Gde je elita i je li književnost politička struktura?
(Ili: Dve Srbije, nekad i sad)
Кто знает, что такое слава!
Какой ценой купил он право,
Возможность или благодать
Над всем так мудро и лукаво
Шутить, таинственно молчать
И ногу ножкой называть?..
7 марта 1943
I zaista, možemo se pitati, ne samo kao Ahmatova glede Puškina, šta je to Slava, večnost ili kanon, kao i u prethodnim segmentima ovoga Dnevnika. Mogao bih dodati još jednu važnu parabolu ili poređenje. Tobože najveći pisac na ovoj planeti „jeste“ Šekspir (a on je na takvo mesto danas izvikan pre svega iz geopolitičkih i invazivnih razloga, koji su postojali i u ranom 19. veku, to jest ovaj jeste jedna od NATO-perjanicâ budućih operacija u Kini, Rusiji ili Indiji, i bez svoje volje, a pogotovo bez vojničkih zasluga); pa dakle, sada zamislimo šta će se zbiti sa Šekspirom za nekih milion godina, u vremenu u kome će ova planeta svakako i dalje trajati i goreti vrevom izvesnih inteligentnih bića ili pak viših sisara. Eto, homo-sapiensa u tom budućem vremenu verovatno neće biti, (baš kao što davno nestaše, emotivni i veoma umni, erektusi i neandertalci), a naša će vrsta možda evoluirati u „Sive vanzemaljce“. A da li će oni – maljavoga Vilijama, kao istaknutoga primata prethodne „inteligentne“ vrste – rangirati na isti način kao i ljudi, i hoće li Sivi ma šta uopšte „čitati“ – veliko je pitanje. Za milion godina, Šekspira prosto neće biti, baš kao da nikada nije ni postojao, ili kao da je bio običan Anonimus, što on možda i „jeste bio“. (…) A prethodno navedeno valjda nije svega jedan nastavak M. Uelbeka, nego i važan uvid u samu stvarnost.
.
Šta je stvarnost? I koliko je različitih „šekspira“ postojalo u minulim i „prećutanim“ civilizacijama? Zbilja zapravo i nije toliko realna – Stvarnost je pre jedna metafora ili jedan Gest, nego forma „predviđena“ da u prostorno-vremenskoj dimenziji traje „večno“. Svemir će se ugasiti za 15 milijardi godina. Jedan fizičar je rekao kako ga svest o prostornoj ograničenosti kosmosa tera da se oseća pomalo klaustofobično ispod noćnog neba, a ja mogu još dodati kako mene njegova vremenska ograničenost navodi na onu vrstu nervoze, koju budi učiteljica kada zapoveda da polako privodimo kraju nekakve svoje „pisane zadatke“. Ili: „Čitajte me brzo, pre nego što Smak nastupi za deset godina; požurite sa analizom, antologijama i svime ostalim“. „Dok još imate ovozemaljska iskustva o kojima sam pisao.“ Gledamo na časovnik. (…) Takođe, eminentni i visokoobrazovani Indusi iz Indije, ponikli u duhovnom etimonu potkontinenta, uopšte ne smatraju Vilijama za najvećeg autora na kugli; njegova „dramska trabunjanja“ drže za fantazije jednog epileptičara; dok Homerovu Ilijadu, recimo, smatraju za krvavi i polu-pornografski ep. Pa, možda ona to i jeste. Pitanje je, dakle, i koliko različitih planeta postoji na „ovoj Zemlji“, koliko posebnih „istorijâ književnosti“, i da li treba dati prednost britanskom kolonizatoru i „njegovom“ Geniju, ili pak Ramajani, Mahabharati, Tagoreu, Arundati Roj, i tako dalje… Ilijada je prvi Holivud. Ramajana – prva opozicija jednoj takvoj produkciji. I to se, dakako, može učiti na završnim studijama danas „nebitnih“ komparatističkih književnih nauka; a kakve veze ovo ima sa našom Srbijom, zapitaćemo se, i otkriti kako zapravo veze ima – onoliko koliko i fizički makro zakoni – sa ponašanjem manjih čestica. Mi, naime, nismo samo gospodin „mesar“ koji je „morao biti lord“ ili u protivnom „ne biti uopšte“ (Vilijam), – mi smo pomalo i Indija, sa drugačijim kastama i inim poimanjem dužnosti naspram „prostačke slobode jedne mini-suknje“. Mi smo ti ludi kvarkovi, da, koji su prvo napisani pa tek onda stvarno pronađeni. Mi smo i Kelti. Kolektivni smo ep, jednim delom svojim. A i „Binotresac“ jeste nastao diljem 16. veka, kao moguća reakcija na naučnu potvrdu da Zemlja nije centar sistema nebeskih tela, a koji se potvrdio kao „Solarni“; dakle – kao mogući „prvi književni odgovor“ na naučne eksperimentalne potvrde ranijih Kopernikovih teorija. To beše ono što je Evropljane, kroz Šekspira, toliko zbunilo. „Pomelo je narod.“ Puškin se docnije uhvatio za Mesec, te rekao kako će (on, Puškin) biti slavljen sve dok na pod-Lunome svetu živ bude makar jedan pesnik. Dakle, i Rus je znao da, ukoliko Zemljin satelit odluta nekamo, istorija poezije možda više neće postojati, ili će biti različita do neprepoznatljivosti. Mesec je Zemljin žiroskop, a čitava versifikacija Aleksandra Sergejeviča – jeste jedna takva sprava. Već posle njega, beše jasno kako će Rus(kinja) prvi završiti u orbiti.
.
Dobro pitanje, apropo rečenoga naslova i podnaslova, takođe jeste i – šta je to Strašno? Jer ono što je strašno i „morsko“, istovremeno je etablirano. Ono što je, recimo, narodno i naivno „kontinentalno“ – zastarelo je i prevaziđeno. Šta je možda opasnije od strašnoga? Pa, to je „neobično“ koje funkcioniše, a da mu „strašnost“ nije neophodna. Alternativna tehnika. Sojuz ne brunda kao Diskaveri, ali se zato nikada ni ne raspadne u atmosferi. Takva je i umetnost. U istoriji srpske i ruske književnosti, mogu se locirati možda dve dihotomije ili razmimoilaženja. Rusi su nekada pisali na francuskom, i to beše elita, sve dok, možda, onaj gimnastičar u stihu nije izmislio (ili jednostavno pokazao, što je još strašnije), kako je baš štogod prosto i rasprostranjeno, poput ruskog, – jezik takvih performansi, da ni na engleskom, švapskom, francuskom, ne možete sačiniti roman u stihu gde su naglašeni isključivo parni slogovi (razume se, ne svaki). Pesnik, četvrt-Crnac. Pa, samo Afrikanac i može tako da rimuje. Nigde ne možete imati ceo roman u jambu. A na ruskom možete. Zanimljivo. Šta se dešava kada se „niža rasa“ akrobatski popne na glavu „više“. Ili kada se Sunce uspostavi za centar planetarnog sistema, a dotad etablirana Zemlja se pomeri na marginu? „Julija je Sunce“, da. Ono što je u davnih Rusa bila „francuska kulturna vlast“, u pređašnjih Srba beše, moguće, „crkvena ruska kulturna vlast“. Valjalo je pisati na slavenoserbskom, rusko-srpskom, i učenost gajiti isključivo uz Crkvu, uz njenu blagodatnu kontrolu. Kada je Vuk Karadžić (i Ljudevit Gaj; Kopitar, Dositej), ovo promenio, od tada pa sve do danas – svi napadaju Vuka, a niko nema hrabrosti niti imaginacije da napadne, primerice, Puškina ili Šekspira. Stoga ja to učinih u uvodnim poglavljima, čisto reda radi. Ili zarad izvorne demokratije, sveže krvi, i ko zna čega još.
.
Čega ima lošeg u Crkvi, i zašto ne bi upravo slaveno-serbski krugovi predstavljali put jednog naroda ka Mašti i Duhovnosti, uz ogromne riznice znanja, Nauke i Leksike, a sve to u jednom posebnom, davnom, istorijskom trenutku? U Crkvi, moguće, nema baš ničeg lošeg, ali „čudni su putevi Gospodnji“. I svakako da F.M.D. ne bi tako duboko stigao do Boga na francuskom (a danas na francuskom ne bi stigao nikako). U tome i jeste nevolja, Bog je skrivalica i ne može se znati koja će staza do njega odvesti. Mislim da Bog jeste bio na Zapadu, samo se preselio. Pa – izašao i izvan crkvenih zidova. Je li Vuk Karadžić satanista, rasprodavatelj kulturnog blaga, lažirani hromi dvojnik? Verovatno da nije. Je li Magdalena prostitutka. Đavo bi ga znao. Bog je mašta, još od stare Grčke. Đavo je depopulizacija Mašte. Našao je azil i kod Rablea. Bog ne misli ozbiljno – da vi sa svojim delom treba da budete večni u jednom prostorno-vremenskom kanonu u materijalnom svemiru. Bog ne misli da bukvalno treba da dobijete NIN-ovu nagradu. Bog uvek misli nešto drugo. (…) Zamislite da Slaveno-Serb ode kod Van Goga i kaže mu da je… na primer žuto boja Đavola. Onom istom Van Gogu koji nije slikao aktove – ne zato što nije imao para da im plaća – nego stoga što ga telesnost nije zanimala koliko – ono Iza. Ili da otera Radičevića u Pakao, zbog erotike. A i eros je put do gore. I to je onda krajnje nezgodno. Ili da spomene Tesli kako je struja satanska tvorevina. (…) Šta zapravo beše problem „onomad“? Možda to da je mala, crkvom etablirana, grupa učenih „Slavenoserba“ koliko-toliko znala i mogla da piše i čita, a ogromna masa „raje“ – bila nepismena; to jest nepismenija i od „Slavenoserba“. No, i „najnepismeniji“ ljudi imali su kreativnu produkciju i dar; postojahu pevači i guslari; ta nije dokazano ni da Homer beše „pismen“. Na takozvanom narodnom jeziku, pak, na jeziku „nepismenih“, – otvarala se makar hipotetička mogućnost da ko postane pisac ili čitalac. Potencijal ogromne, možda kreativne, energije, koja je nadvladala, po gotovo fizičkim (ili meta-fizičkim) zakonitostima. Da, to se desilo baš tako, jer je sve stvoreno da se završi – ne ovde, nego Negde Tamo.
.
Njegoš je, recimo, barem pedeset odsto bio „Slavenoserb“. No, i njega je pritiskala sila samog Erosa i budućeg „psihološkog romana“ u stihu, – sila problemâ različitih bićâ, neetabliranih učenošću, položajem i patrijarhalnim moralom. I njega je nagrizao „populizam“, nedužnost Bića, u najboljem smislu te „reči“. Tvrđava je pala, kasnije. (…) Šta je, upravo danas, u tom otrcanom dnevno-političkom trenutku – ono što davno beše jedan raspored učenih glava pišućih na jeziku razumljivom nekolicini odabranih? Sada to više nije ruski ili crkveni uticaj, nego NVO i EU uticaj. U savremenoj Srbiji pišu Briselsko-slovenski krugovi, briselsko-slovenskim jezikom; a i poslati su nam njihovi učitelji. Je li to loše? Pa, opet, možda nije sasvim, kao i „prošloga puta“. Još jedan elemenat je ovde važan – da se novi elementi ekvivalentni nekadašnjima slavenoserbskima – javljaju dvojako, kao pomenuti centri globalne učenosti/napretka/prava/feminizma/lgbt-a i kao centri proste tržišne veštine/vidljivosti, – pa novi „slaveno-serbski“ profesori jesu i autori iz rijalitija; te izrazito žanrovski autori; kao i medik-apdejtovane literate-prosvetitelji pro-vakseri istaknuti u javnom prostoru; te naposletku i urednici nekih dnevnih ili nedeljnih rubrika u običnoj štampi. Moguće da, „tako nekako“, beše i ranije, u drugačijem ruhu. Tuberkuloza je danas postala nežna, pažljiva i korektna a brža, i opet nam zadržala dah.
.
Odvajanje slavenoserbskih učenjaka od naroda i „narodnog govora“, nekada, može se metaforički posmatrati i kroz odvajanje Srpskog književnog društva od Udruženja književnika, sad malopre, pre dvadeset godina. Samo što današnje odvajanje teče u kontra-smeru onoga davnoga – to jest ono je sada kontra-rusko etabliranje, spram nekadašnjeg pro-ruskog elitiziranja, to jest onoga pro-Crkvenoga.
.
Nekadašnja, da li Vukova, ali valjda svakako – borba protiv „pseudo-učenih oligarhijskih uzurpatora srpskih“ – doživela je verovatno obrt i reinkarnaciju. I danas postoji borba jurodivih i samoniklih talenata, protiv „slaveno-serbskih“ Samizdata B92; samo što su ovi danas EU-serbski apdejtovani krugovi, iznad opet nepismene „raje“. Naravno, slične borbe postoje u svakoj zemlji, oduvek. To jeste priroda života. Po strani toga, kada je reč i o slabo vidljivim a „učenim“ savremenim kružocima – i tu možemo čuti kako pisac-znalac svoju knjigu štampa u sto komada i ne želi da nju čita svako. Baš kao i pre dvestotinak godina. Pišu se i „nova žitija“. Jedna važna osobina današnjih kružoka te vrste jeste i pominjano brecanje na nepismenost naših varvara-starosedelaca, kao na glavnu opasnost po opstanak jedne književnosti. (…) EU-serbski krug, možda upravo intezitetom onoga davnoga slavenoserbskoga nekada, – zapravo mrzi književnost, kao što i sȃm govori, a više voli dogmu. Pribojava se, naime, nepredviđenih zbivanja i okolnosti. Takođe, takav krug izdvojen je iz stvarnosti, ma šta ona bila. Možda ne bi bilo na odmet kazati i da učenost, nekad i sad, u svakom slučaju jeste angažovana. Zaharije Orfelin beše istorijski angažovan. Slavenoserbski Njegoš beše povesno angažovan na ustoličenju kulture i istorije književnosti jedne nacije; na proterivanju Turaka, poturica, etc. „Narodni“ Njegoš beja’ onirički filozof i ljubavnik, te autor psihološkog romana u stihu, u začetku, – dakle neko znatno manje angažovan. (…) Radičević beše, u ljubavnom krajoliku, znatno manje društveno angažovan. Polovina Kostića ostade neangažovana, i slično. Slavenoserb, pak, nije mogao biti neangažovan. Nekada davno je angažman, doduše, bio pro-srpski, i kod „učenih“ i kod „prostih“, ako ga je bilo. U današnjoj paraleli – takav angažman je globalni, pro-zapadni, katkada i anti-srpski, – no svejedno je to angažman jednog izolovanog i učenog kruga, po kontra-analogiji, ali ipak analogiji sa onima davnima. Ostatak „scene“, margina, ni izbliza ne zvuči toliko opredeljeno niti aktivistički.
.
I tako, i Milovan Vidaković beše jedan izrazito agilan, politički opredeljen autor, protivnik Vuka, a svakako pisac pun moralnih, životnih i istorijskih pouka, po izvesnom uzoru na nemački roman, a sa zadatkom afirmacije srpske kulture i ustoličenja njenog romana. Danas, imamo mnogo takvih. Štaviše, nemački kulturni prostor zajednički je imenitelj nekad i sad. Vidaković beše i sasvim nerazumljivi „populista“, te se zapravo ni ne bi morao shvatati kao transparentan. Popularniji behu onirički oponenti njegovom zahvatu; romantičari. No, on beše angažovani „patriota“, rodoljub, valjda, a što možemo otkucati i bez navodnika. Beše, da, baš angažovan. (…) I sad, pomislimo ovde na tren – da je ko od savremenih „učenih“ – angažovan u približno istome smeru. Da je Tabašević, makar u pijanstvu, makar mlako, podržao „bivšeg našeg predsednika“. Poput Pintera ili Handkea. Ne samo da Vladimir tada ne bi bio „viđen za Nobela“, nego bi ga neko verovatno motkom isterao iz SamizdataB92, a svakako mu ne bi izvodili roman na sceni, kao zabavnu papazjaniju i igrokaz, usmerenu na katarzično oslobađanje od ratnih grehova i približavanje multikulturalnom društvu. Dakle, bez angažmana se nije moglo, ni nekada – ni sada (mada sasvim suprotnog). Otkuda onda „nekoć“ isplivaše romantičari i „narodnjaci“, usmereni samo prema „svojim“ „osećanjima“ i filozofskim razmišljanjima? Otkuda onda „onomad“ Radičević ili Kostić? Otkuda kasnije Laza Lazarević? Jesu li Šeli, Kits i Bajron; Kolridž i Vordsvort, tajnim kanalima, plaćali Branku i Lazi novac za kontra-revoluciju? Nisu; i ostrvljani su umrli prebrzo za konspiraciju. Strani romantičarski faktor, he he… Možemo se i dalje pitati u tom smeru. No, ovi engleski, behu pomalo angažovani prema staroj Grčkoj; ali zaboga, zar ima logike nazivati takav „angažman“ realnim? No, o onostranom aktivizmu – nekom drugom prilikom.
.
Zamislimo da Tolstoj nije smeo „dati da se oseti“ kako on promoviše „nekakvog Kutuzova“ u Ratu i miru. Recimo da su Rusi izgubili taj rat od Francuza, čijim su jezikom ionako govorili u eliti. I da je Napoleon, sa ćiriličnim Carem, zajedno, napao „šugavu a bogatu Indiju“, što mu i beše želja. Šta bi Lav Nikolajevič uradio? Pisao za igrokaz? Sumnjam. U takvom slučaju, verovatno bi emigrirao iz „zemlje“. Možda bi otputovao u Mongoliju, Kinu, Japan; baš u Indiju; Srbiju, ko zna… možda je to i zbilja pokušao. Umetniku je potrebna nezavisnost ili barem elemenat nje, a mi živimo na „Beketovoj teritoriji“, gde onaj koji nema mišljenje ni o čemu – zaprema prostor javnog mišljenja. Ili: onaj ko nema, niti sme imati ikakav odnos prema „državi“ – jeste zapravo državni pisac, i to u bukvalnom smislu. Država je Samizdat. (Možda beše bolje kada je država bila: Država to sam ja, he, he.) Gde je ta zemlja otputovala? I je li književnost samo politička struktura, to jest njen naslovni eho. Kao što bi kazali Kinezi za Francusku buržoasku revoluciju (da li beše dobra ili loša) – još je rano da se izvode zaključci. Slavenoserbski krugovi, zapravo, postojahu do juče, u poređenju sa kineskih 4000 godina, ili ako krenemo od evropske Antike… A šta ćemo sa književnom Republikom; mora li ona biti angažovana, ili može biti prosto – erotska. (…) Tanatoska? Tanatoška. Neangažovano-eksperimentalna? Renesansno-naučna? Post-avangardna? Ili jednostavno – teološka, bez politike? Ili – prosto patetična, ili lamentno-ateistička? A kao da politički angažman nije kičast, ma bio i onog EU-smera.
.
No ovde će se prirodno postaviti pitanje – šta je loše u takvoj savremenoj eliti, odnosno šta fali pomenutim „urednicima nekih dnevnih ili nedeljnih rubrika u običnoj štampi“. Zar nisu oni upravo naši najbolji pisci i pesnici? Na prvom mestu, a što je pominjano i u prethodnim segmentima, do mesta nekakvog urednika u Politici ne može se stići bez teške protekcije (najčešće rodbinske, krvno-plemenske veze). Bez takve zaleđine ne može se biti ni pomoćnik na projektu u „kulturi“. Da. Zatim, takvi jedni pesnici odnosno pisci, ne pišu samo „novu i živu književnost“, a moguće da je ne stvaraju uopšte, ili retko i upitno. Oni svetske stihove napisane pre dvesta godina – prevode „na svoj način“, zamenjuju pojedine reči, drže čas iz „obrazovanja“ i potpisuju to kao svoje autorsko delo. Međutim, takvim časovima je mesto na Univerzitetu, a ne u umetnosti jednog novog Šekspira ili Disa. Tu nastaje, opet, nevolja, da mnogi od ovih Slavenoserba (možda baš kao i prethodni) – prosto lažu kako su završili fakultet. Jer u čemu je razlika, završio ga ili ne, i ovako… Ili: „Nisam završio, ali znam kako izgleda završiti ga“, i slično. Problemima i dihotomijama nikad kraja… Ovi, „naši“, zapravo i jesu „prežvakavanje starog“ – što ih čini odličnim kandidatima za pomenute „negdanje“ „Slavenoserbe“ i trenutne „EU-Serbe“. Na drugom mestu, razume se, oni svoj položaj i te kako koriste i privatizuju; te istaknuti pisac ili „pisac“ (što u slaveno-EU ključu i nije toliko različito kao u „očima naroda“) – traži da „ostali pisci“ unapred pišu tekstove o njemu (ili njoj), a koje će ovaj, kao urednik, objavljivati periodično, samome sebi, u podlistku. Dabome, pisac neće biti obavezan da „nižima“ uzvrati „istom merom“, te će niži bivati sve više donji (sa manje tekstova o njima), a pisac, matematičkom progresijom, sve više gornji (sa sve više samo-objavljujućih napisanija o Sebi). I to jeste takva kvantna fizika „kvarkova“, osim ako sama ne promeni Volju. To je silovanje kvantova – jednim skockanim makro-kosmosom. To je samo misao da to „može“. Ništa nije kao biti šef – pogotovo šef jedne umetnosti, ili što bi Rusi rekli – iskustva. I to jeste novi-stari Feudalizam, gde je vlastelin počesto – „plagijat svojih kmetova“. Pa šta nas onda čudi da su se kmetovi kasnije digli? Možda kvanti nemaju gospodara.
.
Dodatnu nijansu predstavljaće možda nužno kontra-pitanje: Pa, neko mora biti urednik, i zar nisu urednici i urednice poznatih časopisa, letopisa i kuća – neretko bili i naši najbolji pesnici? Da, dešavalo se da jesu bili, kao Novica ili Krdu ili Popa… No tu bi se dala primetiti i razlika – da osoba koja shvata kako, dolazeći na poziciju, vrši javni interes više nego onaj lični – kao takva prvo daje nešto drugima i kvalitetima drugih, to jest poklanja nešto struci, pa tek kasnije možda pominje i sebe, ili pak skoro nikada to ne čini, kao P. Krdu, na primer. Takvo što ne bi trebalo da predstavlja anomaliju, nego drugi smer, duhovniji od onoga u kome se krećemo. Hm… Dali jeste sȃm za sebe rekao da je Genije, ali nije sȃm sebe izlagao u svojoj kući. A pogotovo nije prihvatao da mu neko drugi to kaže, a da on samo citira. (I on beše pripadnik malecnog, ugnjetenog naroda, Katalonac i genije, ne brinimo.) „EU-Slaveno-Serb“ nikada ne bi imao petlju da sam sebe proglasi za To. A to jeste stoga što nijedna Hrabrost ne može da se plagira, pa ni ovakva. I dalje, širom Severa, u Panoniji, ima institucija koje odolevaju „privatizaciji“ i ispraznom angažmanu i bave se originalnom književnošću i njenim jezikom, poput Brankovog kola i drugih. Na kraju, pre no što se Privremeni Univerzum ohladi i dezintegriše, ostaje samo goli tekst, „ostaje samo telo“ jedne umetnosti, to jest telo duha; kao potvrda da jeste bio ovde. Ili stopa te hrabrosti.
.
U dijalogu sa starijim piscima i spisateljicama, takođe, današnji književni poslenik reći će im, tonom koji u širem kontekstu može zvučati kao onaj zamerajući: – Vi ste se probili za vreme komun-socijalizma. Oni će tada odvratiti kako su se probili uprkos njemu. Današnji književni poslenik, svejedno im neće verovati.
.
A pitanje o književnosti kao o političkoj strukturi seže duboko. Budući da je „istorija“ samo nekadašnja politika, i Biblija je, po takvoj pretpostavci – svega jedan odraz onovremenih političkih struktura. To, jest, sve je politika, ali je zovemo istorijom onda kada joj tepamo, što vremenom i činimo. „Osim ako ne verujemo u čuda.“
.
Sa treće strane, književnost ne može bez Smrti, a život je samo rečeni gest; on nije ništa stvarno. Niko neće dokazati (barem ne još) kako se Politika nalazi i Iza (osim u čituljama, he). Zbog toga će etablirani pisci, iz sopstvenih razloga, tvrditi da – iza nema ničeg vrednog pomena. Boga nema, barem ne kao ličnosti, a Šekspir nikada nije ni postojao, osim kao grupa autora iz raznih stranaka. Prazninu treba zameniti nečime, i stoga sam „ja“ ono nešto, umesto nečega čega nema, a navodno treba da ga bude – pomisliće elita. Boga smo već izmislili, a za umetnost ćemo lako, kazaće oni.
.
„Ja“ sam izabran.
.
I napokon, čemu angažovanost u Društvu i Uniji i Korektnosti? Svaki pisac koji želi da se probije ili preživi, već je dovoljno angažovan i ima pune ruke posla, pa bio on Hlebnjikov, Andrej Beli ili Flober. Društveno angažovani umetnik je kao i društveno angažovani otac. „Možda to i nije njegovo dete“, pomisliće zli jezici.
Ivan Desopotović
Od istog autora u P.U.M. Magazinu
Jeste li pročitali?
1 komentar
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.