Gledao sam u Aziji sreću u očima ljudi koji siromašni provode život pored najvelelepnijih hramova. Evropljani su im se obraćali konstatacijama: Vaš srednjovekovni gospodar je za građenje svoje grobnice potrošio toliko zlata koje ne bi ni četiri najjača vola u kolima mogla da povuku, ostavivši vas zauvek siromašnima, a oni su odgovarali: Generacijama živimo pored najlepših građevina koje je ljudska ruka stvorila, ostavljena nam je lepota u nasleđe, koja privlači milione ljudi, dovoljno je da je da tu lepotu oslikamo na parčetu drveta, ili kamenu i preživećemo kao i naši preci, kao što će imati od čega da žive naši potomci, a nema zlata koje se ne potroši godinama i vekovima.
Gledao sam opuštenost u očima amerikanaca koji bi kičicom povukli na platnu, ili kartonu raznobojnu mrežu paralelnih linija, sa ubeđenjem kako će se to veoma brzo prodati bogatim i ekcentričnim ljudima među kojima žive.
Gledao sam smirenost u očima Berbera, koji bi na svaku primedbu stranca da im je Bog podario samo pesak, zadovoljno klimali glavama, nudeći bočice sa raznobojnim peskom u kojima su iglom veoma vešto stvarali motive svoje mašte i svojih okruženja, znajući da ni jedan od tih koji komentariše neće odoleti da ne kupi i ponese sa sobom kao uspomenu.
Samo sam u očima ljudi sa mediterana video plavu boju, ne mogavši da odredim da li potiče od neba, ili mora. Mora, koje se niti ore, niti kopa, a rađa.
Ne poznajem Edina Kapllanija. Nisam ga nikada do sada sreo. Ali pošto je slika odraz onoga što umetnik vidi, zaključite sami koje su mu boje u očima. Živi u gradu koji se smestio između dva simbola beskonačnosti. Beskonačnosti neba i beskonačnosti mora. Ispred Ulcinja je prava linija. Horizont.
On slika Ulcinj, trežeći umetničku meru između sadašnjeg naziva i imena Dolcinijum, a sve umetničke mere su u oblasti beskonačnosti i bezvremenosti, pa mu je zato svaka sledeća slika za posmatrača koliko neočekivana, toliko opčinjavajuća.
A Ulcinj, kao što je menjao gospodare, tako je menjao i svoj naziv, da li bio ribarsko selo, ili zaklon gusarima, da li jedna od najvećih pijaca robova na mediteranu, ili destinacija današnjim turistima. Tek, ni čistijeg mora, ni duže peščane plaže.
Svaki kamen tvrđave pamti i ubode strela i udarce olovnih kugli, dok oni na pločniku čuvaju priče bosih nogu prelepih robinja, udarce čizmi pijanih gusara i nečujni hod srednjovekovnih ljubavnika sa prefinjenom obućom od kamilje kože.
Kod Kapllanija se more pozlati od jutarnjeg sunca, ili dobije purpur smiraja dana. Lađe su uvek sa jedrima punih vetra, njegovi ribaski čamci mirišu na tek ulovljenu ribu i so. Slike su bez ljudskih likova, samo poneka silueta ribara, a to daje crtu svevremenosti i mešanja prošlosti i sadašnjosti.
Slikar plovi kroz prošlost i beleži sadašnji trenutak i uvek otvoreno more i obala na kojoj se smestio Ulcinj… Jer u taj grad se vekovima dolazilo i odlazilo morem. Morskom vodom se prvi put kupalo odojče, od mora se živelo, u istom moru se najčešće nalazila smrt.
Pred Ulcinjem se nebo spaja sa morem. I kada je mirno gore, tako je i dole i obrnuto. Kapllani nudi likovne bajke i realnost sadašnosti, jer i nebo i more su večni, a ulcinjska tvrđava i fasade kuća uz obalu postojane, spremne da odole svim burama, čak onoj najačoj, koja se zove protok vremena.
Slikar je tu, izoštrenog vida od morske pučine na koju gleda ceo grad, pluća punih slanog vazduha sa Otranskih vrata i sa kičicom vuče sigurne poteze svojih najčistijih osećanja. Plavo u svim nijansama, i uvek uskovitlano u prelivima mora i neba.
U morskom pesku pred Ulcinjem su vekovima ostajale lađe koje nisu od bure mogle da uplove u luku. Zakopane amfore čuvaju najfinija tuniska maslinova ulja, grčko vino, skupoceno prstenje, koje je jedino ostalo od hrabrih gusarskih vođa koje su ribe raskomadale, naušnice lepotica koje su u oluji grlile svog voljenog, maštajući da se dokopaju tla. Hiljadu priča čuva najfiniji ulcinjski pesak, a sve to na kopnu oslikava slikarski pesnik po imenu Edin Kapllani.
Pored mora se uvek misli o prolaznosti života o tememama o kojima volimo da mislimo i more nas uvek zavarava kako će ta i takva lepota potrajati zauvek.
Nema ničeg lepšeg od toga kada beskrajnost mora ljubi peščanu plažu, a pored Ulcinja je jedna od najdužih plaza na Mediteranu.
Kaplani osluškuje more. Tumači govor bura tokom zime kada opusti grad od turista i kada voda iz dubina progovori o svim tajnama koje čuva. Zato je on, ne samo zapisivač lepota, već stvaralac letopisa na platnima onoga što se danas vidi i o čemu se razmišlja u tom gradu.
Kažu kako svi sanjaju o moru. Oni koji ga nikada nisu videli. Oni koji ga viđaju samo jednom godišnje, čak i oni koji žive pored njega. Dokaz za ovu treću tvrdnju je Edin Kapllani. Jer u njegovim radovima je više snova od realnosti, a uz to najbolja hrana zaljubljenima i nesrećnima, jer more, koje ume da bude i prgavo i nemolosrdno, samo je u snovima pitomo.
Motivi na slikama Edina Kapllanija su igra pred očima onog ko želi da se opusti i pogleda u daljinu.
Lepotom slika i opisivanjem
se bavio David Naum.
1 komentar
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.