Oj pevači, gde ste da ste, htela bih da znam

MASTERCLASS solo pevanja  u okviru Rossi festa

Tri dana uživanja na masterclassu solo pevanja uz Alessandru di Giorgio i Olgu Makarinu

Svakog dana od 10 do 17 sati

Radost, lepota i upijanje novog

ili

Pevači…. gde ste, da ste, htela bih da znam?????

Gost velikih evropskih muzičkih kuća i operskih scena. Ime  svuda veoma  priznato, mezzosopran divne boje, dirljiva i uverljiva u pevanju i glumi, uvek u publici izazove buru najvećih emocija i salve aplauza.

Velika, velika  umetnica, operska pevačica, mezzosopran, Dama, poznavalac književnosti. Po malo, ali jako kvalitetno  slika, mnogo peva i radi na  održavanju i daljem usavršavanju svog fantastičnog i  retko velikog glasa. Velikog glasa u obimu i dijapazonu. Retkost. Boja, takođe. Utisak…. Fantastičan. Rad, dirljiv do suza.

Alessandra di Giorgio (Sanja Radišić).

I veći deo, zapravo, dobar deo života, sa koferima u rukama. A to znači…. veoma uspešna!

Sada u sasvim drugoj ulozi….. master class sa temom NEMAČKI LID.

U našoj sredini skoro nepoznanica. Lid. Pa još i nemački. ˈAjde, molim vas…..

Kod nas, čim đačić otpeva dve vokalize i jednu pesmu starog majstora, FUUUUUUUUUUUU…… već je, u mislima, ponašanju i nadobudnosti,  na željenim daskama Met-a….. tako se unesrećuju mladi…. A lid?  Šta je to? 

I tako…… pevačke škole  kod nas NEMA, KOD NAS NEMA!!!!! Tu i tamo se  neko od pedagoga iskoprca sa po nekim đakom, ili  studentom, ali to je samo čista sreća. Škole NEMA. NEMA !!!!!

Onda  se pojavi po neki master class….. Kao sada. Kao prošle godine i ovde, ali  i na drugom mestu. Retkost, a mi se tome radujemo.

Eh…. Kod nekih  MORA da se ide, kod drugih NIKAKO.

Instrukcije iz senke. Žalosno. Umesto da mnogi pošalju svoje učenike, ili studente da POSLUŠAJU nešto novo, makar im se i ne svidelo (nemoguće)….

Ali….. na ovim kursevima, ovih dana,  ne samo da nema mladih, ni kao publike, nego nema ni kolega, ni pevača, ni  profesora, nikoga. NIKOGA. Po dvoje, troje u publici, a za publiku je masterclass bio besplatan! Prostor Muzeja Narodnog pozorišta, odličan.  Valjda su svi veći znalci od  ovih nam blagodarnih pevačica i pedagoga.

Zato se u isto vreme, kao i prošle godine, održava  ČUVENO „međunarodno“ takmičenje „Lazar Jovanović“.  Eh, pa ne mogu svi svuda. Kakav kurs „tamo nekih“, kada  će na ovom takmičenju svi koji se prijave, dobiti nagrade. Najviše PRVE (sto pedest prvih, ahahaah) potom DRUGE (četrdeset osam, ahahahha) i TREĆE (sedamnaset, ahahhaha) ….brojevi su figurativni….. ali je suština BOLNA.

I….. tako i toliko o tome….. (t.t.t. f.f.f. khe.khe.khe. gi.gi.gi… )

Da se vratim na lepotu…..

Alessandra di Giorgio i master class….. Kao prvo, raspoložena i pozitivna, puna energije. Sigurna  da može „da popravi stvar“.  Neumitno  uverljiva u pokazivanju, direktna, sjajan dijagnostičar i još bolji „praktičar“…. daje sve od sebe da od polaznika kursa dobije ono što treba. I uspeva. Strpljenjem najpre, znanjem potom, a onda i pristupom, načinom dolaska do cilja i ….. TO je TO. Pravi svetski masterclass. Da, pravi svetski masterclass.

A pevači je prate, uživaju, veruju joj, zahvaljuju se, srećni su. Promenjeni i zadovoljni sobom u promenama, udahnula im je volju, ideju da mogu, bez obzira koliko je ko uspeo da je prati u radu. Radosni. Napojeni lepotom. Uzajamna sreća. Ushićenje.

Sreća i u publici. Malobrojnoj, sramno malobrojnoj, ali kavlitetnoj. Dovoljno za razumevanje. Hvala, Alesandra!

Verujem da bi neki, NEKI koji nisu ni svratili da čuju, bili …. Ma nije im mesto ovde, sigurno. Ovo  je bila mala, kompaktna umetnička porodica koja se slaže. U svemu.

Komercijala je na drugoj strani. Delimično, pre podnevnoj.

Olga Makarina

Ruski sopran. Kristalan glas, na zalasku. Pevala nekada u MET-u. Dobar pedagog, kad hoće. A na pomen njenog imena, ljudi, iako nisu bili, ponavljaju istu rečenicu…. „pevala je u MET-u“. I ???? To nije garancija za dobar pedagoški rad. Iako je bio solidan. Ništa više.

Na svom master classu mnogo priča. Mnogo. Previše. Ili se štedi da pokaže mladima koji su došli sa toliko želje, ambicije, radoznalosti i ushićenja da NEŠTO promene za tri dana. Moguće je, naravno, ako ideš tom putanjom. Teoretisanje gospođe Makarove je veoma zanimljivo, dragoceno i preko potrebno….. ali ne na kursu od tri dana. Mladi „gore“ ispred nje, čekajući da otpevaju nešto i da im kaže kako da poboljšaju stvari…. a Ogla priča. Najviše o sebi. Mana bivših.  Mana pokazanog  pedagoškog rada. Ovde. Po meni. A kada i pokaže šta sve može i koliko  može, onda je uživanje. Ali, rekoh, na kašićicu. Ok, svako radi na svoj način. Često jako topla i dirljiva, ali ponekad i veoma neprijatna za vreme rada, gotovo cinična, nepotrebno. Pa mladi su, ne znaju. Zato su došli. Da nešto nauče, nešto. Da pitaju. Traže odgovore. Ne da ih neko ubija u pojam. Ali…. Uspomene su važnije od stvaralačkog momenta. Šta ćeš…. nisu svi stvoreni da pokazuju na prijatan način.

Meni lično, Alesandra je ostavila mnogo dublji, profesionalniji i sadržajniji utisak, kvalitet rada, odnos sa mladima, upornost, ozbiljnost…. što se i videlo i čulo na završnom koncertu polaznika. Pravi masterclass. Nemački lid. Sjajno,  uz Alesandru.

Uz svo, ipak, uživanje, jer kod nas NEMA NIŠTA SLIČNO, morao je da se pojavi i klavirski saradnik. Da pomogne mladima, a i pedagozima, da se sve uobliči u jedan timski rad. Da bude potpora i podrška. Da se napravi radno-enrgična atmosfera, ispunjena entuzijazmom. Mislim, tako se radi svuda. (Na mnogim kursevima sam i radila, mnoge slušala, ovde, a  više „tamo negde“).  Na žalost, imali smo sve suprotno. Osoba  koja je sedela za klavirom se zove Igor Dražević. Kažu pijanista, ahahahahha, ma dajte. Dečko ne zna gde je. Ne živi mu se. Zgrbljen, natmuren, ne zna ni koji instrument svira, a i ne zna da svira.  A tek repertoar…. pevački, operski, lid, Mozart, Bellini….. ahahhahahahaha…… To je bio horor. HOROR. Do te mere, da je jednog dana Olga Makarina, iznervirana, ali uzdržana,  rekla da se skloni od klavira…. žena sela, počela da svira i da prati svog polaznika i da mu objašnjava šta da radi….. uživanje. Onda se mučenik vratio. Upropašćavao rad, atmosferu i učinak. I tako sve do pretposlednjeg popodneva, kada se pojavio novi klavirski saradnik, samo na zameni, na žalost. A on se zove Vanja Šćepanović.  Upamtite to ime. Preporod, ludilo uzajamnog rada pedagoga, pevača i klavira. Ono što treba. Sjajna atmosfera, apsolutno uklapanje i „unapred osećaj“ šta će i kako neko da otpeva. Uživanje u radu i neprekidnom ponavljanju do dobijanja željenog. Radost. Živost. Muzika. Doživljaj, dinamika, lepota tona, virtuoznost. Ah, žal, žal, žal.   Žal što  ON nije bio ovde, na kursu,  gde mu je mesto. Svi su se radovali….

Gospodin Stefan Zekić se grdno prevario uzevši onog zgubidana kome nije do života, a ne do sviranja, umesto da je proverio koga bira da radi sa dve svetske pevačice – zamerka velika. Završni koncert polaznika bio bi mnogo bolji da ovaj nije klepao  za kavirom, unesrećio ih  tempima, pogresnim notama, pogrešnim harmonijama,  pauzama gde ih nema, jer ne zna šta treba da svira…. jeza…. do te mere, da su se čak i u tužno malobrojnoj (25 osoba )  publici ljudi smejali. Sramota. Rossi Fest. Kvalitet u organizovanju, sa neznatnim propustima, odabir pevača za masterclass… DA. Koncerti, i ovaj i ostali…… NE.

Ali, da odstranimo loše i vratimo se još samo malo na pevače, polaznike.

Očigledno da audicije, ili selekcije nije bilo. Valjda što nije bilo dovoljno interesenata, a to je zbog loše reklame i neažurnosti oko objavljivanja da se održava masterclass koji će voditi dve VRHUNSKE OPERSKE DIVE.  Jer niko ne bi, moje mišljenje, dopustio da se prijave deca iz srednjih škola, koja su bila  na veoma niskom nivou, a bez prethodne provere njihovog znanja i spremnosti. Nepoštovanje prema DIVAMA.  Kao kada biste vrhunskom piscu dali da čita domaći zadatak deteta  koje je tek naučilo da piše, ili vrhunskoj balerini doveli petogodišnjakinju koja je tek obula baletanke, ili  maltretirali svetskog pijanistu Borisa Berezovskog da sluša sasvim prosečnog djaka iz drugog razreda niže skole.  Ove dve umetnice nisu došle da gube vreme  objašnjavajući nekima kako treba da prvo tačno pročitaju note, ritam, tekst (oh užasa, oh nepoznavanja raznih jezika, te sricanja istih),  da treba neizostavno da znaju o čemu pevaju, koja je epoha, sadržaj, celokupno delo,  pa tek onda  da se uhvate razmatranja tehničkih problema i, na kraju da dođu do muzičke fraze. Dakle, mladi nisu krivi, nego samo i isključivo njihovi profesori. Da se razumemo, bilo je i starijih, solidnih. No, glasovi su sasvim pristojni, ima nade, ali su toliko neuki i zapušteni, da je, zapravo, tužno da  propadnu, a hoće, jer ovde, kao što rekoh, u principu NEMA ŠKOLE. Ovaj, ili neki drugi kurs im je otvorio oči, apetiti su porasli, saznali su kako može i treba da se radi, ali, kurs će im, na žalost,  ostati u sećanju koliko je  rok trajanja jogurta. Uvek, uvek je tako, ako se ne nastavi sa istim radom. Zar nije čudno da NIKO od profesora te dece nije bio na kursu? Niti drugih iz ove branše. Nije bilo ni studenata, a ni kolega, operskih pevača….  Bojkot, strah, licemerje, umišljenost?  Ili, šta ćete više? Jedino se na završnom  koncertu pojavio jedan jedini profesor sa Akademije.

Sve u svemu, uživala sam po ceo dan…. selektovala loše i slušala dobre strane kod obe umetnice i kod mladih. Slušala divne arije, pesme, učila. Mladima …. srećno im bilo, neka dođu i sledeće godine u većem broju.

A ja ću uvek uživati u lepoti rada i stvaranja. Hvala još jednom Alesandri i Olgi.

Laura Miletić

Inervju sa Stefanom Zekićem,

dorektorom Rossi festa

Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.