INTERNACIONALNI MAGAZIN VAM NAJAVLJUJEContinue Reading
Ivan Despotović je zasigurno najbritkije pero srpske književnosti. Njegovo obrazovanje, elokventnost i nadasve veoma hrabro baratanje činjenjcima ga čini rado čitanim u našem Magazinu. Zato sa ponosom najavljujemo javno predstavljanje njegove knjige “Plava knjiga” u kojoj su uvršćeni i brojni prethodni poetski radovi.
Из Плаве књиге
Иван Деспотовић
ЦВИЈИЋЕВА
Две стране имагинације,
бледи паралелопипеди
скривени у низу као хард дискови џина
у којима Шуберт светлуца.
Креда испод дрвореда
увек младих, с фасадом месечина од Сунца
и свечано гостујућим светлом,
унутар и око зграда чији се хрбати
као повези престарелих књига – густи
одају јасно на десет вати
– дању полуваљкасти као крљушти,
те странице замкова наспрам и иза зракâ.
Које ме испрате иза, чипком подвожњаком
или упаднем унутра као квака
прошлости што се полукружно клиза,
у супротном смеру, вођен туђом траком,
тролејбуса – ка делићу сваком,
што се споро сагледа изблиза,
попут увек на истој адреси – амбасаде
те маште, сиве. Где неприметно пале светло
тамо, а не види се да бораве и раде;
професор у приземљу, сусед фотокопира;
стабло и сенка наспрам врата, с метлом,
ко хорор што сакупља мед из лампиног жира
и убије се кад га саспе у се,
и рај прерушен у нерођеног брата,
зелено острво пешака и дистанца,
линија траве из сна, као оса
симетрије тог потпуног странца,
што у гужви светала корача ту боса,
– оних бледих која ту не могу да се слију
до краја, јер овде су на служби
једне бесконачне потиснутости чију
коб сваки ивичњак осећа под тротоаром,
а она му се изврнута враћа, љушти
као блискост без ока семафора
и оног од Сунца, Месеца, него по старом,
напоном струјног кола – призвук сушти
у бајци – као родном формом, њеном паром.
Играчка и лутка сред излога, прекопута
живице која је затегнута, тај смер живи
и геометрија коцака што се криви
у сусрет своме почетку, која бруји –
опет сам је прешао ноћу – мртва рута,
а у њој светлело зелено је светло.