Da je krenuo na vreme, ne bi stena pala na vagone, nego baš – na njegovu glavu! Pa ti sada vidi da li ima neka tajna veza!?
S I N
Ovde ti je lepo, tamo ti je lepše, razumem te – idi! Ne brini se ti za nas, ako tebi bude dobro tamo, i nama će ovde! Vrapci, ljudi, lastavice i tramvaji su svuda isti, i sunce će da te greje tamo isto kao ovde, ne daj da te lažu!
Snaći ćeš se, ne brinem se ja za tebe ali moram ovo da ti kažem – budeš li i tamo osetio nemir koji te drmusa ovde, budu li te proganjali ružni snovi, bude li ti se i tamo okrenuo svet naopako – ne vraćaj se! I ne idi nikud više, čuješ li me! Ako se to desi, gledaj me u oči kad ti pričam! Ako se to desi, samo stavi prst na čelo, i shvatićeš da se život ne događa oko tebe, već – u tebi! Kad pronađeš taj svet u sebi, prepun bajki, basni, misterija i zvezdanih staza, biće ti svejedno – gde si!
Jutros sam ga ispratio do stanice; neće biti lako ni njemu, ni nama, sin – jedinac… ‘Ajd, živeli!
P R O Š L O S T
Sve ranije se budim. Nedelja je, neki svetac se danas slavi, pada sneg. Zatvorim oči, kad – neke sličice iz mog života počeše da se pojavljuju. I na svakoj – ja! Ovako izgledaju – ja, a iza mene Ajfelova kula, piramide, Nijagara, Ermitaž… I na svakoj se smejem, k’o neka budala, k’o da sam Kutuzov – pobednički?! Ne mogu da verujem da sam to ja bio. Kakav čovek? Takav čovek?! Nemoguće. A pogledaj ovu, ispred mene – reš pečeno prase, iza njega ja, pored mene tamburaši! Ruke su mi podignute, a u jednoj – čaša crnog vina. Užas!!! Da li sam to stvarno bio ja, da li mi u tome život prođe? Otvorim oči, vejavica šušti. Navejaće, pomislim i prebacim ćebe preko glave.
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.