Moj otac je imao manire, garderobu i ponašanje gangstera iz pedesetih. Nije to bio lažni šik – on jeste bio gangster, onaj pravi, što radi za sveprisutnog, opako-svetog Martina Skorcionija. Bio sam njegov klinac i kad god bi svratio kući, pričao mi je o tome. Bum-bum priče o neoborivim bokserima i neuhvatljivim konjima. Govorio bi mi, gledajući me u oči kao da hoće da me hipnotiše: “Nikada se ne osvrći unazad. Ne vraćaj se na ono što je bilo. Jednostavno zaboravi i teraj dalje”.
Da bi napredovao preselio se iz Čikaga u Denver i tamo krenuo da razradjuje mesta i ljude za gazdinu robu. Izgleda da je pokušavao da se osamostali, da ima svoje veze i svoje kanale, ali je i dalje bio pod šapom Martina Skorcionija. To nije bila obična formalnost. Tamo, u Denveru, spopao ga je rak pluća, i završio je u bolnici – sve o trošku Velikog Martija. Kada sam ga posetio, izgledalo je kao da mu to smeta. Ipak, pohvalio mi se da su mu lekari saopštili da ima neku užasno retku vrstu raka na plućima, kakvu je imao i Hemfri Bogart. Bio je ponosan što sudbinu deli sa omiljenim glumcem.
“Nikada se ne osvrći iza sebe”, ponavljao mi je svoju istinu prilikom svake posete, pokušavajući da mi stegne mišicu. Kao da mu je bilo stalo da osetim njegov stisak. I zapamtim njegov savet; savet iskusnog, poslovnog oca koji je i u bolnici imao izgled svetskog čoveka. Stisak nisam mogao da osetim, možda zato što me retko kad dodirnuo, ali zato sam odlučio da poslušam njegov jedini savet. Nisam se okrenuo da vidim kako se koprca u krevetu, onog sumračnog popodneva kada sam mu isključio aparate za disanje – čeprkajući po dugmićima kao da biram radio-stanicu sa prigodnom muzikom. Posao je čekao i nije više bilo vremena za razgovor očima i rukama; već smo davno pre toga oprostili jedan drugome. Samo što je moj otac to saznao u trenucima dok je neopozivo gubio svest, puls, pritisak i ostale nepovratne tikete koji su mu podeljeni u lutriji života.
Martin Skorcioni je neprestano delio zadatke ljudima, kao da im udeljuje božićne poklone, i tek kada bi ti dao neki poslić – zajedno sa uputstvom kako da ga odradiš, a da ne načiniš neku usputnu štetu – odjednom bi skontao da si i ti njegov čovek, a da to do tada nisi ni slutio jer nije bilo nikakvih nagoveštaja koji bi u tebi probudili makar mrvicu potajne nade da je tako nešto moguće. “Bolje mu ti skrati patnju”, rekao mi je Veliki Marti saosećajnim glasom, u kojem se osećala briga ali ne i sažaljenje. “Obećavam ti da neće umreti u mukama, ako ti preuzmeš njegove poslove.” To je značilo preuzeti očev dug i sprečiti da mu rak izburgija čudne ideje u glavi – recimo, da su lekari zapravo prerušeni federalci koji imaju lek za njegova zardjala pluća, lek za koji su voljni da se nagode sa tako značajnim pacijentom kao što je on…
Srebrni andjeli lete nisko iznad okeana, tako su slatki i ljupki. Mnogi bi platili da ih vide na delu, ali šta vredi kad nemaš sa kim da zaključiš posao. Andjeli ponekad i zapevaju dok lete, i njihovi glasovi nisu manje divni od njihovih krila, ali sve je to uzalud. Zašto? Zato jer oni ne vole da neko drugi zaradjuje novac za koji veruju da pripada njima. Tako je, otprilike, govorio Martin Skorcioni iznad kovčega u kojem je bio leš moga oca. Održao je pravu propoved, izgovarajući reči deblje od konopca kojim su grobljanski radnici spuštali mrtvačke sanduke u iskopane rake. “Čak ni onaj ko veruje u osvetu”, rekao je, “neće dočekati sudnji dan ako se ne moli i za druge.” Veliki Marti je verovao u surovost bez ostatka, ali je znao da niko ne može pobrojati sve smrtne grehove, već samo one koje smrt prašta. Na nebu se pričest svejedno ne vrši.
“Neka se niko ne pomera i niko neće biti povredjen”, tu filmsku rečenicu sam često slušao i kada nisam bio u bioskopu, ili ispred televizora. I moj otac je pevušio taj refren, menjajući glas iz čiste zabave, dok se brijao blještavom britvom, lica priljubljenog uz veliko ogledalo u dnevnoj sobi – odakle je imao najbolji pregled situacije: motrio je na sebe koliko i na šumove koji bi se čuli iza otvorenih vrata ostalih prostorija u kružnom rasporedu kuće.
“Neka se niko ne pomera i niko neće biti povredjen”, kao da čujem eho vremenske prognoze na radiju u kolima gde sam prvi put odrastao spuštenih pantalona i smaknutih gaća. Ali moj posao je bio upravo da povredjujem – one koji su povredili dogovor. Ja sam bio onaj koji se povljajuje kada su ti cipele ulaštene blatom; kada su ti čekovi i kartice poništeni, baš kao i recepti za metadon i avionska karta za Honduras. A tvoja keširana, trofejna crvena Korveta postaje nepokretni izdajnik: nema vazduha u gumama, ni benzina u rezervoaru, ni ključeva u bravi, ni rezervnih ključeva u džepovima, ni džepova na pantalonama. Ne brini se previše, ne treba ti taksi da pronadješ sveštenika. Prepoznaćeš me po razglednicama sa motivima iz ulice Alvorado. Stvarno sam se trudio da prepoznavanje ne traje duže no što je neophodno za poslednji pozdrav sa nekim koga se garantovano, čak i ako dospeš u raj, nećeš sećati kao prijatelja.
Neki ratovi se nikada ne završavaju, neki snovi odbijaju da umru, neke molitve nikako da se upamte, neka svetla ne mogu da utrnu… Jedino mi preostaje da ugasim svog naručenog skota. Neki od tih me proklinju, a neki preklinju – ne mene, već Boga. Ipak, i pored svih velikih poslednjih reči, ja sam taj koji poravnava račune.
U početku sam radio sa ljudima koji su počinjali u fabrici, šljakali za Pontijak i Krajsler, napunjeni azbestom, polivinil-hloridom i neprovidnim plastičnim vrećama. Svašta su prošli i ličili su na mnogo toga – žongleri, krotitelji zmija, klovnovi, ulični svirači, jednooki pirati, ratni veterani, raščinjeni sveštenici. Uz njih su mi oči lakše postale vidljivo okrutne, vodnjikave i zakrvavljene ispod teških kapaka. Sećam se da su stalno ponavljali kako niko ne veruje dok ga ne zaboli. To ih je užasno zasmejavalo.
Džozef Ruben je bio visoko postavljeni čovek Velikog Martija, zadužen za transport i distribuciju plutonijuma na severu Država. Imao je lepljive prste i dugačak jezik. Kada sam ga posetio u zabačenom hard-bap baru na ivici denverskog dauntauna, znao je šta to znači. Bio je dugo u poslu sa Martinom Skorcionijem. Frizura mu je bila besprekorna; imao je kvalitetnu, gustu kosu koja je dobro podnosila i gel i orahovo ulje. Pohvalio sam njegovu eleganciju. Naručio sam mu pina koladu, i sebi običan viski, a zatim nazdravio tako što sam u jednoj ruci držao svoje piće a u drugoj reckasti lovački nož koji sam zario u Džozefov svilom obloženi stomak. Nijedna kap krvi nije uflekala njegov smoking. Ostavio sam ga s glavom pažljivo poleglom na šank, pazeći da se ne sruši sa stolice pre nego muzika prestane. Čuo sam posle da su te večeri muzičari džemovali do zore.
Odredjenog dana pozvao sam Darila Djuka, ridjeg kokainistu sa bezbroj hobija, i izveo ga u šetnju duž starog pristaništa za remorkere i lažne parobrode, gde se dosta naše robe rasturalo u vreme dok je bila naša. Sada su se vremena promenila, a i Daril je pobrkao hobije. Završio je na dnu reke, privezan za sidro. Možda je pripadalo brodiću koji je toliko želeo da kupi da je na kraju bio spreman da učini sve u to ime. Osim da bude hrana ribama. Posle toliko uradjenih krugova, trebalo je da zna da heroin nije prah sa maslačka ili pahulje snega na vetru.
Živimo u senci sopstvenih života i dom je jedino mesto gde možeš bezbedno da se obesiš, ali Džon Dal je propustio priliku. Zato je položio glavu na železničke šine i čekao na teretni voz sa Istoka. Ali ja sam bio brži od reda vožnje jer je tako želeo Veliki Marti. Slomljeni Džon nije mogao da se uspravi koliko da klekne, ali je bio toliko osramoćen da se nekako propeo i nasrnuo na mene. Razumeo sam ga. Bilo je to kao da je zavapio: “Mama, nemoj da me tučeš i nemoj da kažeš tati!” Ali, tata je već znao i bio strašno ljut. Protutnjao sam kroz Džonovo mlohavo meso, goloruk i pun mlakog besa. Ne želim da pričam o tome. Samo toliko da sam ga propisno napunio olovom, da ne umre skroz prazan. Pošto je zavijao i zavijao, a imao je glas dubok kao kanjon, nisam koristio prigušivač. Uradio sam to na starinski način. Uostalom, iako je voleo život na visokoj nozi i troškarenje bez pokrića, Džon Dal nije bio neki jeftini pomodar u duši.
Jednom od klijenata nisam čak ni zapamtio ime, osim da su momci iz Čikaga govorili da je tip bio nezajažljiv kao londonski vukodlak. Kada sam ga našao, ugledao sam brdo barene slanine. Zaplakao je, bez reči otpora. Obrisao sam mu oči i uzeo ga za ruku. Bila mu je neophodna sentimentalna higijena. Počistio sam ga što sam pažljivije mogao. Sav je bio sluzavac i slina. Čini mi se da mu je i sama krv bila ljigava dok ga je napuštala u šikljavim mlazevima.
Kurcoglavi Džo je mislio da je pravi. Nije hajao što mu je Martin Skorcioni ujak. On je imao svoje ideje kako da se zabavi, kako da nanjuši pravu stvar i da svuda oko sebe širi miris uspeha. Trudio se da preskoči bakšiš-posliće i da napravi ozbiljan dil sa ozbiljnim ljudima i ozbiljnim parama. Činilo se kao jebeni kliše, ali momak je provalio kvaku za ulazak u hram kešovine, obveznica i polisa osiguranja. Teret otkrivene zlatne kapije bio je pretežak za njegova ledja. Zato ga je podelio sa mnom. Nije hteo da uključuje ujkinu hobotnicu. Hteo je da bude gazda svojih ideja i da glavninu podeli sa sobom a procenat sa neprovaljenim saradnicima. Uključio sam momke iz denverske grupe, od kojih je neke penzionisala smrt moga oca i ovo im je ličilo na ekstra bonus za ponovo pronadjenu divlju mladost.
Pompezni kučki sin je izneo plan o pljački banke na aerodromu u Mineapolisu, za koju je malo ko znao jer se nalazila ispod kontrolnog tornja i poslovala je vrlo selektivno; bilo je tu love iz vojnih fondova za posebne namene, a imala je i neke tajne “senatorske” račune. Plan je bio precizan i smeo, i suviše bezobrazan da bi se podelio samo sa njegovom pompeznom glavom. Njuh me nije prevario. Kurcoglavi jeste imao maštu, ali je imao i doušnika – ključara koji je znao sve finansijske i bezbedonosne finese objekta naših snovidjenja.
Caka je bila u tome da su samo ulagači imali pristupa prostorijama banke. Naravno da su ti ulagači prethodno bili proveravani. U stvari, ta banka je funkcionisala kao konspirativno sklonište gotovine i svakakve mobilne nekretnine. Morali smo da imamo firmu, i ta firma je morala sa zamašnom lovom da zakuca na pravi šalter u predvorju tog sistema, kako bi proverili novog klijenta. Tu je već naš doušnik preuzimao ulogu vodiča, ali pre toga je trebalo nabaviti novac.
To je bio drugi deo plana koji je Kurcoglavi razradio, verovatno u trenucima kada nije razmišljao o smislu života. Klimnuo sam glavom, kada sam čuo šemu i redosled poteza. Znao sam zašto mi se kombinacija dopala. Pružala je mogućnosti, dražila mozak i hladila strasti. Kao da poker igraš šahovskim figurama.
Nije prošlo mnogo a Kurcoglavi je zaglavio u Havani. Povremeno je išao tamo da se kocka i provodi sa mambo-džambo zabavljačima, uživajući u sunčanim trubama i biblijskim bubnjevima. Jedne kasne, razuzdane večeri, rutinski je pokupio konobaricu iz kluba gde se rasipao sa svojim novcem i svojim stilom. Konobarica sa više zanimanja nije imala ništa protiv i zabava se nastavila u hotelskom apartmanu. Ali, neko drugi je i te kako bio besan zbog takvog ponašanja. Ispostavilo se da je akrobatska brineta u ulozi konobarice bila miljenica i suvenir ruskog kartela. I gazda kluba je pokušao da spreči odvajanje ženske, budući da je ista dobar deo večeri presedela u separeu sa krupnim, kosmatim tipovima, koji su bili bučni da im je grohotan smeh zvučao kao psovka i najcrnja pretnja. Uskoro su ščepali za jaja drskog pastuva koji im je oteo ždrebicu. I evo ti preko pipavih kanala i delikatnih posrednika stiže poruka ujki, Velikom Martiju: “Šalji advokate, raketu i novac”. Poruka je ozbiljna jer iskusni šef zabave s ove strane Meksičkog mora nepogrešivo prepoznaje miris znoja svog preplašenog sestrića. Koji se potpisao jer su Rusi hteli da unovče svoju lovinu, kada su saznali ko je, u stvari, taj kurasti jahač talasa u čaši votke.
Mnogo je onih koje nisam ni pomenuo u opisu posla, nije moje da vodim dnevnik, čak ni da sakupljam čitulje. Reći ću samo to da je od mog konkretnog napora bilo vajde za toliko da se moglo sakupiti krvi za barem dve državne bolnice za crnačke bamove u Ilinoji, a ta zapremina je Martinu Skorcioniju ulivala poverenje.
Sve je urgentno bilo sredjeno i ja sam krenuo u Havanu sa duplim pasošima i diplomatskom torbom od krokodilske kože sa duplim dnom obloženim debelim, crvenim plišom. Lako sam zaključio da to duplo dno nije bilo plitko. U njemu se nalazila uredno naslagana gomila para, dokumenata i talismana dobre volje. Tako mi je nekako opisana sadržina onoga što sam prenosio preko gvozdene granice. Nisam proveravao, nije mi nijednog trenutka došlo da otvorim akten-tašnu veličine sportskog kofera.
Našao sam se sa Rusima u hotelu “Revolucija interkontinental”. Veliki Marti je insistirao na što javnijem mestu, za prvi kontakt. Onda smo se, poštujući profesionalno medjusobno nepoverenje, obostrano sproveli do zavučenog parkinga. Pošto je bilo i zvaničnih “svedoka za vezu”, sačekao sam da se izvrši primopredaja. A i trebao mi je Kurcoglavi, bez obzira na efekat iznenadjenja. Pre svega, bilo ih je puno za moj gizdavi magnum. Pored toga, znao sam da je samoljubivi kučkin sin bio željan da im se vatreno zahvali na gostoprimstvu. Ispucali smo sve šta smo imali, a one koji su bili pogodjeni dok su pokušavali da pobegnu, overili smo sa po dva metka – u čelo i slepoočnicu. Mislim da su ih kubanski opijumski psi do sada već otkrili: pokopali smo ih u šumi, na nepristupačnom brdu, Kurcoglavi mi reče da se tu negde nalazi staza kojom se možemo spustiti u dom za nezbrinutu decu. Dom je bio napušten, i napola srušen. Pogledao sam ga sa posebnim zanimanjem: očigledno je radio u Kubi nešto više od turističkog šverca. Kada smo završili sa “drugom stranom”, dok smo se probijali prema kolima, upitah ga kako je bilo sa konobaricom. Je l’ bila vredna ruskih mentora? “Kao i sve mulatkinje, bila je malo više revolucionarna u krevetu”, rekao mi je, zabavljen brojanjem snopova novčanica kojima je trebalo da bude otkupljen. “Ipak, nije bolelo”, zadovoljno je zaključio da je njegova cena bila ispoštovana.
“Ovo će boleti”, rekao sam mu i tresnuo ga drškom pištolja u potiljak. Hm, zar nisu to isto u vezi bola rekli i mojoj majci prilikom porodjaja. Nisu mislili na mene, već na carski rez i prestanak delovanja anestezije, pa ipak nije preživela moje rodjenje. Tako ni Kurcoglavi nije preživeo globu za zabranjeni snošaj. Nije bilo dovoljno džek-potova za njegovo iskupljenje. Tiho sam zviždukao melodiju za koju mi se učinilo da je čujem iz njegovog razgolićenog srca. Bio sam djavolski koncentrisan dok sam ga sekao na komade, mačetom kupljenom od trgovca brucelozom, u nekoj gvoždjarskoj radnji mešovite robe. Kubanci nisu imali aparaturu za identifikaciju ovakvog mesarenja i kostolomstva. A verovatno se i sami često služe mačetom, te znaju šta je sve sposobna čvrsta ruka sa njom da učini.
Papiri su me pokrili u povratku, isto kao i u dolasku, a sav ostali teret bio je zametnut poput abortirane hijene. Kurcoglavi je imao stvarno lucidan plan i on je funkcionisao perfektno, čak i bez njega. Nije bilo svedoka kod kojih bi se proverio ovaj neočekivani obrt i njegova pozadina. Martin Skorcioni je zgroženo gledao u srednji prst Kurcoglavog Džoa, sa porodičnim prstenom. Rekao sam mu da je to poruka Fidelovih komesara. Zato su me i ostavili u životu: hteli su da Velikom Martiju neko njegov prenese njihov specijalni poklon. Ujak je oćutao veći deo mog raporta, a onda je zavrljačio prst svoga sestrića kroz prozor. To je bio znak za poteru.
Iskoristio sam početno pregrupisavanje ljudi i tragova, da poverljivom i dosetljivom doušniku Kurcoglavog, Rolandu Tompsonu, saopštim novost: novac za ufur je tu, zbog nesreće konačna svota deliće se na manje delova, grupa je spremna i podrazumeva se da se akcija ne obustavlja. Dakle, nema izlaska iz igre dok se igra ne završi, bilo je ono što sam rekao repetirajući reči. Mogao sam i preko telefona da osetim treperenje u njegovom stomaku; glas mu se nećkao, ruka mu se znojila pa mu je slušalica stalno klizila niz uvo, ali ja sam ga vraćao u startni položaj. Obojica smo znali da nema nazad, sada kada je tolika lova nabavljena, a još mnogo više čeka da bude pokupljeno. Nije mi zvučao kao da ga je potresla smrt Kurcoglavog, više su to bile pauze u govoru, za vreme kojih je razmišljao kako da se obezbedi kada obavimo stvar. Telefonska linija se usijala iako mu nije trebalo mnogo da odredi najpovoljniji datum za akciju.
U medjuvremenu, diplomata iz Paname, jedan od saradnika Martina Skorcionija sa regularne strane zakona, bio je obeležen za neuspeh havanske trampe. Radilo se o vladinom obaveštajcu iz Nikaragve i Salvadora, putujućem karipskom misionaru koji je protestantske dolare prao protestantskim oružjem, s tim što se ponekad menjala vera, ili roba za obrt i gomilanje profita. Nije me interesovala njegova prošlost jer je i ne znajući već bio deo nje. Uprkos njegovoj putopisnoj biografiji, ubrzo je bio lociran, verovatno iz razloga jer nije ni u ludilu mogao da pomisli da će ga dovesti u vezu sa onim svetom, tim pre što je njegov lični lekar hvalio njegovu kondiciju i opšte zdravstveno stanje. Mogu da potvrdim da je zaista bio u dobroj kondiciji. Kada sam mu rekao o čemu se radi, poricao je i rukama i nogama, vrteo glavom i mleo jezikom kao neki cirkuski gimnastičar. Čak i kada sam ceo šaržer ispraznio u njega iz neposredne blizine, nije prestajao da govori, isprekidano, sve sporije i sve tiše, izgovorene reči bile su natopljene krvlju i sve dubljim uzdasima. Ali, ako bi se malo napregnuo mogao bi sve te zvuke da povežeš u izjavu o nesporazumu i nevinosti.
Naravno, pošto je u pitanju bila porodična stvar, beleg je pao i na sina nesudjenog ambasadora Sjedinjenih Država u latino-američkom svetu. Metak iz trideset i osmice probušio je meni u njegovim rukama, zatim jagodičnu kost, bogato meblirani naslon susedne stolice, da bi najzad završio u zidu kineskog restorana u kojem se, po tradiciji, nikada ne prekida sa služenjem hrane.
Jednog od tih dana, od ranije zaokruženog u kalendaru, Roland Tompson je uradio svoje, ja i moji momci svoje, i proklet bio ako je iko od prisutnih budža ikada pomislio da tako nešto može da se desi! Kada smo prebrojali sav novac, shvatili smo razlog njihovog zaprepašćenja. Posle je i sam doušnik, koji je prećutao da je ipak bio u tom sistemu neki polubudžica, zanemeo i skoro pobesneo jer nije uopšte imao predstavu o tome kakav džinovski zalogaj se krčkao sve to vreme – njemu ispred nosa!
Momci koje sam izabrao za posao bili su sitni ali srčani tipovi, i mislio sam da mogu sasvim lako da u njihove anonimne glave ubacim “pravilo svih pravila” – da se pritaje jer mašinerija Martina Skorcionija neće mirovati kada čuje za berbu u Mineapolisu. Ionako su se vukli po ćoškovima, negde u zavetrini gde prestaje kriminal i počinje regularni život u paketu s porodicom, malenim dućanima, ćaskanjima s mlekadžijama i poštarima, i vikend-roštiljanjem u baštici s niskom ogradom. Sa tom molbom, koja je zvučala prilično preteće, podelio sam im tek deo njihovog dela, ne skidajući kažiprst sa stisnutih usana. Pokušavali su da budu opušteni, ali video sam da ih hvata groznica čim su lovu gurnuli u nedra.
Ipak, Roland Tompson je bio najstvarniji problem, ne samo zato što je njemu pripadao i deo plena koji bi dobio Kurcoglavi da je poživeo do orobljavanja banke. On je jedini iz ekipe znao čiji je zapravo plan, i znao sam da je dovoljno dugo poznavao Kurcoglavog Džoa da bi tek tako poverovao u diplomatsku verziju incidenta u Havani. Nije se ni trudio da prikrije onaj svoj cinični pogled dok bi odmeravao moje reči. Zato sam mu uzeo meru još pre nego što je završio sa brojanjem svog dela. Naravno, pre toga su u govornici ispred jednog od barova u kojima sam kružio, našli njegovog flastera zadavljenog telefonskim gajtanom. Mnogo je potrošio telefonirajući iz bara, a sigurno nije zvao poznanike u Holivudu. Sećam se da mu je vrat prilično glasno rekao “kvrc” dva puta, a onda više nije bio upotrebljiv kao postolje za glavu.
Tog tihog, ružnog jutra, rekao sam Rolandu Tompsonu “laku noć”. Iako nije bilo logike ni signala za uzbunu jer je značajan deo novca bio kod njega, pohranjen ko zna gde, ipak ga je svetlost njegovih sitnih očiju odavala. Doušnik u duši, znao je da je kucnuo čas za ozbiljno raščišćavanje računice koja se nikada ne deli. Video sam tada da mu to nije bilo prvi put, ali jeste poslednji…
Roland Tompson je iskazivao preveliki entuzijazam prema otmenim drogama, valjda su mu spidovi pomagali da održava svoje telo u teretani zatvorenog tipa. Mislim da sam i ja gutnuo neke mekanije daunerse kada sam se zaputio u teretanu sa ogromnim zvekirom na ulaznim vratima. Zaobišao sam kucanje, pre toga sam sredio s gazdom teretane koji se maskirao u dežurnog momka za održavanje sprava, da mi omogući da nasamo posmatram znojavu demonstraciju snage Rolanda Tompsona. U trenucima najskladnije uvežbanosti, bacio sam mu betonski teg na zajapurenu glavu. Lobanja mu je bila temeljno smrskana, tako da je potrajalo dok sam pokupio razletele delove i zajedno sa razgibanim telom zakopao u rupu i polio krečom. Nisam želeo da rizikujem da ga pronadju i prepoznaju; odmah bi ga doveli u vezu s pljačkom u Mineapolisu, a ko zna ko je sve tamo bio na spisku ulagača, i kuda bi mogao da usmeri istragu. A ja to nisam uradio sam…
Išao sam zaobilaznim putem kroz Vajoming i Nebrasku, da se uverim da nema pratnje, pa se tek onda vratio na manje javni drum, oivičen poljima koja bejahu bezbolno zapuštena još kad sam ih tek upoznavao, kao derište iz obližnje doline. Uvek sam imao dobar odnos sa dućandžijama koje nije bilo briga za šta se koriste pesticidi i sačma, ašov, negašeni kreč i ostalo što pazari nepoznati s gradskim držanjem. Mora da su imali posebno osećanje za robu koja je postajala višak; možda otud što su radili u dobro očuvanim otpadima. Škart je škart, a materijal je za kupčevu vajdu. A ja sam poput filmskog stranca kupovao puno otpisanih stvari u otpisanim radnjama – mogli smo jedni drugima da poslužimo u odredjenim trenucima. Jer, nepoznati koji luta u miru – dobro čini onome ko nikada ne kroči izvan sokaka u kojem se rodio i od malena spremao da tamo i umre.
Kanali za distribuciju straha i ostalog praha na mojoj teritoriji bili su uzorno prohodni, kao uglačani teleskopi. Velikog Martija je brzo prošla mrzovoljna nostalgija za pokojnim sestrićem i sada je redovno povećavao isporuke. Tranzit je klizio nesmetano, kao iskrcavanje u Normandiji bez Nemaca. Medjutim, u Denveru su stvari iskakale iz šina. I to stvari koje su mogle da pokopaju celu prugu, zajedno sa mašinovodjom i njegovom neprocenjivom lokomotivom.
Zaljubljenik muzike, miljenik žena koje vole čisti džin i čistu posteljinu, inače vozač po struci i suvozač u samoodbrani, tamnoputi Geri Fleder zaboravlja da se oslobodi kombija nakon pljačke. Gotovo da nisam mogao da poverujem kada sam ugledao famozni kombi, upadljivo žute boje s plavim natpisom koji reklamira neku od njegovih nepostojećih firmi za organizovano karanje. Posle kraćeg dežuranja u blizini njegovog jebačkog gnezda i pomne opservacije u pokretu, ulovio sam momenat kada je bio sam. Odmah sam ga posetio u gajbi, mirisalo je na gandžu, ustajalu hranu i nedovoljno osušenu spermu. Prepoznao me je premda je bio razbijen od duvke, pića, lizanja i sisanja. Nisam ga ni pitao za kombi. Da bih mu osvežio sećanje, prosvirao sam mu teme dok je tražio rezervnu bocu ispod kreveta. Tako je Gerijeva šoferska glava ostala da leži otvorena za sve bludne misli koje nije stigao da smisli, s mozgom koji mu je curio iz nosa.
Nestrpljiv da dobije svoj deo, ponosni vlasnik “Morijevih perika” postao je bolni teret na mojoj, inače napetoj, grbači. Ipak, ne toliko bolan koliko šilo za led koje sam zabio u Morijev vrat da ga ućutkam. Ćelava glava i rutavi jezik su loš spoj: tera te da stalno pljuckaš dlake, pa nikako da zatvoriš usta.
Uprkos mojim striktnim instrukcijama da izbegava bilo kakvo upadljivo troškarenje, dok vrelina ne ispari sa našeg terena, Lari Koen nije mogao da odoli a da ne kupi svojoj ženi potpuno novi, drečavo ružičasti Kupe De Vil. Tek što su pohvalili mašinu nakon probne vožnje, njihove komšije zatiču srećne matore mladence na zadnjem sedištu luksuznog automobila, sveže tapaciranog krvlju.
U napadu velikodušnosti, nakon što je dobio avans od svog dela, zaljubljivi Reni Harlin je kupio svojoj devojci novu bundu. Pronadjen je kako visi u hladnjači, sa ostalom govedinom, toliko smrznut da je bilo potrebno dva dana da ga otope kako bi izvršili autopsiju.
Od svih momaka iz ekipe, Dejvid Finčer me je najviše zabrinjavao. Nabijene gradje i prgave naravi, bio je uočljiv i kada bi samo sedeo u ćošku i gledao u ljude kroz svoju čašu burbona. Popio bih koje piće s njim i pokušavao da razgovaram o odmoru koji smo zaslužili i otpočinjanju legalnog biznisa kada se slegne prašina i naš novac slobodno zaplovi od Ontarija do Misisipija. Tako smo se jednom zatekli u glamuroznoj rupi Džimija Traorea. Piće je radilo prisutne, šale i zadirkivanja postajala su sve prljavija, smeh sve naporniji, i negde u sitne, mokre sate, Džimi se oglasi. Umesto fajronta ili priče o novoj ljubavnici, on zape da se priseća nekakvih drvenih cipela, koje su se sijale kao lakirani parket, a koje je Dejvid nosio kao dečkić u školi. Dejvid se osmehivao odsutno, sa vidljivim grčem u očima i vilici, mora da je u školi preživljavao valjanje u ljudskoj pašteti. I tako, kad se lokal ispraznio i od poslednjeg konobara-dilera-čistačice, za zločin spominjanja drvenih cipela koje je Dejvid nekada davno imao, Džimi Traore je bio izgažen sa svoje strane šanka. Dejvid je radio uglavnom nogama, a rukama nam sipao piće. Hteo je da potraje kažnjavanje. I pored ispijenog alkohola, bio sam jebeno svestan šta to znači. Ubrzo je Džimi prestao da jauče, psuje i moli za milost, otupeo od gaženja i ritanja; samo je u bunilu jedva čujno jaukao. Dejvida je cvileća tišina još više razjarila i više niko nije mogao da zaustavi njegovu vožnju. Pogani brbljivac, Džimi Traore, bio je potom ubačen u prtljažnik automobila, izboden kuhinjskim nožem, upucan u usta i spaljen u garaži Dejvidove tašte. Dejvid je radio sa Džimijevom lešinom, a ja sam pazio da nijedan trag ne ostane za nama. Jedino miris izgorelog ljudskog tela nisam mogao da izbrišem iz vazduha, ali ta garaža se nalazila negde na periferiji opustošene industrijske zone, pa se miris lako pomešao sa kiselkastom atmosferom koja je pritiskala tu oblast.
Promenili smo mesto za izlaske, postao sam mu kompanjon da bih ga kontrolisao, ali to nije baš išlo lako. Ubedjen da konobar u “Staksu” namerno oteže sa donošenjem pića, Dejvid mu dobacuje prostačke šale o konjušarima i konjskim kitama. Mladi, lepuškasti, prirodno ugladjeni konobar, uzvrati šalom, udaljavajući se od našeg stola. Ta šala nije bila ni približno prostačka poput Dejvidovog brundavog dobacivanja, medjutim to konobaru nije pomoglo izbegne metak u stopalo. Šokiran od bola, ugladjeni momak je skakutao i zauralao na zacerekanog Dejvida zašto se ne jebe sam sa sobom. Umesto odgovora, dobio je još pet metaka u grudi. Sa vlasnikom “Staksa”, Robertom Zemekisom, zdepastim jajoglavcem koji je sve čudno u vezi sebe objašnjavao svojim grčkim poreklom, dogovorio sam bogato obeštećenje. Bio je lukavi škrtac ali poznavali smo se od ranije; zapravo, poznavao je i mog oca kao sakupljača poreza za Velikog Martija i nisam želeo da ga na bilo koji način uvredim. Obeštećenje je, pored solidne gotovine i nekoliko besplatnih nabavki pića za par meseci unapred, podrazumevalo i pravednu osvetu. Smatrao sam to sasvim razumnom željom i preuzeo tu obavezu na sebe.
Nedugo nakon što sam Dejvida Finčera smestio u zadnjem delu djubretarskog kamiona, stigao mi je poziv od ljudi iz Čikaga. Martin Skorcioni i ostala vrhuška odlučili su me da me prime u Piramidu Srednjeg Zapada. Takva ponuda se ne odbija. To i nije ponuda, već počast – tako se smatralo u podružnicama u kojima sam organizovao distribuciju i pročišćavao kanale za nove krugove u obrtu kapitala za koji ipak niko od meni sličnih nije mogao da kaže kako, u stvari, taj kapital uopšte izgleda. Doduše, to su pitanja koja se nikada ne pominju. Kao da odeš u crkvu da se raspitaš ima li raja, i kakav je provod u njemu…
Nisam mislio nešto posebno o sebi ali sam ipak obukao svoje najbolje odelo za ceremoniju. Morao si da izgledaš kao “izabrani čovek”, to je takodje bilo jedno od pravila u ovakvim situacijama. “Voleo bih da upoznam tvog krojača”, rekao mi je stražar u čikaškoj palati koji me je ponudio šerijem. Nedostajao mi je miris viskija i bilo mi je čudno, pomalo femkasto, to ispijanje šerija iz visoke, uzane čaše sa stalkom. Ali bio sam nov u ovome i nisam se mrštio ni kada su došla dvojica napadno uparadjenih stražara i poveli me vijugavim stepenišem u prizemlje. Bilo je slabo osvetljeno, ali je pod bio zastrt debelim sagom, a zidovi su bili načičkani uljanim slikama na kojima su bili portreti. Medju svim tim licima, svečanim i kao smrt ozbiljnim, prepoznao sam i ledene oči i bokserski nos Velikog Martija. Baš sam se zapitao zašto su mu oči naslikane blago izbuljene, zračeći neku gnevnu nevericu u sve pod kapom nebeskom, kada me ona dvojica uvedoše u praznu sobu, a zatim se bez reči udaljiše onim istim nezainteresovanim korakom. Stajao sam ispod lustera obasjan mutnom svetlošću: ta svetlost koja je padala na mene pomogla mi je da ne gubim vreme. Shvatio sam da sam se udesio za sopstvenu egzekuciju. Ta misao mi je prošla kroz glavu trenutak pre nego što mi je metak prosvirao lobanju. Bilo je to dugo putovanje – kako za metak, tako i za sumnjičavog Roberta Zemekisa koji nije mogao da se načudi otkud mi dobre volje za onako rasipničku nagodbu: niko ko radi isključivo za Martina Skorcionija nije bio dovoljno dobar s parama. To su znali svi koje je taj vijugavi novac zaobilazio i kamatio pride – u ime životnog osiguranja njihovih legalnih poslića. Dobrovoljni davaoci krvi, tako smo ih zvali. Robert Zemekis je bio samo jedan od njih ali ja sam ga galantno počastio ne bih li pokrio mnogo ličniju matematiku. Zaboravio sam da svaki čovek može nestati neprimetno sa ovog sveta – ali ne i novac.
Nisam hteo da prisustvujem sopstvenoj sahrani. Nisam hteo da slušam kako Veliki Marti kaže: “Otišao je mlad, hodajući po vodi, sa svojim pilulama za opuštanje i uzdizanje”. Takva slika može da izazove ko zna koga iz grobljanske publike da zapeva neku od pesama koje sam zapamtio u detinjstvu. Pesmu koja govori o mladiću koji je bio čist i nevin, sa ispravnim putem pred sobom i jasnim ciljem da bude čovek i desperado. U redu je, ja sam samo još jedan koji je prekršio sva pravila i dosadno je više mantrati o plaćanju cene za gladnog Stvora.
Sećam se kada mi je otac dao trideset i osmicu. Rekao je kako pištolj služi da upucaš sebe ako počneš da praviš gluposti. I još je rekao da je pištolj zakon jer donosi trajnu harmoniju i večiti spokoj. Ali, tada sam već naučio da se ne osvrćem unazad…
Mir na zemlji i pravda na nebesima, bile su poslednje reči Velikog Martija.
Znao sam da će me sahraniti pored mog oca. Možda zato nisam bio prisutan u tim jedinstvenim trenucima. Manji je greh ne doći na sahranu nekome koga si dobro upoznao, nego mu pljunuti na grob.
Priča iz knjige „Tvrda ljubav“
2 komentara
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.