O ….. – Mihajlo Miša Kravcev

O privlačenju i dopadanju (Mica i Danica)

Moj slikarski vek nekako je zapao u vreme kada se slikarstvo udaljilo od publike. Kada je zavladao establišment, koji prvo mora da ubedi nesigurne ljude da li im se nešto dopada ili ne. A da li Vi zaista morate da pitate nekog da li ste galadni, žedni, zadovoljni, da li ćete kupiti ili nećete ove cipele ili onaj predmet ?

A dopadanje i privlačenje je univerzalno i povezano direktno sa onim najdubljim i najjednostavnijim istinama života u nama. Jer mi svi znamo da li nam je nešto potrebno ili nije i koliko i da li smo učinili nešto dobro ili ne.

U stanu gde sam rodjen, onaj prvi balkon na beloj zgradi, odmah pored tržnog centra Rajićeva, bilo je bubašvaba. Svi su govorili – zato što je stara zgrada. Onda sam se preselio na Slaviju, takodje u staru zgradu. Tamo sam za sve vreme video dve bubašvabe, Micu i Danicu. Micu sam ubio a Danica mi je pobegla i više je nisam vidjao.

U stanu u kome sada živim ih nema, iako je to ponovo stara zgrada. Sada sam postigao atmosferu u koju one ne mogu prodreti. Njih privlače mrak i loša atmosfera. One dolaze iz mraka i beže od svetla u najstrašnijoj panici.

Tako je i sa privlačenjem i dopadanjem. Ono što je život u nama, privlači svetlost i obrnuto. Ja ne slikam morbidne prizore niti otkinute glave i ne mislim ništa o instalacijama. Ponosan sam što moje slike same privlače ljude i što nikakav establišment ne mora da im prevodi šta sam želeo da kažem. I uglavnom su mi ljudi do sada sami dolazili, veoma sigurni da im se to što ih je privuklo, dopada. I moje slike su same privlačile publiku, na svim kontinentima. Jer dobra slika je ona koja Vam se svidja, a loša je ona koja Vam se ne svidja. Sve ostalo je nebitno, a moj zanatski udeo u tome, kao slikara je – kako ću Vas dovesti do toga da Vam se svidja.

Danas je umetniku, a pogotovo slikaru, čitava ta atmosfera udaljavanja, dirigovana establišmentima, nametnula jedan stereotip kao prvu asocijaciju, koji odbijam i kome ne želim da pripadam. Jer umetnik danas je uglavnom nešto nerazumljivo većini ljudi, neki lavirint bogu iza van pameti, nešto što se možda najblažim izrazom može nazvati čudak, da ne upotrebim sad neki precizniji epitet. Nešto što pati, kuka, moljaka, širi tugu beznadja bez sete i najstrašnije nezadovoljstvo i zrači – neŽivot. I udaljeno je svetlosnim godinama od svake životne logike, pa je samim tim i potpuno nerazumljivo i neshvatljivo, da ne kažem besmisleno…

A život u meni, Vama, u svemu oko nas je previše lep i jednostavan za bilo kakvo prisustvo mraka.

Želim da živim punim plućima, da se radujem, da osećam, da saznajem i otkrivam, da putujem, da posedujem, da imam lepu suprugu i lepe stvari, odmah sada i za života.

Ili prostije rečeno, sve ono što iskreno želi i svaki normalan živi stvor.

I ako bar malo, u svom slikarskom veku, budem usepeo da pomerim taj stereotip i odnose koji udaljuju život i informaciju od samog života, smatraću da sam uradio nešto zaista veliko.

O bojama i linijama

Nikada nisam mislio da sve može biti svuda. Svaka nijansa, svaka boja i svaki oblik, imaju svoje tačno utvrdjeno mesto u Prirodi.

I u Prirodi sve piše.

Sve boje zajedno su bela. Bela je svetlost i informacija života. Prostor koji tek treba da ih upije i koji ih traži je crna. Crna je težnja za životom.

Tri osnovne boje od kojih se prave sve ostale su plava, žuta i crvena. Baš kao što je plavo nebo, danju ili noću, kao što su žuta oba svetla i zvezde na nebu, kao što je crvena naša krv u nama, ili Majka Zemlja iznutra.

Žuta i plava dolaze iz bele. One su boje neba. Crvena dolazi iz crne i zato ona upija i privlači pažnju i ne možemo da je ne primetimo. Nasuprot crvene je zelena, koja nam odmara oči, koja nas ispunjava i dolazi na noge.

Nekada davno, dok je još gorela ona vatra stvaranja, crvena je privukla boje neba. Žuta i plava zajedno su zelena. A boja Sunca i boja onog dnevnog neba daju upravo smaragdnu boju, koja je u kontri sa pečenom Sijenom, kakvo je tlo izmedju 23 i 45-e paralele, gde je Zemlja najplodnija. I smaragdna je privučena, krenula ka crvenoj boji Zemlje. Tako je prva kiša pala na zemlju i tako je ovde dole otpočela plodnost i harmonija.

Crvena je materijalna i svuda je oko nas. Plava je boja vazduha, neba, planine u daljini su plave, hrana nikada ne može biti plava. Žuta je boja centra prostora, ona vlada i dominira.

Narandzasta, crvena i žuta zajedno, je boja znanja; ljubičasta, crvena i plava, je boja strasti, promene i života.

A onda dolaze sve te beskonačne nijanse…

Postoje tri osnovne linije oblika, prava, oblina i spirala, u kojoj crta juri krug, kao informacija života, kao RNK i DNK.

Prava linija ne postoji u Prirodi i zato je nikad nema na mojim slikama. Bez kruga, bez oblina, ona je besmislena i nema je. A sve linije i oblici oko nas postoje samo zajedno.

A opet, tehnika kvadrature kruga, predstavljanje nebeskog putem zemaljskih ograničenja je nešto drugo i nije u domenu mojih ličnih slikarskih težnji, uz dužno poštovanje svih neophodnih zanimanja, kao što su na primer arhitektura ili gradjevina. U formi slike, uvek ću se bazirati na uglovima, aspektima i odnosima, na kojima i počiva dinamika Prirode, baš kao i u kosmosu

Lepota je ona informacija koja nam uvek nedostaje ili koja je toliko savršena da u njoj uvek postoji delić nečega što nam još uvek nedostaje. U našem oku, ona je oblik, u našim čulima ona je najdivnija muzika tišine, ali u našoj duši ona je sam život – sve emocije odjedamput i zajedno. A pazite, kada nam je zaista lepo, kada uživamo u naročito lepom zalogaju, kada se ljubimo, kada nam je nešto naročito prijatno – mi žmurimo.

Onaj ko ne može da slika brzinom svetlosti, bolje neka se zaposli u nekoj kancelariji, jer – nacrtati, kopirati, doterivati i lickati brzinom mrava je jedno – a udahnuti, e to je već nešto sasvim drugo. Duša komuncira brzinom misli, dakle brzinom svetlosti i momenat inspiracije je tren, koji ako prodje nikada više neće biti isti. I samo on je onaj sam logos života u nama. Umetnost mora donositi ljudima novo i odozgo. I treba razlikovati umetnost od zanata i reprodukcije. Umetnost je samo ono neponovljivo, sve drugo se može dostizati naporima i vežbama ali ne prenosi lakoću i ne daje krila. A mi svi živimo U SLAVU ŽIVOTA.

Naravno – zato što je lepota najbitniji sastojak dubine kosmosa u nama.

…Uvek sam pokušavao da naslikam dela koja će imati 5-u dimenziju. Koje neće biti samo slike, već živi entiteti koji će živeti i prenositi logos i životnu euforiju, prostoru, vlasnicima, svima sa kojima se susretnu, slike koje će ih večito ispunjavati kao neka vrsta životnih baterija.

Na mnogim, znam da sam to i uspeo…

Iz knjige „Monografija“,

autora Miše Mihajla Kravceva.

Izdavač Dereta, 2019.