“Tiho sam zaječao, i svetom će se još stotinama vekova
razlegati moj vapaj.
Svet će se okretati oko osovine moje jadikovke.”
(Divan, 562:7)
Pre osam vekova je ove reči zabeležio jedan persijski i islamski filozof, teolog, pravnik, pesnik i sufi mistik iz 13. vijeka. Dželaludin Rumi mu je ime, I ako Vam je nepoznato, zapamtite ga. Rođen je u Belhu (današnji Afganistan. Otac mu je bio Behauddin Veled, poznat i pod imenom Sultanul-Ulema (Sultan učenjaka), a majka mu je bila Mumin Hatun, kćerka Rukneddina, emira Belha. Pred najezdom mongola Behauddin odlučuje da izmjesti svoju porodicu iz rodnog kraja, a za novo prebivalište, nakon što su neko vrijeme živjeli u Bagdadu, Hidžazu i Damasku, odabrao je Konju u Anadoliji – tadašnju prestonicu seldžučkih vladara. Rumi se smatra se jednim od najvećih mističkih pesnika Islama i njegova poezija je ništa manje utiecajna i dan-danas.
“Mistici su pravi stručnjaci za lenjost. Uzdaju se u nju,
jer neprekidno vide da Bog radi svuda oko njih.
Letina stalno pristiže, mada se nikada
nisu ni potrudili da zaoru!”
……..
Rekoše mi: „Ono što je daleko od očiju daleko je i od srca.“, a ja im rekoh: “Kada uđe u srce, nema veze što je daleko od očiju.“
I me Mevlana Dželaludin Rumi znači Ljubav i ushićeni let u beskrajnost. Rumi je jedanod velikih duhovnih učitelja i pesničkih genija čovečanstva, i bio je začetnik Mavlavi sufijskog reda, vodećeg islamskog mističkog bratstva.
Rođen u današnjem Avganistanu, koji je tada bio deo Persijskog carstva, u porodici učenjaka, koja je morala da se skloni od mongolske najezde i razaranja.
Rumi i njegova porodica proputovali su mnoge muslimanske zemlje, obavili
hodočašće u Meku i na kraju se, negde između 1215. i 1220. nastanili u Konji, u Anadoliji,
koja je tada bila deo Seldžučkog carstva. Naziv Rumi znači ”iz rimske Anadolije” (u dijalekatskom arapskom pridev rumi još i danas se odnosi na ono što je zapadnjačko, ili nestarosedelačko).
Njegov otac Bahaudin Valad, sem što je bio teolog, bio je i pravnik i mistik
nepoznate loze. Njegov Marif, zbirka beleški, zapažanja u obliku dnevnika, propovedi i neobičnih izveštaja o vizionarskim iskustvima, šokirao je većinu konvencionalno učenih ljudi koji su pokušali da ga razumeju.
“Razum je nemoćan u izražavanju Ljubavi. Jedino je Ljubav sposobna da obelodani
istinu o Ljubavi i o stanju Zaljubljenika. Put naših proroka je put Istine. Ako hoćeš da živiš,
umri u Ljubavi; umri u Ljubavi ako želiš da ostaneš u životu.”
Na mističnu stazu ga je uveo lutajući derviš Šemsudin od Tabriza. Rumijev život je bio sasvim uobičajen za jednog verskog učitelja – podučavanje, meditiranje, pomaganje sirotinji – sve dok kasne jeseni 1244. godine nije sreo tog neznanca koji mu je postavio jedno pitanje. Šems je putovao s kraja na kraj Srednjeg istoka tragajući i moleći se da naiđe na nekog ko bi mogao “da izdrži” njegovo društvo.
Najednom se začuo glas:
»A šta ćeš dati zauzvrat?«
»Svoju glavu!«
»Onaj kojeg tražiš je Dželaludin iz Konje.«
Pitanje koje je potom Šems izgovorio nateralo je Rumija da se onesvesti i sruši na zemlju. Ne možemo da budemo potpuno sigurni kako je to pitanje glasilo, ali sudeći prema najpouzdanijem saopštenju Šems ga je upitao ko je veći, Muhamed, ili Bestami, jer Bestami je izjavio: »Kako je ogromna moja slava«, dok je Muhamed u svojoj molitvi Bogu priznao: »Ne poznajemo Te onako kako bi trebalo.«
Rumi se, osetivši iz kolike dubine to pitanje dolazi, srušio na zemlju. Na kraju je bio u stanju da odgovori da je Muhamed veći, jer dok je Bestami uzeo jedan gutljaj božanskog i zaustavio se na tome, za Muhameda se put neprestano odmotavao. Postoje različite verzije ovog susreta, ali ma kako da je on izgledao, Šems i Rumi postali su nerazdvojni. Njihovo prijateljstvo predstavlja jednu od misterija. Više meseci su proveli zajedno bez ikakvih ljudskih potreba, zaneti u sferi čistog razgovora i drugovanja. Ta ekstatična veza prouzrokovala je neprilike u religijskoj zajednici. Rumijevi učenici osetili su se zapostavljenima. Osetivši nevolju, Šems je nestao jednako neočekivano kao što se i pojavio. Anemari Šimel, koja je četrdeset godina bila zadubljena u Rumijeva dela, smatra da je u vreme tog prvog nestanka započeo Rumijev preobražaj u mističkog umetnika. “Postao je pesnik, počeo je da sluša muziku i da peva, satima se vrteći u krug.”
Zato se i može očekivati od takve osobe da napiše:
“Rana je mjesto gde svetlost ulazi u tebe.”
Ili:
“Želim pevati poput ptice, ne brinući se o tome ko sluša, ili ono što oni misle.”
Na kraju, setimo se stihova:
“Na dan moje smrti, moj mrtvački pokrov se kreće –
Ali to ne znači da mi je srce još na zemlji!
Ne plačite i ne žalite me: ”Avaj, kako je to strašno!”
Upali ste u đavolovu klopku – avaj, to je ono što je strašno!
Ne jaučite: ”Kuku, rastadosmo se!” na mom pogrebu –
Za mene je ovo trenutak radosnog sastanka!
Ne recite ”zbogom” kada me polože u grob –
To je zavesa što skrivaće večno blaženstvo.
Videste ”silaženje” – sad gledajte uzdizanje!
Zar je zalazak pogibeljan za sunce i mesec?
Vama to liči na zalazak, a zapravo je izlazak;
Mrtvački kovčeg na tamnicu liči, a vodi u slobodu.
Koje je seme u zemlju palo a da nije pustilo izdanke?
Zbog čega sumnjate u sudbinu ljudskog semena?
Koje vedro nije izašlo iz čatrnje napunjeno?
Zašto bi se onda Josif ”Duša” bojao ovog bunara?
Zatvorite usta ovde, a otvorite ih na tom kraju,
kako bi vaše himne odjeknule tamo u Nigdini!
(”Gle, ovo je Ljubav”)
Tako za kraj govori onaj što je zabeležio i ovu misao:
“Onaj ko pronađe sreću u tebi,
Tvoje je..
Ostali su samo gosti.”
Mevlana Dželaludin Rumi napustio je ovaj svet 17. decembra 1273. Pripadnici pet veroispovesti pratili su njegova mrtvačka nosila. Ta noć je nazvana Sebul Arus (Noć sjedinjenja). Još i danas Mevlevijski derviši taj dan smatraju za praznik.
Ovoliko od nas, ostatak pronađite sami.
Za pisanje ovog teksta korišćeni su, između ostalih, odlomci iz knjige “Jedino Sve”
Prepevali su: Aleksandar Đusić sa Aleksandrom Ljubišom.
Delovi teksta preuzeti sa:
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.