OKO DIDOVO, VILA VELEBITA,
LAŽNI ROĐENDANI UMJESTO BAJRAMA I BOŽIĆA,
DOBAR ČOVIK – KENJCU BRAT, I JOŠ PONEŠTO…
(Nastavak)
TAJNA CRVENOG SPAČEKA
Jednom smo, o nekom svecu, počeli piti u Gradcu, u bašti hotela „Laguna“. Boško Šiljeg je pjevao: „…Ja sam rođen na jugu Hrvatske,/Pokraj mora di se bile žali;/Budile me žabe i komari,/Milovali neretvanski vali…“ Onda bi Jure počeo da razbija, a konobari bi oglasili fajront. Zatim se selimo u „Pećinu“, na ulazu u Ploče, koje su se tada zvale Kardeljevo. Ploče su se dvaput zvale tako. Prvi put odmah poslije Onog rata, a drugi put nakon smrti druga Bevca.
Kad su Ploče drugi put dobile ime Kardeljevo, na rivi je otkriven i spomenik drugu Edvardu Kardelju. Otkrila ga je svečano njegova žena Pepca. Oni koji su bili protiv novog naziva grada, sredili su kod kamenoklesara da uklešu gramatičku grešku, tako da je sve do dolaska mlade hrvatske demokracije u ovaj lučki grad, ispod Bevcovog poprsja pisalo „U ZNAK SIJEĆANJA…GRAĐANI PLOČA…“
U „Pećini“ se, nakon pjesme „I tri sularasu, i tri sularasu…“, izlazilo četveronoške.
Prva stanica bio bi „Fulin“, ali za kratko. Tu je bilo zabranjeno pjevanje, jer je gazda vječito imao taze smrtni slučaj u porodici. A, i stalnom gostu, povremenom Parižaninu i Stočaninu, slikaru Smiljanu Vićencu Popoviću, pozlilo bi od „pučke pisme“.
Onda bismo, na guranje, palili Jurinog crvenog „spačeka“. I, uvijek bi nam neko, kurvanjski, iz mraka, doviknuo: „Ua, bando, crvena!“
Slijedeća stanica bila je „Kod tete Olge“. Ne zna se, da li je ovaj restoran-krajputaš bio poznatiji po iću i piću, ili po onoj pjesmi: „Vozila se, gvožđena mašina,/ vozila se, zlato moje,/ gvožđena mašina;/Od Komina, pa do Rogotina;/ Od Komina, zlato moje, pa do Rogotina./U Kominu nigdi ništa nema, samo jedna crkva od kamena;/U njoj popo cure ispovida, pola pipa, zlato moje, pola pipa, i za oprost pita…“
Kad bi se i Vučićima, teti Olgi i mužu joj Jozi, prispavalo, išlo bi se dalje, u Metković. Šimin brod, kod hotela „Narona“, radio je non-stop.
Ali, bi gazda fajront oglasio istog trena, kada bi čuo pjesmu „Jeste li čuli novost,/ dogodilo se zlo/Ivanu klakaru s Poplata,/ potopija se brod…“ Uz to, potezali bi se i šrafcigeri, lukići, tumperini, pa, ponekad i „broving“, ali se čuvena „metkovačka milicija“ nikad ne bi zvala. A, gazda Šime je bio malo nagal i sujetan, jer je, tih godina, njegov brat, inače konobar, jedini preživio brodolom pod liberijskom zastavom u Bermudskom trouglu…
ŽUTI TEFTER
Onda bi završili na drugoj strani Neretve, u ulici „Blek Strit“. Tu bi gazda konobe častio pašticadom i bevandom, dimljenim ugorom, a ujutro i tripicama ili jezikom nakiselo, s ljutim kiselim kapulicama. Tek, kad bi se pripiti gosti otrijeznili, on je ispostavljao račun. Ko nije imao platiti, bilježio se u „žuti tefter“. Jure je tu bio domaći. S gazdom je prebijao „u robi“. Tu, u toj metkovskoj konobi, najljepši su mamurluci na svijetu. Samo tu – glava ne boli, i u njoj nikad ništa ne zuji. Pilo se često i zbog tih lijepih, blaženih mamurluka.
„Stvar je u kužini“, – govorio bi gazda Tomo.
„I, u blejanju“, – nadovezao bi se moj Jure.
Jer, ovdje se moglo SVE pjevati, ili, u prevodu, blejati. A, mogao se svako, ko je bio na vlasti, psovati i pljuvati. Ne bi bio pošteđen ni Broz s Jovankom, a o Šuvarima, Pozdercima, Stambolićima, Ljubičićima, Ribičičima i ostalima, da i ne govorimo…
U cik zore, tu bi Jure započeo „Vilu Velebita“.
Gazda bi dežurao na vratima, a ja sam se stalno, u sebi, pitao: zašto se ova lijepa pjesma nije smjela javno pjevati!?
A, kad bi, potom, neko pomenuo – „U Madridu grobnica od zlata“ – Jure bi (autocenzura) „…rčijo mater“ Paveliću. A, kad bi oni pijanci iz Gabela Polja, zapjevali – „Vezak vezla Hrvatica mlada“, Jure bi ustao, i onog visokog Šuška zapitao, da li zna priču o mami i ćuki? I, dok se ovaj još ne bi ni snašao, Jure bi dreknuo (izostavljena autocenzura): „Jebo ti pas mater, eto, to je to!“ Onda bi zapjevao onu, svoju, „Di si bija, bija, kad je grmilo, kad je sivalo“…
Tada bi počinjao razlaz, a Jure bi, zatim, zovnuo gazdu za sto, i po ko zna koji put, otpočeo svoju „svakodnevnu pjansku jadikovku“:
Sidi, tute! Kurbu ti, gospu… Jes’ mislija uteć’? A nu, zla srićo?
Ti, Mostarac (okrenuo bi se prema meni) muči, jeba te Irod! Čim se otriznimo, iđemo na Šoltu, da vidimo, da li se s ponistre vidi Šolta, ili se sa Šolte vidi ponistra. Blažena Gospe, smiluj mi se, kad općina neće…
A, za sve ovo je kriv moj ćaća, jebem li mu ono, njegovo, Oko Didovo. Umra je lani, pokoj mu duši, ali, da je bija pametan, poginija bi u Onom ratu ka partizan… Ali, jok!?
On i Antara Šanjin iz Malog Prologa, Joze Gurbetov s Butine, stari Zec iz Seaca, Biskup s Repa, Đibra s Mracira, dva Šimuna iz Istočne Pline, Ićukin i Prdešov, čim je zaratilo, izišli na ulice i ko luđaci se drečili, s hrvatskim zastavama, uzvikujući: „Živija Maček, živija Maček!!! A, Maček bija stopostotni Slovenac(!)“
Da se moj jebeni ćaća borija s Parmaćem, u partizanin, protiv Njemaca, Taljana, ustaša i četnika, bija bi narodni heroj, jema bi danas penšjun, jema bi stan, kuću, vikendice, marcedesa, a ja bi radija svoj posa, morebit da bi već bija općinski sudac, il bi intra dalje, do Splita…
Šta da je poginija ka partizan, šta to ti sereš, Gospe ti, a!? Pa, i da je poginija ki partizan, jema bi danas u Metkovićin spomenik od bronce, ki Stipan Radić, jebate Irod… I, zamisli, obloče se s menon moj pajdo, Boža, Mostarčanin. U Metkovićin svugdi vajront, a mi blesamo i benamo po ulici i po trgu zvanom „Trg Oko Didovo“. Moj pajdo izija nešto pokvareno i riga. Povraća vino i slane srdele. Ujitija se za mog ćaću od bronce. Da ne padne. Ja im priđen, udarin Boži čvorek, i on ode ća u onize žardinjere, undan, udarin ćaći čvorek, a u mom ćaći, blažena Gospe, zvoni, i zvoni, zvoniiiiii, ki na Umcu, trin’esti šestog, o Sveton Anti…
(Nastaviće se)
Božo Kijac
Božo Kijac
.
Predhodni tekst istog autora
Jeste li pročitali?
1 komentar
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.