4 crtice – Kosta Bunuševac

Slike na zidu, jezivo i još uramljene, gomile pravougaonika na mestu koje se zove galerija, jezivo mesto, a i slike jezivi pravougaonici na golim zidovima, zavijaju, gledaj me. U muzejima je još gore, slike govore da su bile uvek na zidu. Ovi što dođu gledaju u te površine ispunjene koje čime. Go zid je moćan, pa kad okači sliku, veliko 2de dobije malo 2de, šta će ovo ovde, misli veliki zid kad sam ja prava slika, dvodimenzionalna površina i praznina, koja se ničim ne može ispuniti. Galerista čovek, slikar čovek, šta će, nego da visi na zidu.

.

Kako naslikati ljubav. Nijednom čulu nije dostupna, nije ni telo, ni um, nije ni ta reč što je naivno vezuje za poljubac, ako je nigde nema, gde je onda. Patetično se obelodani u potrebi polova da budu zajedno i stvore ovaj nepristojan svet. Ljubav nije nepristojna, kako je sve nepristojno, onda je nema. Ovaj svet je lažno predstavlja postojećom, srozavajući je na jeftini nivo petparačkih priča. Svaki pokušaj bavljenja njom kolapsira u tragičnu suprotnost. Dokle god impuls preživljavanja traje nje neće biti. Ko zna kad će život živeti, a ne preživljavati.

.

Ljubav je radni beskraj. Šta će mo danas za ručak. Neka bude goveđa supa sa knedlama, lovačke šnicle, zelena salata, šnenokle i za kraj maline. Ajd u kupovinu. Prvo mesar, po kile ribića, jedna veza, tamo levo, zelena salata, kod drugog mesara junetina za lovačke šnicle i još maline, puna torba. Ajd nazad. Kuhinja. Peri salatu, tiganj za šnicle, šerpa za supu, struži šargarepu i paškanat, belance za šnenokle, griz i jaje za knedle, maline u ćasu, krčkaju lovačke. Ajd postavi sto za nas, svi seli. Prvo supa, novi tanjiri za šnicle, iseci hleb, promešaj salatu, umači hleb u saft. Daj činije za šnenokle, ko oblake da jedemo. Eto i malinskog čuda, svi se smeše, kakav to ljubavni ručak beše, a tek sutra šta će biti.

.

Pitanja pitaju, odgovori ćute. Pa, što onda pitaš. Nagovorili me da moram da znam odgovore. Tako ja pitao godinama i naučio odgovore napamet i postao pametan. Vidim, stalno mi nešto fali u odgovorima i nikako da se otresem od sumnje da odgovor nije tačan, no ostah na sumnji koja nema moć da otkrije tačnost. Kako sumnju otkloniti. Pa lepo, prestati pitati, a naučene odgovore zaboraviti. Kako pravi odgovori ćute i ja čutim. Ćutnja ima svoju frekvenciju, kad se dve frekvencije ćutnje podudare, eto pravog odgovora. Pravi odgovori ne podnose frekvenciju pitanja. Ćutnja je prava umetnost, oslobođena od pitanja.