Bio je to 27. maj 1986. godine kad sam ušla kod njega u kabinet na Filozofskom fakultetu. Tema mog diplomskog rada bile su njegove priče. Trebala mi je bibliografska građa, a pošto je nije bilo o savremenim autorima, bila sam primorana da se konsultujem sa samim piscem. Trebalo mi je dva meseca da se usudim da mu telefoniram. Imala sam tri broja nekih Milorada Pavića u Beogradu.
Nisam znala ni gde živi. I jednog dana sam se usudila da pozovem. Imala sam napisan tekst: ‘Dobar dan, ja sam ta i ta, radim diplomski rad i želela bih…’, a onda me je duboki muški glas, koji me je već tada milovao, pitao: ‘A zašto to radite? ‘ Sve sam očekivala osim toga. Rekla sam nešto nemušto, ‘zato što volim tu prozu’. Zakazao mi je za sutradan u podne, u njegovom kabinetu. Tako je počelo. Poznanstvo.“
„To je posle preraslo u saradnju, u međuvremenu sam dobila dete, radila na raznim mestima, školama, u Institutu za književnost, ali sam bila opsednuta Pavićem, njegovim pričama i bili smo u kontaktu.
Ipak, postojala je velika distanca, nisam mogla
da pretpostavim da među nama može išta da se desi. To je trajalo pet godina,
sve do 1991. godine. Tada sam radila u jednoj nevladinoj organizaciji koja je
imala zadatak da lobira da Milorad Pavić dobije Nobelovu nagradu za
književnost.
Išli smo na razne književne večeri, pa je tako bila jedna i u mom Nišu, u
Narodnom pozorištu. Bili smo gosti hotela, svako je imao svoju sobu, ali
postalo je jasno da naš odnos ne može više da bude bez dodira i tada smo se
dodirnuli. Znali smo da ne možemo da budemo ljubavnici. Nije to bilo pošteno ni
prema nama ni prema našim porodicama, a i znali smo da je tako jaku vezu nemoguće
održavati kao tajnu.
Te noći u Nišu shvatili smo, posle pet godina, da više to ne možemo da krijemo sami od sebe. Sve je bilo na distanci mnogo godina, a onda je buknulo. On me je zaprosio, ali nisam mogla da izađem iz braka jer sam imala malo dete, od četiri godine.
A on je već imao odraslu decu: ćerku od 27 i sina od 31. Osim toga, ja sam imala dobar brak i rekla sam Miloradu: ‘Ja to ne mogu.’ Tokom tih meseci, od decembra 1991. do aprila 1992, bilo je jasno da ipak moram da se otkinem od svog bivšeg života.
Onda je on pozvao moju mamu, otišli smo na večeru i tada me je zaprosio. Moj razvod je trajao vrlo kratko, a njegov četiri godine.
„On je izašao iz braka i poneo je samo
rukopise, pisaću mašinu i neka lična dokumenta. Iznajmili smo stan u tadašnjoj
Ulici Georgija Dimitrova, tačno preko puta Tašmajdanskog parka, gde je sada
Pavićev spomenik. Nismo imali ništa, kupili smo rešo, plastični sto, stolice…
Užasno smo se osećali tada.
Sve je to bilo toliko teško i toliko prevratnički, na toliko nivoa prevratnički
da ne želim da se sećam. Mi nismo znali da li ćemo umeti da živimo zajedno, jer
jedno je ljubav i literatura, a drugo je stvarni život. Mislila sam da neću
izdržati taj život s Pavićem jer je on posvećen poslu. Imao je vojnički način
života kad je rad bio u pitanju.
Venčali smo tek 1996, kad je završena brakorazvodna parnica. Žalili smo se Kaporovima kako nikako da se okonča taj proces. Onda je Moma rekao: ‘Slušaj, Mišo, obuci odelo, stavi kravatu, napravi sendvič, sedi na klupu i nemoj da izlaziš iz suda dok ne dobiješ papir.’
Milorad je bio zbunjen: ‘Sve je to u redu, ali
ja ne jedem sendviče.’ Ipak, sutradan se obukao, ja sam mu spremila sendvič,
otišao je u sud i dobio papir.
Već sledeće nedelje smo se venčali.
Odlomci iz intervjua Jasmine Mihailović
Preuzeto sa FB strane: Ljubavna šetnja Beogradom
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.