Gej Kominterna i Svest svoje Vrste
(Ili: Gde je u svemu tome Đavo?)
Mene će prostitutke proneti kroz goruće zdanje
i pokazati Bogu kao opravdanje
V. Majakovski
Et ignotas animum dimittit in artes
Ovidije
Umetnost jeste zapravo čudna i nastrana stvar po samoj svojoj „definiciji“, ili, budistički rečeno, po apstrahovanju pojma počev od onoga šta taj pojam nije. Ne znamo šta jeste Bog, nego šta ovom pojmu ne pripada, pa napredujemo sledstveno tome. Ovaj tekst može se zamisliti kao razgovor sa Nečastivim; mada bih ja pre želeo da ga samo-protumačim kao dijalog sa Sokratom, sa iščeznućem naposletku.
.
Umetnik bi, shodno prethodnim „epizodama“ ovih (ne samo mojih a nadam se ne ni odveć Nepomenikovih) razmišljanja, bio dakle idiot u starogrčkom značenju pojma, – zapravo ovaj bi bio apolitičan barem u svome umetničkom delu, dok se, razumljivo, ne bi moglo, a ne bi ni trebalo, sprečavati da on ima politički ili moralni stav, kao neizbežna privatna ličnost. Ili: umetnik bi mogao biti političan i u svom stvaralaštvu (koje dabome jeste i javno), ako bi njegova estetika mogla da obujmi ili barem parira njegovoj etici. Međutim, danas je teško „postati“ Umetnik, bilo prve ili druge pomenute Vrste. Članstvo u domaćoj ili internacionalnoj stranci i agitovanje za njenu platformu „dobar“ je put afirmacije „jedne umetnosti“, te imamo umetnike i umetnice tog „smera“. Oni nisu isprva bili „sudbinski vanstranački ljudi“ poput Kiša i Pekića, niti probijeni književnom strukom na osnovu razvijanja diskurzivnih i jezičkih formi, pa tek onda svojim umetničkim tekstom zahvativši i istorijsko-moralnu, „političku“ problematiku. Danas (kao i možda nekad kod Daviča), stvari funkcionišu, izgleda, jednostavnije, te politički angažman ide apriori, pre samog pisanja, dok se piše kasnije, aposteriori, na osnovu prethodnog angažmana, neretko potvrđenog i „članstvom u političkoj orijentaciji“. Tako dolazimo do, opet komične, situacije da se – savremeni književnik ili književnica, koji je ili koja je, vidljivost izgradio upravo članstvom i političkom platformom – kasnije žali da je njegovo delo postalo žrtva političke represije umešane u jednu nezavisnu umetničku istinu. Naravno, takvog pisca ili spisateljicu zapravo podriva ili eliminiše oponentska politička struja i njeni redovi. (Ili njegova struja, čiji je disident.) Mogli bismo se, poput Sokrata, zapitati: Da li se, na prvom mestu, jedna spoljna politička doktrina nekolicine vlastodržaca umešala u autonomiju umetnosti; ili je apriori sȃm kreator umetnosti, Umetnik, prvi umešao politiku u umetničku vrednost svog dela – time što se učlanio u (jednu drugu, tadašnju) stranku i agitovao za nju, istovremeno kada je pisao/objavljivao svoja prva dela, ili možda čak i pre toga? Ili: ako je jedna domaća, pa i internacionalna stranka – toj osobi, to jest takvoj književnosti – obezbedila domaće ili internacionalne nagrade – šta je onda čudno da nekakva oponentska, opet politička matica, želi da ospori iste, ili stornira neke buduće. To i jeste prirodan proces i posledica aktivnog učešća u javnom političkom životu; i mislim da bi se sa time složio i Sokrat. Pisac iz naše parabole svakako nije hermetični Nastasijević (neangažovana žrtva).
.
Politika je nešto što rastvara umetnost, kao što, sasvim obrnuto, krst plaši Đavola, i ne bih voleo da budem na mestu pesnikinje od 25 godina na Kapitolu, pored koje na dvadesetak metara stoji Bajden, kao što ne bih želeo potpisivati nikakav Ugovor na 24 godine. (Doduše, možda sa pravim Onostranim, ili ne.) Američke zastave me, trenutno, podsećaju na svastike. Prohladno je. Da, – neki unekoliko jaki umetnici, primerice Andrić, mogli su da izdrže da se rukuju i sa dragim Adolfom. To jest: to je mogla da izdrži njihova jaka pripovedna umetnost, to jest nadahnuće. No, Andrić je sasvim nevoljno, i tek u jeseni svoga života – otišao u stranku (onu drugu). Danas to „treba učiniti“ odmah, a i stranaka je toliko mnogo, da sigurno nećete kazati kako baš ni jedna jedina nije prirasla vašem „umetničkom srcu“. Valjda će i najnepokolebljiviji umetnički a nekada heteroseksualni monah, larpurlartista, pasti na Milicu Đurđević, zavetnicu, ako već neće na Draškovića. Ha. I ovo nije samo parodija na A. Dimu.
.
No, o čemu sam naime ovde hteo reći nekoliko reči, – pa zapravo o činjenici kako mi je jedna potpuno apolitična knjiga pre dvadesetak i više godina spasila život. U stvari – kako mi ga je samo produžila, pošto se život nikako ne može „spasiti“. I to – knjiga koju mnogi mrze ili nipodaštavaju ili ne razumeju (kao „hermetičnu“), a to jeste slučaj sa mnogim Svetim Knjigama koje su pisali Ljudi, a koje nisu kanonski „fundament Crkve“, „daleko su“ od toga. Pasaž do takve „eksplikacije“ vodi preko seksualnosti ovoga puta, to jest preko života samog, ukoliko život uopšte postoji, a pogotovo ako postoji on sȃm. „Sivi vanzemaljci“, oni Pali, na primer, koriste pojam „takozvani život“, to jest ne smatraju da on kao takav uopšte jeste, shodno njihovim uvidima; no o tome možda negde drugde. Ovde se ipak moramo još malo zadržati na piscima i na pojmu „Vlasti“. Šta ćemo ako je, sada, Vlast pravednija od opozicije? („Ne znam, samo pitam“, kao što bi (doduše, sasvim obrnuto) rekao pomenuti, možda prvi istinski klošar negde oko 5. veka p. n. e; a koji ne beše Diogen.) Ili: šta ćemo ako je, primerice, vladajuća seksualnost čudnovatija i nastranija od lgbt „alternative“. Mi živimo u jednoj naivnoj EU-palanci, gde kvazi-vernici i domalopređašnji držatelji Titovih štafeta – somnabulno-zanosno govore o Crkvi, pa par sekundi kasnije, o zlom Miloševiću, demokratskoj smeni, pa ko zna o čemu još. Živimo dakle u infantilnoj sredini, koja je slepa širom otvorenih očiju. Naši književni ljudi, često vredni umetnici-deca svih generacija, još uvek ne shvataju šta se sa Handkeom i Dilanom desilo u svetskoj književnosti. (…) I sa Uelbekom. Njima nikada u glavu ne može upasti, nužno sokratovska, barem privremena gornja premisa: Šta ako je makar nečija Vlast pravednija od sopstvene opozicije (ona istočna; ili pak nečija manje pravedna, ona zapadna)… Baš kao što im za vreme Tita ne bi došlo: Šta ako Vlast možda greši, ali, doduše, ponegde, ne svuda. Šta ako je Putin bolji od Navaljnog? Ako je Car dobar. (To je rekao Dostojevski.) Ili, ako je Vladimirovičev vajar bolji od Navaljnovog skulptora. Ili: Navaljnov vajar – još gori. Ili ako je Elizabetin Šekspir jači od „šekspira“ Elizabetine opozicije, parlamenta, ko zna čega još? I dok se Zapad raspada u diverzifikovanoj krvi „demokratije“, a Kina (koju je trebalo da uništimo kao zadriglu mrtvu koagulativnu strukturu) grabi nekoliko svetlosnih godina živo ispred svih nas, i ispred našeg, gogoljevskog, odbeglog Nosa – oni bi i dalje da smene Si Đi Pinga, ili da podele otkaze njegovim „kulturnim političarima“. „Jer svuda kola/ krv sveža i nova“. „Za vreme Tita“, primerice, nije ni izbliza bilo ovakvog socijalnog siromaštva (i razmaka), kakvo postoji sada, a od književnog honorara se moglo živeti pola godine. Javni izvršitelji nisu bili privatne bande. Glumci, niti vojnici, nisu umirali od vakcina. Jugoslaviju nisu zaprašivali uranijumom, i metalima iz „putničkih aviona“. Pisci Udruženja nisu živeli sa 150 evra/maraka mesečno, kao što čine sad, odnosno kao što radim Ja. I tako dalje. Mogao sam umreti na Otoku. Pa i sada mogu umreti na Kiosku od noćnog rada, budući ograničene fiziologije, i to kao rob nekog starogrčkog gazde. Otok je bio lepši, i manje zagušljiv. Po toj gornjoj demokratskoj i diverzifikovanoj logici, trebalo je dati otkaz i Šekspiru, blagovremeno, he he, dok nije uspostavio monopol uz kraljičinu „pozadinu“. Posle smrti, razume se, trebaće i Van Gogu isprazniti muzej, da dođu neki novi klinci… No, njegova će žuta boja i dalje „totalitarno“ piljiti u njih baš kao da je sȃm Đavo.
.
Zašto bismo se latili posla da kritikujemo smenu Vlasti opozicijom, pa i u vazda politički kompromitovanoj našoj i svetskoj „kulturi“? Zato što nam politička smena Pozicije i opozicije, sasvim ali nedovoljno metaforički – na primer liči na društveno-angažovanu (a opet našu i svetsku) smenu heteroseksualnosti – lgbt seksualnošću. Koji je pravedni osnov takve smene? – To da je lgbt čudnija i nastranija, a iznimnosti imaju prava da postoje i da žive, one su možda čak i bolje i duhovnije. To je Istina. I šta je još simptomatično a škakljivo u ovakvom sledujućem narativu? Pa, gorepomenuti apriorno-stranački, a aposteriorno politikom-ugnjetavani autor(ka) se, recimo, ne zadržava samo na tome što će se odmah izjasniti za našu i svetsku stranku, u praskozorju svoga književnoga rada, i tako etablirati, – nego se takav, to jest takva, automatski izjašnjava za osobu kojoj je lgbt seksualnost bliska ili koja jeste od te seksualnosti. Naravno, tu može biti čajkovskih, remboa i ljudi koji jednom džojsovskom nužnošću daju jedan manjinski seksualni i životni glas od sebe. No, primerice, izvesne dobro udate i lepo situirane porodične gospođe, baš kao iz Pop Ćire… Sremčevog – gle čuda, javno izjasne sebe za lezbejke. Mogli bismo, i u nušićevskom duhu, pomisliti da se takav pisac učlanio u stranku dvaput. Za svaki slučaj. U jednu čisto političku i drugu preneseno seksualnu. Da, jer ako ste čudni kao Džojs ili Kafka, vi nemate potrebe da budete gej, osim ako stvarno niste (Džejms i Franc ne behu, no ne mari – mogli su). Pošto slutite da će vam za „umetnost“ biti potrebna čudnovatost koja vam nije ni data; vi možete prosto uvesti tu čudnovatost sa neke od ponuđenih političkih, bezmalo i naftnih, platformi. Da. To je valjda zato što neki Čika sa bradom, koji se možda zove Bog, a koji moguće ni nema takve atribute – zapravo deli ova čuda, a vama nije dao. No, hvala Bogu da postoje stranke i nosači aviona. I tu se čudo za Inu stranu završava, a za ovu stranicu otpočinje.
No, čemu naslovna analogija sa kominternom. Eto, došlo mi je na um kako je postojanje žene zapravo buržoaska tvorevina, te bi trebalo ukinuti žene – time što bi svi postali one, ili pretočiti sve u jedan pol, u skladu sa komunističkom nivelacijom resursa i elementa, te sledstveno tome – genitalijâ. Postojanje muškarca nije ništa manje buržoasko. Nećemo valjda pustiti da totalitarna ruska carica ima tuce njih za sebe; i da preti Evropi. Da uveze Mocarta. Nedavna maksima: Sve će na kraju biti Marksizam, i pokazati se kako je sve vodilo ka njemu, – danas je Ideja da će celokupna populacija planete naposletku biti Lgbt, to jest čeka nas svetla budućnost u Slobodi. Zato treba odabrati one pisce koji su i pre marksizma bili podatni marksizmu (Tolstoj; Hajnrik fon Klajst; Betoven?), kao, i danas, one pisce koji su (i pre lgbt-a bili) podatni jednom novom „duhovnom, začudnom, seksualnom“ nivou. Oni su elita, nekad odnosno sad. Stari Davičo kaza: „Tek kad sam postao Komunista, postao sam Čovek. Novi Oskari govoriće: Tek kada sam se izjasnio za lgbt, postao sam Čovek (barem – onaj Vidljivi). Čovekov čovek. Međutim, budućnost nas, zapravo, uvek iznenadi zaokretom, pre ili kasnije.
.
Ostaje i delić prethodnog pitanja – zašto je heteroseksualnost možda čudnovatija i đavolskija od „gejštine“. – Pa kao što reče Euripid: „Možda je smrt zapravo život, a život – smrt“, a ja sam ga eto produžio do lgbt konteksta. Dakle, evoluciono gledano, istopolni sunđeri su stariji od seksualnih, muških odnosno ženskih jedinki. Kada bi nekakav nezavisni kosmički um imao priliku da posmatra sunđere kako evoluiraju u mužjačiće i ženkice – takav um morao bi, nužnim načinom, zaključiti da ove jedinke prelaze u nastrani oblik odnosa, to jest razmnožavanja. Mislim da bi se sa time složio i Aristotel. Voleti nešto što ima skroz drugačiji DNK, odnosno hromozome, od vaših, te se i sluzavo priljubljivati uz to, jeste, priznaćete više „kvir“ i začudno – nego prosto pupiti ili samo-ploditi se sa jedinkom jednakih hromozoma.
.
Po strani toga što je samooplodnja prirodnija; tražiti suprotni, hromozomski različiti pol – i jeste kao na primer spavati sa vanzemaljcem. Ako nove geo-elite na veštački način etabliraju pisce opredeljene za lgbt, i umetnike koji nisu na stazi Čajkovskog ili Remboa, nego koji „novu“ seks-platformu vide kao stranku – znači li to da nas tako izabrani napredni predstavnici vode u višemilionsku prošlost? Možda oni pojednostavljuju i smanjuju količinu čudnog u seksu, „kroz istopolje“, a sledstveno tome – pokušavaju i da umetnost naprave manje čudnom, manje neprijatnom, te manje Autonomnom i Istraživačkom. Manje Evolutivnom. Hm. Prividno – lakše smenjivom. Jer, imaginacija je traženje drugosti i Drugog. Verter – perverzniji od svakog gej romana. Dabome, nekome se posrećilo i da apsolutno Drugo vidi i kroz isti pol. I to je tačno. No ono što je tačno, a što se ne bi moglo zloupotrebiti – bilo bi čudovišno. Dakle, pošto ništa ne sme biti Čudovišno, sve se može zloupotrebiti. Možda tako misli Bog. No, nebitno. Da je „gej“ perverznije nego „hetero“, Đavo se možda ne bi zanimao malom Greticom, setimo se. Ili to Đavo nije vrhunski „kvir“. Da. Rogati je samo teorija.
U svakoj se totalitarnoj struji pak – upravo nekakve „leve“ stvari etiketiraju kao ozloglašene. Sledstveno tome, dolazimo do tačke u kojoj je pisati hermetičnu poeziju ili prozu – opasno i rđavo – a pisati plakatna štiva koja možda zaglupljuju, a možda teraju na seksualno istraživanje i promenu koja nije uvek nužno kreativna i nabolje – napredno je i vredno hvale. Zapravo, oni žele reći: plašimo se kada ne razumemo šta vi to crtate ili kažete. Drhtimo pred Malarmeom. No, simbolista vas sigurno ni na šta neće bukvalno naterati. Čemu onda strah? Možda zbog ljubavi ili spoznaje puta koji je krivotvoren? Pa, i Hitler je slično radio sa ekspresionistima, kasnije, prošloga puta. Ozloglašen je, da, Handke, a skoro niko ni ne razume šta je napisao. Opasna je neodređenost. Da, sprema se rat.
.
Vratimo se sada na pitanje: Koja mi je neangažovana („hermetična“) knjiga produžila život? Ne, nije Faust, daleko bilo, pa čak ni njegova ruska „varijanta“ (ova me je doduše naterala da zaplačem na kraju). Dakle, zbog koje knjige ja sada ovo pišem; zbog koje me čitate (odnosno mrzite ili optužujete za kapital ili želju za njim), jer i dalje nisam mrtav (ili još neživ), ma šta to značilo? Reč je o „Portretu“. Ona neće spasiti život vama, pa ne treba kopi-pejstovati. „Ova vrata su bila samo za tebe“, piše negde drugde. Dakle, kada smo kod slike „Umetnika (umetnice) u mladosti“ – ona me je vrlo, vrlo čudno (gej, kvir, bi tu bila najbleđa reč) – ali ipak uspešno vakcinisala protiv nedostatka hrabrosti (imaginacije), koaguliranog u samoubistvo. Ne znam kako je to učinila (izgleda da beše sporija i od onih kineskih). Znao sam da ću umreti i da ništa neću uraditi, osim… Ali knjiga nije znala. Recimo – srećom, recimo – ne mojom. Nisam je morao čitati dvaput. Ne beše Druge doze. Sećao sam se pročitanog (Prvog), kasnije. Recimo da ju je pisao čovek koji je živeo u mom gradu. U mom upečatljivom Mestu. Dobro, sto godina ranije, 2148,92 km severozapadno, pre antibiotikâ. Čudnovato. On ne bi podneo košavu ni jednosmerno oticanje vode, ja ne bih izdržao ostrvo; sa njega bih otišao prerano. On ne bi imao moja zapaljenjā uva; ja nisam imao slab, zamagljen vid. Nikada ne bih umeo da smuvam zgodnu sobaricu, još manje – smeo pisati joj o njenim bradavicama. Imao je Parnela; ja sam imao Đinđića. I moji i njegovi, uz rođake, svađali su se kada je ubijen. Rekli su da je njegov – đubre; rekoše i za mog. Njegovu zemlju upropastili su popovi, moju – ateisti. Možda isti. „On“ je išao kod prostitutke, umesto mene. Ja sam kasnije pisao stihove. Umesto njega. Njemu je to lošije išlo, premda i meni i njemu otac beše gospodin. Kasnije sam ja išao kod „prostitutke“, umesto njega (on nije koristio tu reč), pa shvatih kako i njegova beše pod navodnicima, čak i kad je neimenovana. Svaka je pod njima. Mostovi su brujali. On je išao na vreme (16), ja sam kasnio (25), valjda što sam „sa Balkana“. Zanemario je časovnike. Beše Kelt. Možda beh i ja. Ja vama sada mogu reći da je „moja“ „prostitutka“ bila nesrećnica, ili ostala srećnica, a kako sam nesrećnik sȃm. Političari su rekli da sam je iskoristio, pesnik – da je ona mene. Pisao je na „sebi stranom“ jeziku, a ja na čistom maternjem, koji su reformatori tobože pojednostavili. I vi to nikada ne možete proveriti. Mogao sam bez straha da umrem za nju (onu), pet minuta posle. Mogu vam reći i da je moja imala „pišu“ (htedoh reći dušu, dišu). Ekstremitete… Vi to ne možete objektivizovati. Možda nije „bila odavde“. Da je nije on poslao? Teško, riba se ne namešta posle smrti. Kajao se više nego ja, možda umesto mene, možda kao Isus. On ili njegov prototip. Popovi behu sablasni. Nije se kajao stoga što je sȃm završio za Jednog, nego zbog nečeg drugog. Ne ni zbog sebe. Možda stoga što ima i većih nevolja. Beše bolji đak od mene, a mnogo bolji frajer. Ja nisam bio gej u seksu, ali je moj odnos sa sestrom bio „gej“. Ne, mi nismo imali incest. Vi ne biste ni rekli da je to sestra. Kazali biste „rođaka“. Zbilja je uvek nešto pored onoga što pomislite. Posedovali smo četiri roditelja, a opet smo bili rὸđeni. Jer nije bilo nikog drugog; nikog recipročno bližeg. Ona kao moj prototip. On je imao desetak braće/sestara. Razumeo bi moj slučaj, jer ne bi gledao u mene, u nas dvoje, u čeljad, već u mogućnost Našeg slučaja. Bili smo Dablinci, Du-blinci ili Duo. Para-blizanci, udaljeni poput blokova. Besmo samo jezik. Bili smo jedan prevod njega; bio je jedan naš original. Nije ga čitala; toliko. U neko vreme probao je suknju, to jest mantiju. Dobrodošao živote – „rekao je“ za kraj; i pomislih da je poželeo dobrodošlicu pravoj nastranosti koju pruža sloboda, umesto lažne čudnovatosti koju omogućuje uski krug. I sada, kada ste primetili koliko sam, koliko je kvir, – smestite me u svoju kvir teoriju. Kasnije sam ja pokušao da budem on, možda jer mi je kroz glavu prošlo da je on već bio pokušao da „jebe“ kao ja. Bila je tako lepa, to me i jeste spaslo, mada već prelazi u roman Jednog Drugog. Ne, nismo bili u istoj rupi. Nije niko. Bio sam na putu da skočim. Pomislio sam da su me možda zadržale mrtve irske reči, na fasadama Sava Male; zaostale tu ili prispele vodostajem. Jedan krčag donesen transportom iz zapadnog susedstva, pod smrtnom pretnjom. On je vodio ljubav pre ljubavi, kao da je ubija pre vremena. Ja sam je vodio posle ljubavi; kao da sam je nehotice vaskrsnuo. Vredelo je i živeti i ubiti se.
.
A može se reći i: Umetnost je Crkva; kao Crkva. Mandat njenih arhimandrita traje duže od onog političarevog. A njena Čuda ne treba kodifikovati pre nego što se zaista Natprirodno dogode. (…) Umetnost je i Tajna Policija; poput nje. Traje, sa svojim akterima pa i urednicima – duže od stranačkih mandata. U nju ne treba sumnjati. I da, ovo nije nikakva ironija, iako ćete vi do kraja svojih života verovati kako je bila, teška. I DNK je jedna takva Tajna totalitarna Šifra. Hromozomi. Nećemo je birati na izborima. Najbolje je, ipak, društvo mrtvih pesnika. Društvo „samoubica“.
Možda je to nova, Kafkina religija, za koju Brod kaže da bi svakako nastala, da je ovaj poživeo, ili da je to uopšte hteo. Svejedno jeste. I dobrodošlo.
Ivan Despotović
Sve fotografije,
slikar i umetnički fotograf Saša Montiljo
Od istog autora u P.U.M. magazinu
Jeste li pročitali?
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.