Muzički sladokusci ostali i bez kolača i bez jagode
ili
Ime koje se ne prepoznaje
ili
Zašto, zašto, zašto?
Da je 20 godina stariji, možda i može da prođe kao nekadašnji vrhunski umetnik. Ali nije. Naprotiv, uopšte nije star. A svira kao starac. Šlomo Minc (Shlomo Mintz). I onda, pitam se, koji je razlog sviranja, kada su se svi mučili, a niko neće da prizna.
Tri fenomenalne sonate, Debussy, Franck i Brahms i sonatina by Shlomo Mintz…. program za muzičke sladokusce, ali avaj. Violinskim i ostalim muzičkim hedonistima, prezentovano je jelo (čitaj koncert) bez ukusa i mirisa, bez začina, bez boje. Jedno mlako, bezvoljno sviranje, pusto ređanje nota, tri iskasapljene, a prekrasne sonate, delimično čak neprepoznatljive, totalno apatične, sa minimalnim iskorakom ka naziranju bilo kakve energije. Taj iskorak se pojavio tek u njegovoj sonatini, simpatično delo, izmamilo mi je smeh koji sam gušila u sebi, sonatinica koja je apsolutno infantilno napisana, koja je bila na nivou deteta koje pokušava nešto da „proba da komponuje“ i koja je najviše ličila na muziku za ringišpil. Volim umetnike multipraktičare. Malo sviram, posle dirigujem, onda dodam novi instument, posle i komponujem. Od svega po malo, a od toga malo, NIŠTA.
A Kolarčeva Zadužbina krcata. Prekrasno. Atmosfera na početku koncerta uzavrela, iščekivanje bez daha. Dolazi vrhunski umetnik. I onda, poče jedno mrcvarenje publike. Tenzija opala, ljudi pridremali, posle svake sonate jedan mlak aplauz. Naša publika, koja je uvek histerična i bučna, zatajila, umorila se. Čak i na kraju koncerta, po neko bravo, reda radi. Umesto da sve ide ka uzlaznom finalu, sve je išlo nizbrdo. Čak i BIS. Fantasy – On Theme from Rimsky-Korsakov’s Le Coq D’or. Bio je najgori. Neprepoznatljiv.
A neka se mnogi sete istog izbora sonata (bez sonatine) pre mnogo godina, kada su u istom prostoru zapalili publiku Julijan Rachlin i Itamar Golan , kada je BIS trajao skoro koliko i koncert, i kada smo posle završetka koncerta izašli na potpuno drugu stranu Kolarca i krenuli u ko zna kom pravcu, izgubljeni u prostoru, ispunjeni magijom muziciranja koja i danas kod većine te publike traje u veoma živom sećanju.
I onda se dogodi ovo mlako pivo.
Pitam se, opet, šta je ovom violinisti? Bio je fenomenalan, energičan, virtuozan, ostavljao je publiku bez daha. Nije star. Ali nije ni dobar. Nešto treće? Neka se drugi pitaju, ja ne želim više.
Organizator CEBEF ili „ceger“…. Nigde cveća. Nigde ni jednog cveta. Iskrzana bina, kamermani u šlofjankama i kariranim košuljama na bini, oko umetnika.
Jedina svetla tačka večeras, pijanista Itamar Golan. Dobro znan beogradskoj publici, obožavan, fenomenalan, bio i ostao. Naklon. Iako je večeras bio kao u kavezu, jer nije mogao da se razmahne i rasplamti pored bledolikog i bledosviračkog umetnika uz sebe, sva raskoš i fantastično bojenje zvuka se uvek čuje. Hvala Itamaru na njegovom prepoznatljivo sjajnom sviranju. Čekamo ga opet, uz nekog sa kim može da začara publiku i da prenese ludilo i energiju koju ima. Da nas omađija, da se opet izgubimo od lepote muziciranja, od najlepšeg piana, od lepeze dinamike, od energije, da opet lelujamo kroz grad ne želeći da se vratimo u realnost. To nam treba, to čekamo, to divni Itamar Golan može da nam pokloni.
Iako znam da će sutra u medijima da osvanu hvalospevi i lovorike o koncertu, pitajte publiku, ako sme da kaže šta zaista misli. Ja sam to večeras već čula. Od mnogo mojih istomišljenika, muzičara, kolega, publike koja voli koncerte.
I, moram da dodam….. Osvrt na publiku! Došli “metuzalemi” u informisanosti i praćenju umetnika. Došli VRLI violinisti, gudači, predavači, bivši, sadašnji i budući, a zaostali u realnosti, skupio se viđeni svet iz RTSa, Filharmonije, ugledni ljudi, tako se samo zovu. Čuli davno, baš davno za Shlomo Mintza, samo čuli, a većina ga nikada nije čula uživo, ljudi ostali u pradobu izvođenja….. kada je bio SJAJAN. I onda komentarišu….. na pauzi….. “Odličan, plovi i daje dimenziju koketnosti…..” BLA.. BLA… BLA….. Možda samo Debussy može da bude “koketan” do izvesne mere, ali i on je imao muda, valjda, a ovo iznemoglo i NEZAINTERESOVANO sviranje….. Ne… neeeee….. Ja nikada, nikada, nikada ne bih prepoznala velikog umetnika u njemu, kao što se mnogi, koji dođu u neke godine, a sviraju i dalje, prepoznaju. Ovaj “umetnik” je odavno hladan….. ili bar tako deluje, ali….. mislim da nije samo utisak takav, već surova realnost. E, onda, normalni…. a jako ih je malo, kažu….. CIAO. Kao Leo Nucci, kao Zubin Mehta….. a ne kao Montserrat Caballé… i njoj slični ostali vrhunski umetnici. Tačka u umetnosti je jako vazna. Tačka zvana KRAJ. Ali ….zato imamo ovakve koncerte, predstave, filmove….. kada sve dođe do izdisaja, evo, konačno stiglo i kod nas. Hajde da im damo, neka se raduju
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.