O svom slikarstvu ste napisali:
“Sliku kao i reč ne možemo izmisliti, iako iste mogu imati bezbroj značenja u zavisnosti od konteksta. Uvek mi je bio izazov da sadržajnost slika iz epoha sublimiram u svom slikarstvu,u nekom staro-novom značenju. Ako je posmatrač pripremljen, u mojoj slici može videti i osetiti višeslojnost koja će ga zadržati i uvući u dublja značenja slike. Insistiram na jednom višem redu sa simbiličkim podtekstom. Moje slikarstvo traži obrazovanog i emotivno izgrađenog posmatrača kome ne treba površna šokantnost i lažni oportunizam. Postoji li takav posmatrač? Da li se on rađa ili postaje? U svakome od nas je. Moramo ga negovati, moblikovati najfinijim alatima i hraniti najintimnijim nalozima srca. Lepota ne okiva, već uzdiže!”
Da li sa jednom slikom počinje Vaša nova priča i sa njom se završava? Ili su priče u ciklusima, sa nastavcima osnovne poruke?
“Počinjanje nove slike je velika radost. Nešto do tada neuhvatljivo, stalno prisutno i pulsirajuće želim uobličiti. U početku, sve se kreće kako hoću, kako želim. Kad slika dobije neko svoje fizičko ispunjenje, a neko pomisli završena je, počinje metafizički proces rada u slici. To je i najteža faza. Faza stvaranja višeg reda i male lične entropije. Preispitivanje, a često prepravljanje lepih i slikovitih delova koji prosto nisu Ja. To je druga vrsta radosti, kada samog sebe prepraviš, ali na bolje. Završni dodiri su, kao u pozorištu, katarzični i moraju naslutiti rasplet. Kada od same ideje koja me ili probudi, ili u nekom trenutku samo znam da je tu, počnem praviti skice, plan izvođenja, pa do završnih poteza četkicom, mogu reći za taj proces da je uvek sličan. Sam sadržaj slike, kao i moj doživljaj svake slike je uvek potpuno nov. U idejnom smislu postoje i univerzalne teme kojima se povremeno vraćam.”
Koliko zavisite od budućeg posmatrača? Da li je u Vašim mislima u početku rađanja ideje taj koji stoji pred slikom, ili ne? Ili interakcijski odnos nastaje tek onda kada je rad spreman za pokazivanje publici?
“Umetnost je važan komunikacijski kanal, a slika možda i najmoćniji.Verovatno je u nama i duboka potreba za društvenom interakcijom. Nemam direktan osećaj o budućem posmatraču, ali potreba da čistim i iskrenim emocijama pristupim slikanju naslućuje onog drugog. Mislim da posmatrača najviše interesuje emocija, a manje faktografija. Kada se približim završetku slike, često je okrenem za 180 stepeni, tada nestaje “radost prepoznavanja” prikazanog na slici, a ostaje emocija i metafizičko.
Slika dobija svoj puni život tek u kontaktu sa posmatračem. Preko nekog detalja slika mu se otvara i počinje novi život slike. Pripremljenost posmatrača daje poseban značaj i život slici. Mali dokaz tome je i povremeno prijavljivanje posmatrača mojih slika kako su nešto otkrili. Naravno slika nije rebus, ali određene poetske slike i simboli su nam oduvek urezani.”
Nedvosmileno od strane kritike, a i od strane publike, dobijate najviše ocene. Da li kod umetnika takvog renomea postoji preispitivanje, ili ona zvezda vodilja je dovoljno jaka i moćna da potpuno opčini.
“Postoji priča da je Cezar, kada bi išao Rimom, vodio iza sebe čoveka koji bi mu stalno govorio “ti si običan čovek, ti si običan čovek,….”, a Gistav Flober: ”U svakodnevnom životu budi običan, a u umetnosti izuzetan”. Mislim da svaki pravi umetnik ima lepi strah da ne postane ono što publika od njega očekuje. Lično me najviše podstiče neprekidna potreba za otkrivanjem novih uvida u estetski i tehnološki sadržaj slike. Stvaranjem slike, širi se i metafizički prostor, a osećaj da to mogu kreirati potpuno opčinjava. Čovek je verovatno jedino živo biće koje može zamišljati moguće, ali i nemoguće. Bez umetnosti teško prepoznajemo i upotrebljavamo ta zamišljanja.”
Posvetimo se malo pojmu “čarolija izložbe”. Danas slikari većinu svojih radova “kače” na društvene mreže pre nego se boja osušila. Dopru tako do par stotina posmatrača, od kojih je većina neumerena u ocenjivanju (hvalospevima), a sa druge strane izložba koja usledi ostaje bez onog osnovnog što se zove iznenađenje, jer je u većini slučajeva sve već viđeno.
“Kontakt uživo umetničkog dela sa publikom je vrhunska empatija, od izuzetnog značaja i za umetnika i za posmatrača. Galerija ima malo, a njihov rad je prilično birokratizovan. Kustosi i urednici uglavnom preko android uređaja iz svojih kancelarija prate umetnike. Ipak, tek neposredno u ateljeu, alhemijskoj radionici, u kontaktu sa umetnikom, delima i stvaralačkim procesom, stvara se sinergija umetnik-kustos i pojavljuje kamen mudrosti koji može doneti izlagački kvalitet i magiju umetnik – publika.
Postoji i “instagram umetnost”! Radovi koji sjajno izgledaju na ekranu mobilnih uređaja, a u galeriji neugledno i nedorečeno. Svetleći ekran i fotoretuš alati u sprezi sa konformizmom posmatrača koji u deliću sekunde vidi, zapaža i lajkuje, stvara satisfakcuju i umetniku i posmatraču. Naravno, surogat je nekada neophodan da bi se pripremili i upoznali sa aktivnostima umetnika, ipak sva pažnja treba biti usmerena na premijernu aktivnost, izložbu.
Vodim računa gde izlažem. Ta mesta,galerije moraju imati pozitivnu konotaciju koja neće oduzeti mojim slikama. Naravno kustoska podrška je važna, pa pojedine galerije imaju status i ugled ne zbog dobre fizičke pozicije, već ljudskog faktora. Dostojanstvo slike zavisi od načina izlaganja i tehničkog, ali i medijskog. Derida je rekao da se institucije moći u kulturi stalno sele, pa kao umetnik pokušavam i da anticipiram mesta objavljivanja svojih radova.”
Ostaje nam da propratimo svojim viđenjem Vašu sledeću izložbu.
Predrag Peđa Milošević je rođen1960. godine u Zemunu. Gimnaziju je završio u Gornjem Milanovcua, a diplomirao na Akademiji Primenjenih Umetnosti u Beogradu 1985., na katedri slikarstvo. Iste godine započinje profesionalno bavljenje slikarstvom. 1992. godine odlazi u Španiju gde do 1996. živi i radi kao profesionalni umetnik. Izlaže i sarađuje sa više galerija u zemlji i inostranstvu. Živi u Beogradu. Član ULUPUDS-a, umetničkog društva „RASART“.
Od ideje do realizacije @David Naum
3 komentara
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.