P A S
Nismo još sva slova naučili kad smo dobili zadatak da svako od nas nacrta kućicu. Bilo je tu svega i svačega – nekome je kuća bila bez prozora, nekome bez vrata, neko nije nacrtao odžak… Učiteljica je znala šta govore ti detalji koji nedostaju, a kada je prišla mojoj klupi – zapanjila se! – Šta je ovo, upita me, a je rekoh – Zid! – Pa, gde ti je kućica? – Iza zida, rekoh.
Ni dan – danas ne znam kako treba da izgleda kućica u kojoj bih voleo da živim. A kako bih mogao znati kad sam proveo detinjstvo u tuđim kućama?! Selili smo se 100 puta od nemila do nedraga, živeli smo jadno, bedno…
Da li takav čovek, kakav sam ja danas, treba sebi da zasniva porodicu, i da gradi topli dom? Pa, ne treba, naravno! Kako može neko da napravi nešto, kada ne zna – šta?
Zato živim u samoći, k’o ulični pas. Nije dobro, al’ je – poštenije!
Coffee break
Ne mogu da zaspim. Ne boli me ništa, ne muči me neka muka, nemam čak ni zrno graška pod dušekom, al’ – ne vredi! Neće san na oči, i – gotovo! Prevrćem se, okrećem se, pokrivam se preko glave – ma, kakvi!
Nekad sam se trudio da ostanem budan do svitanja, da sačekam bele zore, da u svoju kapu strpam plave horizonte, da probudim Sunce, pa da bosi hodamo po rosi…
Hej, godine lude, gde ste? Ukrale ste moje snove, i odnele nekom drugom!? Ha, baš ste ga usrećile! Moja mašta ima krila koja će mu lepetati cele noći, neće moći ni da trene! Samo ja sam umeo sa njome da jezdim do beskraja vasione, i nazad! Samo – ja!
Hej, godine lude… mladost sam vam poklonio, pokrale ste moje snove, šta hoćete više? Ovo malo duše što mi osta? E, pa – neće moći! Neću više da pokušavam da zaspim! Baš vama u inat – eto!
MOJA BAKA
Za moj deseti rođendan mati nije napravila tortu. Videla je da sam zbunjen, te mi reče (nekim čudnim glasom) – ’Sine, baka Zora je otišla na onaj svet, zato nema torte… biće drugi put… ’ Onda se okrenula, stavila je kecelju na oči, i pokazala mi rukom da idem…
Oka nisam sklopio te noći, sedeo sam u krevetu i razmišljao ovako – Gde je ’onaj svet’? Zašto baka ode tamo? Kad će da se vrati? Ko će sada da mi pravi puslice i lenju pitu… ko će da mi vuče sanke… Kako li je njoj bez mene?
Ustao sam iz kreveta, išunjao sam se do ormana, uzeo sam onaj šal koji mi je ona ištrikala, stavio sam ga na grudi, i tako sam zasp’o…
2 komentara
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.